Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

SAD i iračka kriza

   



Vilijam Montgomeri

Da li je Irak naš drugi Vijetnam?

Za većinu Amerikanaca moje generacije vijetnamski rat bio je pojedinačno najtraumatičniji događaj u našim životima. On je obuhvatao mnogo više od same borbe, mada ćemo mi koji smo tamo služili zauvek nositi u sebi uspomene na naša tamošnja iskustva. Kontroverze i strasti povodom rata pocepali su našu naciju, ostavljajući ožiljke koji su još vidljivi za one koji znaju gde i kako da gledaju.

Na strategijskom nivou konsekvence vijetnamskog rata bile su podjednako značajne. Između Sjedinjenih Država i mnogih njihovih ključnih saveznika iz NATO, bio je zabijen veliki klin. Sovjetski Savez bio je snažno ohrabren u sprovođenju njegove taktike podržavanja i podsticanja nasilnih revolucija u zemljama Trećeg sveta. Američki budžetski deficit ogromno je porastao s posledicama po naš ekonomski rast i stabilnost. Pri kraju rata moral naše vojske pao je na najnižu tačku u istoriji i njena efektivnost bila je ozbiljno umanjena. Bujala je upotreba droge u vojsci i stalno su se pojavljivali novi disciplinski izazovi. Naši stvarni saveznici bili su obeshrabreni, a neprijatelji osokoljeni. Prvi put tokom 1970-ih ankete su pokazivale da većina Amerikanaca više nije verovala da će njihova deca imati bolju budućnost. Doveli smo u pitanje našu ulogu u svetu i počeli da sumnjamo u sebe.

Oni koji su prošli kroz ovu traumu i uspeli se do liderskih pozicija nisu mogli da izbegnu da ona ne ostavi tragove na njima. Državni sekretar Pauel je jedan takav klasičan primer. On je bio predsedavajući Udruženih šefova Generalštaba u ranim devedesetim i strastveno se protivio američkom vojnom angažovanju u balkanskim ratovima upravo zbog svog vijetnamskog iskustva. Čitava jedna generacija vojnih lidera bila je obeležena ovim iskustvom i ono nije bilo prevaziđeno sve do uspeha Pustinjske oluje, koja je usledila nakon iračke invazije na Kuvajt početkom 1990-ih.

Dok gledam na stanje u današnjem Iraku, ne mogu da to ne činim kroz prizmu svog vijetnamskog iskustva. I brinem da posledice za Sjedinjene Države i svet strategijski mogu biti jednake ili čak veće nego u slučaju Vijetnama.

U Vijetnam smo išli da se borimo protiv svetskog komunizma, dok su se naši protivnici borili - i umirali - za sasvim drugačiju stvar, ujedinjeni Vijetnam. U Irak smo otišli da svrgnemo jednog opasnog diktatora, a sada se borimo protiv pobune dugo nakon što je on uhapšen, a njegova armija raspuštena. U oba slučaja mi smo nesrećno pogrešno shvatili situaciju na terenu. U oba slučaja dobili smo praktično svaku bitku, ali izgleda da ne možemo da zadamo nokaut udarac koji će okončati borbe. Osim toga, nalazimo se u jednom beskrajnom krugu u kojem uzimamo i preuzimamo lokacije koje same po sebi imaju malu strategijsku vrednost. Teško mi je da gledam izveštaje iz sadašnje ofanzive na irački grad Faludžu, pošto je retorika sablasno slična onoj što se upotrebljavala u moje vreme u Vijetnamu. Civilne žrtve u oba rata su visoke i uvek potcenjene. Naši protivnici uvek izgledaju posvećeniji, delotvorniji i imaju više žara za svoju stvar nego naši irački ili vijetnamski saveznici. Nas vide kao okupatorsku snagu i svako ko sarađuje s nama ostaje obeležen.

Mi sada imamo više od 140.000 američkih vojnika u Iraku (oko 1.200 njih je tamo poginulo) i postoje sukobljena gledišta o tome šta će se sada dogoditi. Neki kažu da nam je potrebno još više vojnika kako bismo trajno stabilizovali Irak i stvorili odgovarajuću atmosferu u kojoj bi njegova demokratska tranzicija mogla da procveta i uspe. Ali, sadašnji brojevi već stvaraju ozbiljne probleme u našoj vojsci gde aktivne jedinice na dužnosti provode u Iraku daleko više vremena nego što je prvobitno bilo planirano. Vojnici Nacionalne garde i rezervisti smatrali su da će njihova aktivna dužnost u službi, ako uopšte bude aktivna, biti oštro ograničena (kao što je tradicionalno bila). Umesto toga, oni su zadržani u službi u Iraku u nečemu što se naziva "zakulisna regrutacija". Ovo ima ozbiljne implikacije na upotrebljivost ovih jedinica u budućnosti, pošto će mnogi dvaput razmisliti pre nego što se prijave pod ovakvim novim uslovima.

U odgovoru na ove pritiske, američka administracija preduzima naširoko reklamiranu kampanju kojom bi Iračani dobili veća ovlašćenja za sopstvenu bezbednost i vladu. U Vijetnamu smo to zvali "vijetnamizacijom". Kao i sada, smatrali smo da će to biti ključ koji će omogućiti da se naše jedinice povuku. Pokušali smo takođe da dobijemo "srca i duše" (Hearts and Minds) Vijetnamaca. I danas pokušavamo da uradimo istu stvar, ali smo dovoljno pametni da izbegnemo istu terminologiju. Plašim se da će naše trupe danas doživeti isto iskustvo kao i mi. Što znači, da ćemo moći da izveštavamo o beskonačnoj seriji uspeha i ostvarenih projekata koji na kraju dana neće značiti ništa. U međuvremenu, postaće sve više jasno da je nemoguće osloniti se potpuno na naše iračke saveznike i da ćemo uvek mi morati da radimo najteže stvari.

