NIN br. 2777, 18.3.2004, Komentar teksta Miše Đurkovića: Ima li Srbija pravo na desnicu?, str. 20-22.

Dušan Pavlović

U Srbiji danas nema desnice

U svom tekstu u kome se pita da li Srbija ima pravo na desnicu, Miša Đurković napravio je previše previda prilikom definisanja desnice u Srbiji i desnice uopšte. Glavno što on ne uzima u obzir jeste da se u evropskoj politici levica i desnica definiše poglavito u odnosu na ekonomski program. Desna stranka je ona koja se zalaže za minimalnu državu i nesputanu tržišnu utakmicu. Leva stranka ne spori tržišne slobode, ali smatra da položaj dobrostojećih može da se poboljša jedino ukoliko se istovremeno poboljšava položaj najlošijestojećih slojeva u društvu.

Politički gledano, u Evropi podela na levicu i desnicu (ako se izuzmu ektremno leve i ekstremno desne stranke) danas ne postoji. Ova podela postojala je u osvit buržoaske države, odnosno nakon Francuske buržoaske revolucije kada je u francuskoj Skupštini (bez neke posebne namere) sa desne strane sedelo plemstvo i sveštenstvo, a sa leve strane trgovci i građani. Osim odnosa prema revolucionarnim promenama, “desnica” se opirala tada revolucionarnoj ideji da se svi građani tretiraju jednako, jer to nije bilo u skladu sa tradicijom. “Levica” je, obrnuto tome, branila ideju da su svi građani jednaki i imaju pravo na političko predstavljanje. Tako da se ideja o građanskoj jednakosti u 18. i 19. veku više vezivala za levicu, a manje za desnicu. Vremenom se ova podela izgubila, i Evropska desnica je prihvatila ideju građanske jednakosti, ljudskih prava i vladavine prava koja se izvodi iz racionalnih postulata.

Ako se, dakle, stvari pogledaju iz čisto ekonomskog ugla, sve veće stranke u Srbiji jesu leve stranke. (Pitanje je kako bi uopšte u uslovima tranzicije moglo biti drugačije.) Lideri stranka koje momentalno čine vladu i premijer Koštunica u svom inauguralnom govoru obećali su dve stvari koje to nedvosmisleno potvrđuju: neće se otpuštati radnici, a država će biti jedan od glavnih poslodavaca čija će preduzetnička aktivnost omogućiti društvenom proizvodu da sa 1,3% u 2003. godini skoči na čak 4% na kraju 2004. godine. Još radikalnijih levih partija ima u opoziciji. One obećavaju hleb za tri dinara.

Đurković se bez potrebe poziva na političke mislioce, jer u političkoj teoriji podela na levicu i desnicu ne postoji. U teoriji doduše nalazimo konzervativnu misao koja se može uzeti kao teoretska osnova desnog političkog programa, ali Đurković se nepažljivo poziva na konzervativne autore. Za savremenu konzervativnu misao (koju, npr, predstavlja Majkl Oakšot), karakteristično je gledište po kome je vladi apsolutno zabranjeno da reformiše institucije. To bi značilo da u sadašnjim uslovima vlada Srbije ne bi smela da ima nikakav reformski program (recimo, da tera banke ili preduzeća u bankrot, sprovodi program privatizacije ili podstiče razvoj akcionarstva), jer sve to suštinski utiče na život pojedinca, navodeći ga na nevoljne promene. Tvrditi da bi današnja vlada Srbije trebalo ovako da se ponaša je, razume se, apsurdno. Savremeni konzervativizam je ideologija stabilnog i bogatog društva koje može da priušti minimalnu vladu, a ne siromašnog i neuređenog kakvo je naše. Naša vlada mora faktički dekretom da ukida stare institucije i uspostavlja nove. To je, uzgred budi rečeno, karakteristično za celu Centralnu i Istočnu Evropu nakon pada Berlinskog zida, ali nema mnogo veze sa konzervativizmom ili idejom desnice.

Uopšte uzev, koncepti desnice i konzervativizma su neodgovarajući za stanje u kome se Srbija danas nalazi. Svaki konzervativizam naglasak stavlja na tradiciju i odobrava društvene promene samo ukoliko je one suštinski ne ugrožavaju. Deo naše tradicije predstavlja (pored ostalog) ideološki monizam, partija-država, autoritrani voluntarizam, šovinizam, rat, i brutalno kršenje ljudskih prava. Za raskidanje sa takvom tradicijom (ako se to uopšte postavi kao cilj) liberalizam je daleko pogodniji od konzervativizma. Osim toga, konzervativizam zaista nije moguće sasvim razdvojiti od organicizma, iako Đurković tvrdi suprotno. Recimo, knjiga Džordža Skrutona Meaning of Conservatism, čije prevođenje Đurković sugeriše, prosto odiše hegelijanskim konceptom organske zajednice koja će okončati alienaciju modernog čoveka.

U Srbiji danas nema desnice. Tamo gde je ima, pitanje je da li nam je danas potrebna. Podela na levicu i desnicu ima malu eksplanatornu snagu. Zato je bolje ne koristiti je. Možda bi stoga bolje bilo da se Đurkovićevo pitanje “Ima li Srbija pravo na desnicu?” preformuliše u pitanje: Ima li Srbija pravo na vladu koju čine DSS, G17 plus, SPO i NS, a koju predvodi Vojislav Koštunica? Uzgred budi rečeno, moje mišljenje je da ima.

Dušan Pavlović

(NIN-2778, 25. mart 2004)