Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

PRENOSIMO

Povodom godišnjice ubistva predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića

   


Đorđe Vukadinović, glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”:

Menadžerski pristup


Pokojni predsednik vlade će ostati upamćen po pokušaju da politiku tretira kao biznis. Drukčije rečeno, da se upravljanje političkim procesima tretira ne na tradicionalan način, nego kao neka vrsta društveno-političkog menadžmenta, što je inače trend i u svetu.

Biće upamćen i po neverovatnoj energiji koju je ulagao u sve što je činio i po snazi uverenja koju je prenosio na saradnike. Ali i po jednom pomalo površnom pragmatizmu: iz toga što je politiku shvatao kao biznis, državne probleme je tretirao kao što menadžer tretira probleme svoje firme, uz odsustvo dublje koncepcije i problematičan odnos prema institucijama, pa i zakonskim okvirima za realizaciju tih ciljeva.

Na jednoj strani je, dakle, želja da se Srbija modernizuje, a na drugoj iluzija da se politički problemi mogu rešavati kao oni u biznisu. Reč je o iluziji jer država ipak nije preduzeće, niti je premijer politički menadžer. Razliku između politike i biznisa pokojni premijer je potirao i to je možda jedan od razloga što nije toliko uspešan koliko je mogao biti, s obzirom na talenat, energiju i inteligenciju.

Đuro Kovačević, naučni savetnik u Institutu za evropske studije:

Bio je čovek izuzetne bistrine, respektabilne obrazovanosti i velike energije. Po mom mišljenju, Zoran Đinđić je bio bliži revolucionarnom nego reformskom načelu u politici. To se vidi po njegovom shvatanju odnosa između ciljeva i sredstava. Za njega su ciljevi – modernizacija društva, evropski put, reforme – izgleda bili toliko veliki da je hteo da ih pokrije raznim sredstvima. Dakle, nije se držao upozorenja po kojem sredstva određuju ciljeve, a ne obrnuto. Bilo je, takođe, izraženo izvesno nepoverenje u demokratski potencijal društva i u vrednost institucija i procedure. Koliko sam video, smatrao je da je brzina kojom će se postići nešto važnija od procedure. Možda je to nepoverenje proisteklo iz respektabilnog iskustva koje je stekao tokom desetogodišnjeg opozicionog delovanja.

Ako govorimo o izvesnom zaveštanju koje je iza njega ostalo, to je insistiranje na modernizaciji srpskog društva i odlučnom izlasku na evropski put. Ali ostaje i jedna opomena o opasnosti od neselektivnog izbora sredstava, ili od potcenjivanja značaja morala i moralnosti u politici.

Politika, 12. mart 2004. iz teksta Odlazak modernizatora

Nikola Samardžić

Ubice Zorana Đinđića - izvršioci, naručioci i navijači

Ravnoteža u kojoj Srbija curi unazad

Ubistvo Zorana Đinđića podseća na zločin u Orijent ekspresu. Možda je manje izvršilaca, i oni su manje važni, ali je naručilaca, i navijača, nebrojeno. Đinđić je, poput Kenedija, smetao dominantnoj eliti i njihovoj poslušnoj većini. Đinđić je ubijen i usled neuspeha njegove vlade da prekine kontinuitet manipulacija podaničkim i samoubilačkim mentalitetom, kojima su se, na počecima XX veka, služile političke elite okupljene oko Crne ruke i Nikole Pašića, ili, u novije vreme, oko Aleksandra Rankovića, Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Drugim rečima, Đinđićevim ubistvom je srpska istorija vraćena u svoje uobičajene tokove. Ti tokovi su određeni samom strukturom društva koje se usporeno modernizovalo, a ubrzano starilo i malodušno dremalo. Tome društvu nije bio dovoljan ni onaj podsticaj kojim su velike sile drugoj Jugoslaviji dale naročito mesto koje je prevazilazilo njenu stvarnu vrednost u međunarodnim odnosima. Đinđićeva prosvećena diktatura, moderna i prozapadna, nije imala suviše izgleda u društvu koje je, umesto da se suoči sa sopstvenom kolektivnom krivicom i sistemom zabluda kojim se zatvorilo u sopstvenu ljušturu, sebe uobraženo uznelo u fantazmagoriju postsovjetske istočno-pravoslavne imperije. Na to je ukazala i sama njegova stranka, koja se odrekla najodvažnijih pokretača, i propustila priliku da, sa građanstvom koje je to samo učinilo pre godinu dana, i Đinđićeve ubice, i društveno dno i članove nove vlade, podseti da se manjinska Srbija, za razliku od one druge, bori i korača. I da je ovozemaljska sreća prevrtljiva.