Centralna tačka ove strategije su dolazeći opšti izbori u januaru. Uhvaćeni smo u jednu nemoguću dilemu. Izbori se mogu održati samo uz punu bezbednosnu podršku naših oružanih snaga, ali će svako ko na njima bude učestvovao biti viđen kao neko ko sarađuje s našim snagama, što će ga učiniti negativcem u očima opozicije i subjektom žestokih represalija. To je već počelo, kao što je počelo proganjanje svih Iračana koji vidljivo sarađuju sa SAD. Osim toga, bezbednosna situacija u mnogim delovima zemlje je takva da je teško shvatiti kako se uopšte mogu održati uspešni izbori, a da ne govorimo izborne kampanje. A to uopšte ne govori o pitanju šta se događa ako bude stvarno slobodnh izbora s masovnom podrškom stanovništva i rezultatom koji bi doveo vladu žestoko suprotstavljenu zapadnim, demokratskim vrednostima. Međutim, ako bi se izbori otkazali ili odložili, to će povećati osećanje neuspeha.

Podrška vijetnamskom poduhvatu na početku je bila visoka. Ali vremenom, dok je broj žrtava rastao i postajalo sve jasnije da pobede nema nigde na vidiku, rasla je i opozicija koja nas je na kraju prisilila da se povučemo. Ali, trebalo je oko deset godina da se to dogodi. Vidim da se isti ciklus sada ponavlja. Početna euforija nakon uspešne invazije i potonjeg hvatanja Sadama Huseina i njegovih saradnika odavno je prošla. Sve više raste shvatanje da stvari definitivno ne idu po planu. Dobrodošlica koju smo očekivali od ogromne većine Iračana nikada nije postala stvarnost. Mi tražimo "izlaznu strategiju", ali pretpostavke iza svakog takvog napora uvek su suviše optimističke.

Postoji jedna velika razlika u ovim slučajevima. Tokom vijetnamskog rata regrutacija je učinila da stvarnost i cena rata dođu u svaki grad i svako mesto u Americi. Potpuno dobrovoljačka armija koju imamo danas značajno smanjuje izglede za bilo kakav sličan protestni pokret. Rat jednostavno nije toliko ličan, naročito za veliku srednju klasu Amerike i studente s koledža koji su činili najveći deo onih koji su protestovali u vijetnamskoj eri. Drugim rečima, potpuno dobrovoljačka armija značajno je umanjila poviku zbog produženog rata. To, međutim, ne čini rat lakšim za pobedu i to ne umanjuje cenu njegovog vođenja za Sjedinjene Države i svet.

Situacija u Iraku je u strategijskom smislu čak gora nego naša dilema oko Vijetnama. Vijetnamci su se borili za nešto - ujedinjenu zemlju. Irački pobunjenici bore se protiv nečeg - američke okupacije - i nema apsolutno nikakvog jedinstva u gledanjima na budućnost među tri najveće grupe u zemlji - Kurdima, šiitskim Muslimanima i sunitskim Muslimanima. Tako bi zapadno povlačenje moglo dovesti do više scenarija koji bi svi bili destabilizujući. Svakako nijedan umereni režim koji bi sarađivao sa Zapadom u ovom regionu, ne bi mogao da bude siguran u svoju budućnost. I ne zaboravite da je Irak u veoma tvrdom okruženju, u kojem su susedne zemlje spremne da iskoriste prednost date situacije za sopstvene ciljeve kada im vreme bude odgovaralo. To očigledno uključuje Iran, koji već daje podršku i verovatno smernice iračkim Muslimanima koji slično misle. Reperkusije rata i prelivanje nasilja u stvari su već počeli, naročito u Saudijskoj Arabiji.

Imajući u vidu ove posledice, nemoguće je da bilo koji predsednik odstupi ili se prenagljeno povuče. Pa ipak, kao i u Vijetnamu, teško je videti kako možemo nadvladati. Poslednje obaveštajne procene kazuju da ima između osam i 12 hiljada tvrdokornih militanata i boraca i da oni imaju daleko više finansijskih sredstava nego što se to ranije procenjivalo. Postoje stalni izveštaji o infiltraciji drugih antiameričkih snaga u Irak, željnih da doprinesu našem porazu. Nadam se da nisam u pravu, ali vidim kako lijemo našu krv i trošimo naše snage u Iraku u vrlo dugom periodu pred nama. A ono što je gore je da će rezultat - i strategijski troškovi - biti slični onima što smo ih iskusili u Vijetnamu.

Jedini mogući izlaz je ako Sjedinjene Države i naši tradicionalni evropski saveznici mogu postići saglasnost o jedinstvenom prilazu za delovanje u Iraku, koje bi stavilo u stranu razlike oko same intervencije. Ipak, ne vidim bilo kakvu mogućnost da će se to dogoditi. Na američkoj strani predsednik neće pokazati fleksibilnost i pragmatizam koji bi to omogućili. Na evropskoj strani, suviše mnogo lidera će suviše uživati da vide da se SAD suočavaju s katastrofom što su je same napravile. Ono što obe strane predviđaju je da će nesumnjivo biti snažnih - i nepredvidivih - neprijateljskih posledica u svetu u kojem će SAD biti oslabljene i preokupirane Irakom.

 
     
     
 
Copyright by NSPM