Marijana Milosavljević

Veliko pranje

Posle dužeg odsustva sa televizijskog ekrana medijski gigant Željko Mitrović obratio se naciji. A on to čini samo u posebnim prilikama. Tako je, na primer, bilo i pre dve godine. Tada je obnarodovao da snima dokumentarni film o “lažnom profesoru” Čedomiru Čupiću koji je u to vreme kao član Saveta za borbu protiv korupcije nehajno izjavio da “treba srušiti zgradu TV Pink”. Vidno iznerviran Mitrović nas je onda prosvetlio da je Čupić protivzakonito postao profesor i da ima više nekretnina sumnjivog porekla. Osim što je pokrenuo hajku na nesrećnog profesora, Mitrović je potom u intervjuu NIN-u otvorio dušu: “Što sam stariji, sve više imam potrebu da ljudi uvažavaju moj rad i da priznaju to što radim. To je potpuno novi senzibilitet koji me zaokuplja.”

I sada se Željko Mitrović prepušta zahtevima novih senzibiliteta. Ovog puta javnosti je saopštio lepše vesti. Što raduje, posebno jer mu je danima nastup repriziran po nekoliko puta dnevno -  negde od sredine prošle nedelje do početka tekuće. Pođimo redom.

U kraćoj prijateljskoj poseti SAD zadržao se desetak dana. Nije dangubio kao turista, nego je upriličio pedesetak sastanaka. Putovao je: Atlanta, Nju Orleans, Misisipi, Majami, Vašington... A u Vašingtonu poseta Stejt departmentu, USAID-u i “velikom broju institucija koje su zadužene za pitanje Balkana i jugoistočne Evrope”. Onda Njujork zbog više poslovnih sastanaka, ali “najviše vremena proveli smo u En-Bi-Siju, gde smo imali tretman liderske balkanske televizije”. Povod za odlazak bio je poziv Hejlija Barbura da Željko Mitrović prisustvuje njegovoj inauguraciji. Postao je guverner države Misisipi.

Inače Hejli Barbur je vlasnik lobističke firme “Barbur Grifit i Rodžers” čiji je klijent i  vlasnik TV Pink, a reč je o “jednoj od najmoćnijih i najvećih lobističkih grupa u SAD”. Mitrović je u svom nonstopno repriziranom skoro dvadesetominutnom nastupu demantovao čaršijske priče da je Vlada Srbije ili da su pojedini političari klijenti ove lobističke firme. “Jedini njihov klijent u Srbiji je Pink i to unazad šest meseci.” Ali, objasnio je, da su zaposleni iz firme “Barbur Grifit i Rodžers” provodili dosta vremena u Srbiji i da su se “zbog najrazličitijih razloga viđali sa pojedinim političarima”.

Na pitanje novinarke kakva je budućnost TV Pink, viđena iz visokih krugova američke administracije, Mitrović je saopštio da je “započelo otapanje ledenog brega kada su u pitanju predrasude i negativne konotacije ne samo prema Pinku već i prema Srbiji”. Dakle, osim što se u svojoj TV ispovesti pobrinuo za blistavost sopstvene biografije, Mitrović se ljubazno ponudio da spere ljagu i sa Srbije. “Mi smo pružili sve garancije o tome koliko je naša (Pinkova) biografija čista, briljantna i koliko su sve politizacije rezultat ipak nekih žrtvovanja u odnosu na ambijent koji je tada postojao u Srbiji i mislim da su rezultati fantastični. Svi sa kojima smo razgovarali, spremni su da na kvalitetan način razumeju Srbiju i srpske medije.”

Od Mitrovića smo želeli da čujemo više. Međutim, desetodnevni pregovori sa NIN-om nisu urodili plodom. Iako je razgovor utanačen (posredstvom PR TV Pink Tatjane Vojtehovski-Stevanov), Željko Mitrović se u poslednjem trenutku povukao. I to je razumljivo. Zašto da vam novinari sreću kvare u tako  posebnim trenucima kao što je glancanje lične i nacionalne biografije?