Onim trenom kad su vrhovi SPC, Akademije, poslovnog sveta, vojske, policije i diplomatske službe, itd, pokazali da imaju isto političko mišljenje kao Legija, Mutavi, Pacov i Budala, zatvoren je jedan od mračnih krugova srpske istorije. Takvo mišljenje potvrdila je i većina na nedavnim izborima. I mada se njihov ishod predviđao na osnovu modela koji se ponavljao u svim postkomunističkim zemljama, u čitavom izbornom procesu su i domaći i strani posmatrači izrazito autoritarne stranke i njihove predvodnike uključivali u tzv. demokratski blok, sve kako bi se većinsko raspoloženje u Srbiji prikazalo kao demokratsko. Ako ono to i jeste, ono se nije uspelo profilisati na pomenuti način. Posledice su očigledne. Novi premijer i njegovi saradnici spremni su, i u to ulažu najviše strasti, jedino za restauraciju Miloševićevog režima. Njihovi dometi, u tom smislu, zavisiće i od njihovih sposobnosti, i od neposrednih upliva EU i SAD. U takvoj nategnutoj ravnoteži, Srbija će najverovatnije lagano curiti unazad. Samozavaravanje će, međutim, skupo stajati Srbiju i njene evropske pokrovitelje. To je i jedna od poruka same Đinđićeve sudbine. Još kad je odabrao Koštunicu za Miloševićevog takmaca, Đinđić je zakoračio na onu stranu života. Možda je i sam toga bio svestan. Kojoj strani se Koštunica privoleo za pretpostaviti je ako se zamisli sadržaj razgovora sa Igorom Ivanovim neposredno posle petooktobarskog prevrata, kojim je istoriju, po ko zna koji put, trebalo vratiti unazad. I ta istorija je ubila Đinđića.


Srbija i Crna Gora pripale su, načelno, sovjetskoj strani još na konferenciji u Jalti (febr. 1945). Titovo odmetanje od Staljina i, docnije, s Rankovićem i njegovim likvidatorima, tu nije ništa suštinski izmenilo. Podanička i nasilnička vertikala srpske istorije, u kojoj su se vremenom ispreplitali nacionalizam i komunizam održala se i na osnovama samoga Titovog režima. Slično se odigralo u Hrvatskoj i među kosovskim Albancima. Svega nekoliko godina posle Jalte, Karl Poper je u svome Otvorenom društvu (1950) prorekao da će se novi nacionalizmi izroditi iz propasti komunizma, koji je gušio takva osećanja. Erik Hobsbaum je 1990. pretpostavio da će se nacionalizmi obnoviti u obliku neke vrste reakcionarnog populizma, i u svetlosti otpora liberalnom kapitalizmu. U slučaju Srbije, to se, u deceniji i po, dogodilo čak dva puta. Nacionalizam je isprva izneo Miloševića i njegove kriminalne pustolovine. Posle njegovog pada, opstale su težnje da se nastavi istim putem, samo unutar granica zemlje koja je okružena susedima koji su nepovratno pripali evropskim integracijama. Iste konzervativne elite koje su iznele Miloševića, da bi ga potom delimično izdale, našle su novog saveznika u mafiji koja je obuhvatila i samu državu, nastavljajući da sluđenoj Srbiji prete da će, ukoliko prihvati novo doba i nove vrednosti, biti uništeni tradicionalni oblici solidarnosti i veza ljudi u zajednici, da će se zemlja rasprodati strancima, a novac oteti međunarodni finansijski krugovi.


Pravu istinu nije bila u stanju da dočara ni sama Đinđićeva vlada. Pomoć sa strane bila je ogromna i pojeli su je neproduktivni slojevi ostarelog i besposlenog društva. Fabrike, sa zastarelim mašinama i prekobrojnim radnicima, prodavale su se po cenama koje je određivalo tržište. Srpska istorijska tradicija se poderala, istrošila i obesmislila u deceniji u kojoj se prošlost zloupotrebljavala kao izgovor za ratove, zločine i pljačku, i neposrednih suseda i same Srbije. U istorijsko nasleđe, uostalom, spada i ono ideološko nasilje koje je otvorilo Miloševićevu epohu, i nju samu uspelo da preživi.


Bio sam te sreće da mi otac bude najveći srpski istoričar, i po Andrićevom priznanju, jedan od naših najvećih stilista. Imao sam i tu sreću da mi Zoran Đinđić podari tri najsrećnije i najuspešnije godine, koje su podsećale na neko davno prošlo vreme. Umesto države, koja ga je ubila, njegovu smrt osvetiće, verujem, istorija, i oni koji je budu pisali. I u onoj meri u kojoj će razotkriti i njegove ubice i one koji su godinu dana posle krenuli da čerupaju njegovo nasleđe, ta istorija će iznova izvajati onaj lik koji su u sebi sačuvali oni koji su ga voleli i razumeli.

