EVROPA: Kolumna IN VIVO

...o posledicama predsedničkih izbora

Željko Cvijanović

Koštunica i Tadić, poslednji put

Niste očekivali: Koštuničinu vladu nisu oborili ni Boris Tadić ni Toma Nikolić. Čast je pripala Bogoljubu Kariću, Srbinu koji je preživeo sopstveno bogaćenje i čiji otisci su bili vidljivi i na rušenju vlade Zorana Živkovića, kojoj je Bogoljub, doduše, legao na leđa tek kada stvar više nije povlačila nikakve rizike. U Koštuničinom slučaju mogao je da se upiše u prvoborce: stvar je od samog početka bila lišena svakog rizika.

Naravno, sada su sve oči ponovo uprte u Koštunicu i nije nimalo slučajno da se on uvek nađe u toj poziciji. Ako je na nekim srećnijim mestima egzistiranje u sredini posledica ziheraštva i mediokritetstva, biti na sredini u Srbiji stvar je povezana sa raznim smaranjima, rizicima i pritiscima. Zato je za sve one iz spoljnjeg sveta Koštuničina dilema prilično jasna: ili će podržati Tadića, gde to neće biti tek promrljana podrška, već držanje za ruke i jasno agitovanje, ili će podržati Tomu Nikolića, kome stvar olakšava to što mu neće biti potrebni nikakvi izlivi Koštuničine nežnosti, biće dovoljno da se premijer između dva kruga povuče u ćutanje. Faktički, međutim, Koštuničina dilema biće mnogo suptilnija i teža. Dakle, ili će bezuslovno podržati Tadića i napraviti tu vrstu zaokreta u svom političkom životu gde će morati da bar za neko vreme odustane od svoje osnovne političke ideje, što se u literaturi naziva poniženje, ili će abdicirati, sačuvati svoj politički kredo i nastaviti borbu sa Bogoljubom Karićem, koji se jako dopao strancima budući da je zauzeo poziciju u političkom centru, ali ne zadrto kao Koštunica već kao tip koji može i na struju i na baterije, pod uslovom da poslovi ne stoje.

Drugim rečima, pred Koštunicom je izbor: poniženje ili ostavka. Ima tu, doduše, i treća mogućnost, ali ne verujem da u sedištu DSS o njoj ozbiljno razmišljaju. Reč je o aktivnoj podršci Tomi i ulasku s njim u posao rekonstrukcije vlade, što bi, sa jedne strane, ponovo bilo povezano sa izneveravanjem osnovne Koštuničine pozicije centra, a sa druge, ostao bi prezren u krugovima međunarodne zajednice, tipova koji nisu bez odgovornosti za to što je Srbija, četiri godine posle Miloševića, milion i po glasova poklonila socijalnim demagozima.

KOŠTUNIČINA DILEMA

Međutim, Koštuničina pozicija može se analizirati i na drugi način. Njegov kandidat bio je bled, njegov tim još bleđi, toliko tanak da se vlada tek nedelju dana uoči izbora, kada je sve već bilo rešeno, setila da bi mogla da ga ozbiljnije pogura. Taj Koštuničin problem zapravo je u osnovi pitanje ljudi: sa jedne strane, on oko sebe nije imao tim koji je mogao da prepozna prednosti te politike i širi dalje taj politički vjeruju, a sa druge strane, imao je jednu merkantilnu koalicionu ekipu koja je nedostatak ideja zamenila viškom ambicija, odakle nikome nije bilo za čuđenje što su ga se uglavnom odrekli pre drugih petlova, a neki poput Velje Ilića i pre njih obezbeđujući Bogoljubu izbornu pobedu u čačanskom zabranu.

