REPORTER, 21. 06. 04. Piše: Branislav Milošević

Kolumna: Šta (da) se radi

PRIMIRJE IZ RAČUNA

Šta je-tu je. Vlada se, trenutno nalazi u stanju ograničene verodostojnosti, koje se leči samo na jedan način – izborima, odnosno novim rasporedom i odnosom snaga koji bi, možda, mogli iznedriti efikasniju i autoritativniju vladu.

Naime, onog časa kad je vlada tako tesno povezala sudbinu predsedničkog kandidata sa svojim učinkom, i pošto je ta veza bila više nego očigledna i pomalo komična (setite se samo onih ministarskih pratećih vokala na sceni sa svojim predsedničkim kandidatom!), nategnuto je i neuverljivo govoriti da je sad najvažnije sačuvati institucije sistema, to će reći vladu, koja za sobom vuče 14 odsto od 47 odsto biračkog tela - ni pola miliona, od šest i po miliona glasova gradjana.

Protiv izbora nema, dakle, valjanih argumenata, osim jednog. Taj jeste hipotetičan, ali se, kako to u Srbiji već biva, baš zato što nije neodoljiv, nego pomalo proizvoljan, jedini može pokazati tačnim: on glasi da bi izbori doneli gotovo isti odnos snaga i da bi se svi koji su na njima učestvovali, uključujući i one birače-udarnike, osećali, kao da su, još jednom, džabe krečili.

 Drugim rečima, stranke vladajuće koalicije, koje se ponašaju kao rogovi u vreći, pri čemu tu vreću, bilo da je reč o vladi ili skupštini, nazivaju demokratskim blokom, verovatno bi, posle izbora, neznatno ojačale ili oslabile, ali bi radikali, u najmanju ruku, ostali na svojoj trećini. Krajnji ishod takvih izbora bio bi, po svoj prilici, jednak onim inačicama narodnih pesama, koje je Vuk (Karadžić, naravno) obeležavao sa: isto to, samo malo drukčije.

Postoji, naravno, još jedan, veoma bitan razlog zbog kojeg bi logiku preovladjujućeg  fakticiteta trebalo pretpostaviti redovnoj političkoj logici, koja se temelji na odnosu većine i manjine i na njima zasnovanim interesima: reč je o nastavku tek započete borbe protiv kriminala i korupcije, koja se čini utoliko važnijom, ukoliko su glasniji i grčevitiji otpori predstavnika ili korisnika prethodne vlasti da se ova borba nastavi.

Oni koji tvrde, recimo, da državna trgovina drogom nema neke neposredne veze s ubistvom premijera mogu biti u pravu s procesne tačke gledišta, ali pitanje gde je nestalo pedesetak miliona dolara od (eventualno) prodate droge, nikako nije drugorazredno, sa stanovišta budućeg funkcionisanja ove države i odluke ko (ne)će njome upravljati.

Business as usual.

Tu je, razume se, i pozitivni pritisak sveta, koji je već iznudio podršku ‘kroz zube’ Tadiću, od strane DSS, ali ipak ne i zajedničko, takoreći vereničko,  putovanje premijera i poželjnog predsednika Srbije u Brisel.

Ovaj je pritisak, nominalno, motivisan željom da se ohrabri demokratski razvoj u zemlji, odnosno da se stanje u zemlji ne destabilizuje preko mere koja se može držati pod kontrolom redovnim diplomatskim angažovanjem i stavljanjem u izgled nekakve podrške ključnim političkim akterima, koliko god njihovi interesi bili konkurentski i protivrečni. Faktički, pritiskom se pokušavaju, mimo uvek neizvesnih izbora, u političku igru i odlučivanje vratiti one snage i izvršioci, koji će brže, ako ne i pevajući, isporučiti ono oko čega se ova vlada sve nešto skanjera i izgovara izborima, koji nikako da se završe. 