Danas, 12. mart.  2004. Autor je istoričar iz Beograda

Čedomir Jovanović

Zorana je ubila Srbija prošlosti

Zašto je ubijen?

Zato što je želeo i radio nešto što većina Srbije želi, a ne sme i ne može. Zato što je želeo da narod više radi, a da pritom bude nasmejan i radostan. Zato što je želeo ponosne ljude koji mogu da žive od svog rada i brinuo za one koji to ne mogu ili nisu u stanju.

 Zato što je želeo Srbiju autoputeva, ne rupa u kojima možete da polomite osovinu. Zato što je želeo da vozimo automobile koji nisu stariji od šest godina. Bez obzira na to gde su proizvedeni.

 Zato što je želeo da u bolnicama ima lekova i instrumenata koji rade. I stručnih, dobro plaćenih lekara.

 Zato što je želeo da deca u školama uče na kompjuterima. O budućnosti mnogo više nego o sadašnjosti, jer je ona kratka i prolazna. Obavezno iz istorije, da ne bi ponovili grešku.

 Zato što je želeo da nam reprezentacija igra u finalu Svetskog prvenstva. A da, ako to nije moguće jer nismo dovoljno dobri, to Svetsko prvenstvo bude u Beogradu.

Ubijen je zato što je bio u stanju da ujutro ustane u šest a legne daleko posle ponoći. I tako stalno.

Ubijen je zato što nije imao stomak, a imao je 50 godina. Zato što je bio doktor filozofije a i dalje je učio. Zato što je radio na sebi i isto to predlagao drugima.

Ubijen je zato što je Srbiju zamišljao kao zemlju u koju se ljudi doseljavaju. Zemlju otvorenih granica za sve one koji teško žive tamo gde su rođeni. Srbiju iz koje konačno više ne odlaze oni koji su u njoj rođeni.

Ubijen je zbog svog osmeha, a smejao se uprkos svemu.

Ubijen je zato što je znao kuda ide.

Ko ga je ubio?

Srbija svakako. Ona Srbija prošlosti koju je menjao u Srbiju budućnosti. Ona Srbija u kojoj narod ne radi, a ljudi se ne smeju i ne raduju. Srbija prošlosti koja je danas u manjini, makar i zbog toga što je on sam veći od nje.

Ona manjina kojoj ne smetaju rupe na putu, jer ona tako brani nacionalno dostojanstvo. Ona manjina koja ne pita da li u bolnici ima lekova i instrumenata, dobro plaćenih i stručnih lekara.

Ubili su ga oni koji se plaše kompjutera pa deci u školi nude mastiljavu olovku. Oni koji deci neće da govore o budućnosti kroz lekcije iz prošlosti.

Ubili su ga selektori negativne selekcije, treneri i igrači, psi čuvari i stado, bedna reprezentacija koja je do njega igrala svako finale Antisvetskog prvenstva. I pobeđivala samu sebe na naš račun. Ne i na svoj. Sve do oktobarskog zlatnog gola u velikom finalu 2000, koje bi bilo samo bleda kopija svega već viđenog da on nije tako puno uradio.

Ubili su ga oni koji nikada nisu ustali u šest ali su zato morali da prilegnu svako popodne.

Ubili su ga oni koji nisu mogli da izgledaju kao on. Oni koji to nisu ni pokušali i oni koji su ga bezuspešno kopirali. Oni bezlični koji su svoju grimasu proglasili za vrlinu i bezobrazno pokušali da je nametnu svima.

Ubili su ga oni koji su tvrdili da je Srbija sama sebi dovoljna i da joj niko neće soliti pamet. Oni koji ne vole putovanja, jer se plaše nepoznatog, oni koji u neznancu vide neprijatelja a ne otkriće. Oni koji se nisu obazirali na sve koji su iz Srbije otišli iako su rođeni da u njoj žive. Ali su zato svima koji su se u Srbiju vratili naravno poručili da idu tamo odakle su došli, jer im je sve, osim njih samih, zadnja rupa na svirali.

Ubili su ga oni koji se nikada nisu nasmejali.

Ubili su ga oni koji znaju kude neće da idu.

Ubili su ga oni kojima su smetale njegove pobede, iako ih je on nesebično delio sa svima.

Ubili su ga oni, koji su, plašeći se Srbije budućnosti, poželeli da ga nema.

Drugi su pucali.

Centar, 13-14. 3. 2004.

 
     
     
 
Copyright by NSPM