Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Reporter, 14. 06. 04.

   


REPORTER, Piše: Branislav Milošević

Šta (da) se radi

SRPSKA DEMOKRATIJA I NJENI (NE)PRIJATELJI

Pomalo zastrašujuće deluje saznanje da je na domak predsedničke časti u Srbiji dospeo čovek koji predstavlja najmanji uklon od nedavne,  mračne prošlosti i ideja koje su je nadahnjivale .Dobra vest je, medjutim, da bi njegova prednost u prvom krugu, ipak, morala biti manja od prisebnosti onog dela biračkog tela koje nije za kockanje sa svojom budućnošću i zatezanje sa svetom, nego za normalan dijalog i saradnju s njim.

Kad biste, sad, posle prvog kruga, čuli Tomislava Nikolića, radikala srpskog, kako izgovara pet godina staru rečenicu svog političkog rodjaka iz Koruške, Jerga Hajdera, da “demokratija nema alternative, ali vladajuće stranke je itekako imaju”, verovatno ne biste imali ništa protiv ove poruke, čak i ako obojicu govornika niste u stanju da ‘svarite’. Na tu poruku, uostalom, razgovetno upućuju Nikolićev ulazak u drugi krug i poraz vladinog kandidata u prvom krugu.

Vladajućoj koaliciji je, ovako ili onako, institucionalno i vaninstitucionalno, statutarno i nestatutarno, na ulici, populistički, elitistički, argumentovano i neargumentovano, kako je pre 15 godina govorio faktički osnivač i tvorac srpskih radikala, Slobodan Milošević - odzvonilo. Sad su na redu vanredni parlamentarni izbori, kojih se, svakojako, manje plaši Nikolićeva partija, nego Koštuničini koalicioni partneri, i utoliko je Labusu i Draškoviću rano da se raduju i bacaju Tadiću oko vrata. Pobednik prvog izbornog kruga još uvek drži mnogo jakih karata u rukama, što ne znači da će za dve nedelje umeti da ubedi one očajnike s razlogom, koji su glasali za njega, da im može zaista i brzo pomoći.U tome je, uostalom, suština aporije ne samo srpske demokratije: tzv. narodu jedino ne može pomoći onaj koji ga, navodno, najbolje razume.

Drugim rečima, populizam jeste legitiman i širom Evrope uveden i razradjen stil političkog ponašanja, pa čak i zgodno sredstvo za uspostavljanje relativno širokog konsensusa oko svakodnevnih pitanja i dilema, pred kojima stoji svako društvo, ali lek za ozbiljne društvene nevolje ili nekakva poluga i pokretač društvenog razvoja– nikako nije.

Problem srpskih radikala - njihova impregniranost jeftinim zdravorazumskim parolama, koje, kao prepisane sa onih izvezenih  kuvarica na zidovima srpskih seoskih kuhinja, k’o rukom uklanjaju sve nevolje iz života gradjana u Srbiji – pokazaće se tek u drugom krugu. Sad će tek postati očigledno da radikalska ubedljivost opada sa kvadratom rastojanja od vlasti: što bliže vršenju vlasti, to manje poželjni u takvoj ulozi. Na mogućnost da radikali ikad, u ovoj ili onoj formi, (za)vladaju, mogla bi se primeniti krilatica koja se pripisuje Berlingueru, promućurnom legendarnom vodji italijanskih komunista:”Borba za komunizam –da, komunizam-ne.”

Sport budućnosti.

Činjenica da je Nikolić pobedio u prvom krugu, a da će ga teško biti zaustaviti da to ne ponovi i u drugom, ne govori toliko u prilog njemu samom i političkoj veštini koju je demonstrirao tokom iscrpljujuće tour de Serbie, koliko govori o profilu i formatu njegovih protivnika i rivala, i autentičnosti i verodostojnosti njihovog političkog okruženja, koje se deklariše kao demokratsko par excellence.

Pre deset godina, u vreme Svetskog fudbalskog prvenstva u SAD, Njusvik (Newsweek) je pisao da je sočer, fudbal, sport budućnosti u Severnoj Americi, i da će to i ostati.

Oduvek mi se činilo da je demokratija u Srbiji neka vrsta sporta budućnosti, i da ni ta budućnost nikako nije pred svečanim otvaranjem. Tako je, valjda, jedino moguće objasniti da je vlast, za koju se tvrdilo da je demokratska, pre četiri godine uspela da stekne dvotrećinsku većinu u skupštini, a da aktuelna manjinska vlada, koja sebe smatra, takodje, demokratskom, danas vlada uz pomoć podrške koju joj pruža noseća stranka bivšega režima.