Ruku na srce, Željko Mitrović ima sve razloge da uživa. Njegovo ime bilo je po abecedi iznad imena Ratka Mladića na čuvenom spisku bivših saradnika Miloševićevog režima kojima je bio zabranjen ulazak u SAD i poslovanje sa tamošnjim kompanijama. U obrazloženju je pisalo “Mitrović Željko, član JUL, vlasnik TV Pink.” Ličnosti sa spiska za produžene sankcije, pisalo je, “i dalje predstavljaju izuzetnu pretnju nacionalnim interesima SAD”. To je značilo da im je onemogućeno izdavanje vize i zabranjene sve poslovne i finansijske veze sa pojedincima i poslovnim firmama u Americi.

Željko Mitrović je kasnije prirodnim putem (bez pomoći lobista) skinut sa depresivne liste na kojoj su posle procesa revizije ostali samo oni sa kriminalnim dosijeima. Ali, američka administracija ne boluje od kratkog pamćenja. Kako NIN saznaje, vizu je čekao nekoliko meseci zbog podrazumevajućih provera u vezi s njegovim prethodnim statusom. Što se poseta Stejt departmentu i USAID-u tiče, NIN saznaje da se susreo sa srednje rangiranim činovnicima iz kancelarija za odnose sa Srbijom koji se po prirodi svog posla rado susreću sa javnim ličnostima iz zemalja koje pokrivaju. Reč je o susretima koje nije teško priuštiti.

Usluge firme “Barbur Grifit i Rodžers”, naplaćuju se, tvrde upućeni, u šestocifrenim dolarskim iznosima. Kako i ne bi kada u njoj rade ljudi koji su i Džordžu Bušu pomogli da dođe na vlast i koji su se specijalizovali za zastupanje stranih vlada i državnih ustanova. Letos se još spekulisalo da će, iako nije na platnom spisku vlade, ova firma raditi u korist Vlade Srbije ili nekih njenih članova. Tada se još nije znalo ko je platiša Barburovih usluga. NIN je letos pisao da “Klijente sa Balkana koji žele bolji ‘prolaz’ u Vašingtonu, nije teško zadovoljiti: omogući im se, na primer, kratak susret sa vodećom ličnošću iz administracije. Fotos sa takvog susreta kod kuće predstavlja dokaz da domaći političar uživa dobar glas i rejting u Americi”.

Zbog čega se vlasnik jedanaest televizija u regionu odlučio na ovakav potez? Verovatno iz najnormalnijih kapitalističkih pobuda. Mitrović je u već pomenutom intervjuu izjavio da će u narednih pola godine izgraditi veliki filmski centar “koji bi trebalo da privuče sve one delove projekata koji se u ovom trenutku ne snimaju u Holivudu (oni se sada uglavnom snimaju u Rumuniji, Mađarskoj, Kanadi, Češkoj), a ideja naših partnera u SAD je da ih pomerimo ka Srbiji”.  Do partnera u SAD nije lako doći. Pogotovo ako ste bili na listi Miloševićevih saradnika, ako ste dokazani ekstraprofiter i ako ste se zamerili američkom ambasadoru u Beogradu.

U stvari, posle petooktobarske promene Mitroviću su svi sve oprostili jer je Pink preuzeo ulogu svojevrsnog “državnog stožera reformske politike”. Na ekranu Televizije Pink uredno su se prikazivali snimci njenog vlasnika  na jednom prijemu u američkoj rezidenciji. Posle je platio cenu svog prijateljstva sa Vladimirom-Bebom Popovićem. Ofanzivni dnevnici Pinka i obračuni sa političkim neistomišljenicima uz pomoć policijskih dosijea postali su naša stvarnost. Ali i organizovane medijske hajke. Ambasadoru Vilijemu Montgomeriju jedna je posebno zasmetala. Ona protiv B92 i Verana Matića.

Ambasador Montgomeri letos je u redakciji NIN-a ispričao da je posle serije napada u listu “Publika” i na Televiziji Pink, bio zabrinut za bezbednost Verana Matića i da je o tome razgovarao sa premijerom Zoranom Đinđićem. “Premijer Đinđić mi je bez ikakvog oklevanja rekao da Vladimir Beba Popović stoji iza tih napada. On mi je objasnio da je Beba-Popović neprekidno zvao Željka Mitrovića i zahtevao nove i nove napade... Đinđić mi je rekao da je razgovarao o tome sa Željkom Mitrovićem i da mu je Željko potvrdio da su pozivi dolazili od Bebe... Premijer je dodao da je Beba Popović otišao, da ne obavlja više svoj posao.” Od tada su se, navodno, vrata američke rezidencije zatvorila za Željka Mitrovića. I od tada on pokušava da ih ponovo otvori.