Predsednički izbori, zajedno sa onim parlamentarnim u septembru, tako su pokazali jedan novi trend: naime, Srbija nema više potrebu da glasa za vlast jer se za samo šest meseci ista ta vlast dva puta na njima provela prilično loše. To je i odgovor zašto Koštunica ne treba da pristane na rekonstrukciju vlade u koju bi za ljubav Labusa, Vuka i Velje u priču ušao i Boris Tadić. Ta vrsta merkantilnog udruženja građana nije potrebna ni Tadiću zato što bi ušao u unapred izgubljenu priču i, zajedno sa vladinom koalicijom, loše se proveo na sledećim parlamentarnim izborima, tim pre što Toma među gladnima možda i ne može da mobiliše sve one kojima nije do granice na Kupi, ali tu je da višak počisti Bogoljub sa univerzalnim pokličem – Srbija do salate.

Zato valja umiriti stvari: Koštunica nije pao zato što Maršićanin nije prepoznao priču, već zato što u svojoj vladi i među bliskim ljudima nije imao dovoljno onih koji bi stvar mogli da podupru i ne izlože ga kampanjskim naletima medija koji, ako ne zavise od novca iz inostranstva, zavise od domaćinskog Bogoljubovog dinara. Rečju, Koštunica nije imao ljude, pa je svoju priču, ma koliko je načelno držao otvorenom, prilično hermetizovao ostavljajući je tipovima uvek spremnim da vam na pola usta kažu kako ni njima nije jasno šta Voja zapravo smera, ali su uvereni da je stvar genijalna. Problem je što te ljude nema ni Tadić, iako mu se sada, dok još sedi u opoziciji i dok stvari idu bolje od očekivanja, čini da je okružen samim munjama i gromovima. I šta će onda biti: rušiće Koštuničinu vladu, jednoga dana ući će u vlast sa Bogoljubovim industrijalcima, čija je avangarda po imenu Miodrag Kostić u utorak čula da je stvar završena pa se vratila u zemlju iz izgnanstva. Kada dobije vlast, tada će i Tadić shvatiti da ni sam nema s kim. A to može da bude veoma opasno u Srbiji koju je politički emancipovao očaj, zbog čega već četiri godine uporno glasa protiv vlasti.

TADIĆEVA ŠANSA

To znači da je dogovor između Tadića i Koštunice moguć, ali ne na onoj ravni gde svaki ima ono što onom drugom nedostaje. Ne tamo gde bi Tadić trebalo da učini uslugu Koštunici i uđe u vladu podarivši joj makar oročenu stabilnost. Ne tamo gde bi Koštuničino pojavljivanje na Tadićevim mitinzima uoči drugog kruga značilo proširenje Borisovog veoma škrtog fonda rezervnih birača. Takav dogovor možda bi za izvesno vreme produžio život vladi, ali bi sigurno bio napravljen na, makar oročeno, zadovoljstvo Tome i Bogoljuba.

Središte nekakvog pravog sporazuma Tadića i Koštunice moglo bi da počiva na prostoj premisi da oni jesu jedine dve ozbiljne političke snage u Srbiji koje ne zloupotrebljavaju njen socijalni očaj. Središte takvog sporazuma morala bi da bude njihova svest da ni jedan ni drugi ne mogu da vladaju Srbijom sami, ne samo zato što nikada neće dobiti dovoljno gasova već zato što ni jedan ni drugi nemaju dovoljnu koncentraciju kvaliteta da bi na izborima na koje bi izašli kao vlast uspeli da izbegnu kaznu razočaranih birača. Samo takav sporazum mogao bi da ih reši cele te putujuće ekipe političara i stranaka koje iznajmljuje svoju podršku pitajući - a gde sam ja tu? Naravno, ukoliko bi sporazum Tadića i Koštunice započeo na premisi šta je ono što nam je obojici zaista potrebno, a ne na premisi šta nam je potrebno sutra ujutro, obojica bi morali da naprave snažne rezove u svojoj okolini i obojica bi morali da se legitimišu kao snažne i samostalne političke ličnosti.

Mislite li da je ovo suviše idealistično? Nemoguće? Ne mogu to Tadić i Koštunica? Možda, ali onda Bogoljub nije naš izbor, već naša kazna.