Za tu privremenost i provizornost, neukorenjenost i puku improvizaciju demokratije u Srbiji, nikako ne mogu biti zaslužni srpski radikali, ali jesu odgovorni (samo)deklarisani i prononsirani srpski demokrati. Njihova nesposobnost da se ujedine oko nekoliko osnovnih postulata izgradnje modernog demokratskog društva, njihova partijska ostrašćenost i neodgovorna koketerija sa lošom prošlošću i njenim populističkim simbolima i protagonistima, njihovo, bajagi, lukavo, a zapravo nemoćno odbijanje da sami pokrenu otvoreni razgovor o onome što je bilo – ne povratilo se, a ne da ‘na nož’, manje-više samoodbrambenim komentarima, dočekuju paušalna ‘istorijska otkrića’ iz Haga – sistematski ih onemogućavaju u izgradnji autoriteta i očuvanju dostojanstva vlasti koju vrše.

 Vlast i njena demokratija, koje hoće da se dokažu, pre svega, na štetu svog političkog protivnika, a tek onda i u korist gradjana kojima, navodno, služe, ne mogu od njih dobiti ni pristojan odziv na izbore (izlaznost, kako govore domaći jezički zombiji ), a kamoli  odrešene ruke da sprovedu svoje reformske zamisli, čak i ako ih imaju.

Bez autoriteta.

Možemo mi o Haškom tribunalu misliti što god hoćemo, i u tom svom lošem mišljenju najčešće biti u pravu, ali činjenica da opozicioni ton na srpskoj političkoj sceni daju stranke haških optuženika i njihove apokrifne poruke iz ševeninškog pritvora, a da vlast čine i predstavnici stranke koja je do juče, kao deo bivšega režima, žarila i palila, kupovala, prodavala, i pomalo otimala, po Beogradu - ne govori ništa dobro o stanju demokratije i njenim prijateljima u Srbiji.

Nema tog evropskog činovnika, da ne govorimo o evropskim državnicima, koji će se hteti upuštati u raspredanje tankih creva o navodnim demokratskim preobražajima i mutacijama bivših vodja paravojnih odreda i boraca za slobodu srpskog naroda u republikama ex-Jugoslavije, ili u analize o karakteru tesne saradnje ovih vodja i predstavnika bivšega režima.

 Za normalan svet, zemlja u kojoj su ovakve političke mutacije i transformacije moguće, nije politički uračunljiva i samo je stvar učtivosti, ali i suštinske nezainteresovanosti, a nikako prećutnog pristajanja na zatečeno stanje, što niko od tih slučajnih partnera post-autoritarne vlasti ne otvara pitanje političkog kredibiliteta nove srpske političke elite.

Srbiji, možda, ne nedostaje želje da pokaže kako ima snage da poradi na izlečenju od sopstvene privredne i poslovne apatije i nepokretnosti, na šta je poziva dobri duh njene poslovične, pomalo idealizovane, okretnosti i radinosti, oličen u anti-političkom, od strane birača bogato nagradjenom, nastupu Bogoljuba Karića. Ali, da bi prestala da liči na mrtvo more evropske provincije, u kojem caruju nacionalna mitomanija i ljute samoobmane, preovladjujućem delu političke i društvene elite u Srbiji, još uvek fali hrabrosti da razgradi mit o navodnoj narodno - oslobodilačkoj misiji koju su te, evropskoj perspektivi prispodobljene, a izvorno šovinističko-patriotske snage, obavljale po nalogu tajne policije bivšega režima ili po dogovoru s njom.U svakom slučaju - za račun tog režima, a ne za dobro naroda, kojeg je taj režim obmanuo i krvavo zloupotrebio.

I zbog toga, uostalom, deluje pomalo zastrašujuće saznanje da je na domak predsedničke časti u Srbiji dospeo čovek koji predstavlja najmanji uklon od nedavne, mračne prošlosti i ideja koje su je nadahnjivale. Dobra vest je, medjutim, da bi njegova prednost u prvom krugu, ipak, morala biti manja od prisebnosti onog dela biračkog tela koje nije za kockanje sa svojom budućnošću i zatezanje sa svetom, nego za normalan dijalog i saradnju s njim. Ali, ako neko hoće da zaustavi Nikolića i taj talas narodnjaštva, koji se nudi kao paket-aranžman za izlet u već vidjeno, neće moći i dalje bespogovorno da operiše sa NATO-stereotipima o divljoj i nekooperativnoj Srbiji, niti će se moći oslanjati na emancipovane srpske demokrate, koji Srbiju poznaju iz izveštaja domaćih i stranih posmatrača, bez obzira koliko su i sami učestvovali u sastavljanju tih izveštaja.

Ovi su izbori sasvim jasno stavili do znanja da Srbija traži svog, samorodnog, demokratskog lidera, koji ne liči na one klonirane tranzicione adminstratore, koji su poceli ovde da se množe, a upravo su propali na evropskim izborima.

Utoliko je pred Tadićem teži zadatak, nego pred Nikolićem .Tadić se mora, do izvesne mere, distancirati od svog izvornog političkog miljea i prevazići ga, da bi postao lider one Srbije koja je (privremeno?) izgubila Koštunicu, a nije spremna da, zauvek, pristane na Nikolića. 

 
     
     
 
Copyright by NSPM