Da bi domaći birači briselsko interesovanje za prilike u Srbiji shvatili kao nešto više od rutinskog birokratskog aktivizma (business as usual), bilo bi dobro da se ono iskaže i u nekakvim konkretnim obećanjima, , kao što je, recimo stavljanje Srbije na belu šengensku listu, ukoliko se nedvosmisleno opredeli za demokratsku opciju razvoja. Sve ispod toga, sve one deklaracije u slavu opštih mesta iz neke političke čitanke, upućene budućem nekom pokolenju, bez konkretnih blagotvornih posledica, mogle bi se ovde shvatiti kao davanje za pravo radikalskom kandidatu, koji je na ceni kod svojih birača i zbog podozrenja prema licemerju evrokrata, pri čemu se to podozrenje, više nego jednom, pokazalo umesnim.

Pošto pripadam onima koji negovanje razlika pretpostavljaju uspostavljanju jedinstva po svaku cenu, ne mislim da ovo primirje iz računa treba da traje neprirodno dugo. Sadašnja vlada je u stanju u kojem je teško trčati pobedničku trku, pogotovu na duže staze.Da bi se vratila u (evropsku) trku, Srbiji je potrebna vlada koja ne sme zavisiti od podrške jedne razbijene družine, kakvu predstavljaju Miloševićevi, medjusobno posvadjeni, politički kuriri, a da bi još imala i autoritet, kod kuće, ali i u svetu, ne sme uključivati ljude, koji svojom neukošću, provincijalnom sirovošću ili nekompetentnošću, direktno kompromituju ne samo vladu, već i značajne i osetljive poslove u resorima kojima rukovode.

Interaktivan pristup.

Suština političke krize u Srbiji je u nedostatku svežih i produktivnih političkih ideja i zato vodećim strankama treba dati nešto vremena da pred birače iznesu bolju i raznovrsniju ponudu od postojeće, koja je birače učinila nezainteresovanim, zasićenim, nervoznim ili zgadjenim na politiku.

Umesto prazne priče o formalnom pristupanju Evropskoj uniji kroz deset godina, navodno, sa sve Kosmetom, valjalo bi, na primer, ponuditi novi, interaktivan koncept evropske integracije Srbije.On bi se morao izraditi na osnovu uvida u realno stanje Unije, koje se manifestovalo na upravo završenim evropskim izborima, ali i na prošlonedeljnom briselskom samitu, a ne na temelju propagandnih materijala briselske administracije.

Da bi se takav koncept izradio, potrebno je biti načisto s tim da je Evropska unija, u formi koju ovdašnja politička elita poznaje, definitivno završen projekat kojem, posle 2007. godine, praktično, više nije moguće, niti je potrebno, formalno se pridruživati. U Evropu treba poći s uverenjem i jasnom predstavom o tome da ona ne stanuje (samo) u Briselu, nego i u Londonu, Parizu ili Berlinu, Rimu, Beču ili Varšavi. Da ne govorimo o Oslu, koji se mudro kloni Brisela, a za Srbiju je dosad učinio bar koliko i svi činovnici gospode Prodija, Patena i Solane - zajedno.

Pošto je, valjda, svima jasno da put u Evropu vodi preko obuzdavanja i izopštavanja domaćeg kriminalnog ološa - svejedno da li je on u policiji, privredi, sudstvu ili u političkim stankama i strukturama - bilo bi krajnje lakomisleno od strane demokratskog predsedničkog kandidata da temu kriminala i korupcije prepusti svome radikalno poštenom rivalu, koliko god ga razgovor na tu temu mogao koštati razlaza sa pojedinim partijskim prijateljima.

Da parafraziram jednu misao Elija Vizela: niko ne može reći da su svi članovi Demokratske stranke bili kriminalci, ali su pojedini saradnici kriminalaca bili u rukovodstvu Demokratske stranke, i to je činjenica koju nije ‘otkrio’ Nikolić, niti mu je treba velikodušno prepustiti na dalju predizbornu elaboraciju.

Pre nekih šest meseci, posumnjao sam, na ovom mestu, da bi Tadić mogao biti prva žrtva puča vrline, koji je, u to vreme, bio izveo u svojoj stranci. Pokazalo se da nisam bio u pravu: Tadić je politički živ i zdrav, i sad je red da, uz široku podršku  birača i efikasne vlade, proba ustanak protiv kriminala i korupcije, na nivou cele Srbije.To je jedini način da pokaže kako radikali nisu neophodni da bi Srbija došla k sebi od demokratije koja dolazi u blindiranim džipovima, a obezbedjuje se specijalnim jedinicama.