Jedan od bliskih saradnika Željka Mitrovića pristao je, pod uslovom da ostane anoniman, da govori za NIN: “Moj šef sanja da Veranu Matiću preotme status koji ovaj uživa kod Amerikanaca a najviše strepi da ostane bez nacionalne frekvencije. Troši silan novac da kupi ugled i poštovanje.”

Strah od potencijalnog gubitka nacionalne frekvencije pojačao se posle izbora. Struja koju je podržavao u DS-u nije više tako moćna. Moguća pobednička mu nije naklonjena. Boris Tadić nije učestvovao ni u jednom predizbornom duelu informativnog programa ove kuće, niti se u poslednje dve godine pojavio na Pinku. Vojislav Koštunica, Dragoljub Mićunović i Goran Svilanović nisu nikad i male su mogućnosti da se predomisle. Zaposleni na Pinku prepričavaju da je posle izbora Mitrović panično tražio “vezu” koja bi odobrovoljila Vojislava Koštunicu ali takva se još nije našla. Za razliku od Koštunice, radikali su se odmah odobrovoljili.

Milan St. Protić, Vladan Batić, Žarko Jokanović, Goran Vesić i Nenad Čanak bili su redovni gosti. Sada je najredovniji Aleksandar Vučić, iako su se radikali pre predsedničkih izbora na ovoj televiziji mogli videti samo povremeno. Problem je i sa Mlađanom Dinkićem. Prvi i poslednji put pojavio se 5. oktobra. Kada je onomad Miroljub Labus izgubio u prvom krugu predsedničke izbore, procenio je da ga je Pinkova naklonost naročito koštala. Zaposleni kažu da se posle toga Mitrović naljutio, jer se od srca potrudio da neutrališe njegovog konkurenta Vojislava Koštunicu. Posle je Pink bojkotovao drugi krug predsedničkih izbora. Ipak, kada je bilo jasno da će pasti vlada, Pink je tokom poslednje predizborne kampanje bio pohvaljen kao najobjektivnija televizija. To je predstavljalo iznenađenje kao i njegov za mnoge zapanjujuć potez. Među njegovim saradnicima svoje mesto su našli Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava i novinar Petar Luković.

Tu su i zlopamtila. Uporno odbijaju da zaborave objavljene stenograme telefonskih razgovora vođenih tokom oružane pobune JSO-a. Sagovornici su ubijeni Dušan Spasojević Duća, osumnjičen za ubistvo premijera Zorana Đinđića i nepoznati muškarac za koga se pretpostavljalo da se javlja iz glavne baze JSO. Oni su mnogo računali na medijske usluge TV Pink: “Koga imamo?”, “Imamo Pink.” “Pa oni su otišli tamo. Neka puštaju sve.” Kasnije se ispostavilo da Pink nije otišao i Dušan Spasojević je rekao da će im on nabaviti kasetu da puštaju, piše u stenogramu.

Zaposleni u TV Pink kažu da Mitrović mudro kreira kadrovsku politiku. Rođaci, supružnice, ljubavnice, deca i prijatelji političara i moćnih ljudi rade za njega. I svi su mu zahvalni. Kako sada stvari stoje, kao najveća zlopamtila pokazuju se žene. Inicijativa protiv mizoginije u medijima (IPMM), koja je u ime sedamdesetak nevladinih organizacija podnela tužbu protiv TV Pink, njenog glavnog i odgovornog urednika Željka Mitrovića i autora emisije “Ne može da škodi”, odlučila je da internacionalizuje kampanju protiv govora mržnje. Kako NIN saznaje preko mreža ženskih nevladnih organizacija u svetu (a njihovi lobiji su tamo izuzetno jaki i uticajni), informacija o ulozi TV Pink o održavanju režima Slobodana Miloševića, o vezama Željka Mitrovića sa JUL-om i njegovom predsednicom Mirom Marković, stići će do svih zainteresovanih u Americi. Kao i do onih punktova koji su Željku Mitroviću bitni za širenje imperije koja je “ponikla u paklu balkanskih ratova”.

“Možda se mnogi ljudi novcem mogu potkupiti da proture ‘šta vam srcu drago’, ali mnogo prodornija su ona lobiranja koja idu iz uverenosti u ispravnost i opravdanost ciljeva”, kaže se u saopštenju IPPM-a.

Objavljeno u NIN-u od 29.2.04.