Ivan Milenković

O SLOBODNIM RADIKALIMA (OPET)

(Reakcija na tekst Zorana Avramovića "Dobro pitanje: otkuda uspesi radikala?"

Potpuno je razumljivo zašto g. Zoran Avramović misli da moj tekst "Srbija i slobodni radikali" ne zaslužuje ozbiljan osvrt: naše su teorijske, političke, moralne i uopšte intelektualne pozicije toliko različite, toliko su udaljene jedna od druge, da je teško pronaći minimum zajedničkog smisla u kojem bi dijalog bio moguć. Na primer, g. Avramović je metafizičar, dok sam ja skloniji zdravom razumu: opuštena upotreba pojmova istina, laž, narod, moralna čvrstina (na primer), dozvoljava mu da javnu stvar (res publica) posmatra iz pozicije večnosti (sub speciae aeternitatis), ali mu zaklanja pogled na male, prolazne, ali jednako javne stvari kakve su, recimo, uzročno-posledični odnosi, svakodnevni fašizam (Umberto Eko), politička retorika i učinci te retorike, politika kao zločin, o kioscima da ni ne govorimo. G. Avramović srpske Radikale smatra društvom finih džentlmena koji se, s vremena na vreme, zanesu i pravedno iznerviraju, pa malo podivljaju, dok ih ja vidim kao grupu beskrupuloznih i vrlo opasnih slobodnih agenasa. On SRS doživljava kao modernu političku partiju, primerenu 21. a ne 4. veku nove ere, pa ne bi imao ništa protiv da Radikali (najzad) osvoje vlast i javnu stvar preuzmu u svoje ruke, dok mene SRS više podseća na rušitelje Zapadnog rimskog carstva, dakle na premoderni, pretpolitički oblik grupisanja poguban po modernu političku zajednicu, čemu je moguće suprotstaviti se, kako sam pokušao objasniti u tekstu o slobodnim radikalima, jedino političkim sredstvima, inače smo, kao nesrećni Rimljani, ugasili. G. Avramović veruje da je "Srpska slobodarska misao" naučni časopis, a ne sirov propagandni materijal Srpske radikalne stranke. G. Avramović je patriota, ja nisam. G. Avramović, kao patriota, ne brine previše o srpskom jeziku, dok ja, kao antipatriota (izdajnik?), drugi jezik nemam pa ga pazim koliko god mogu. (Slično je i sa državom, samo mislim da g. Avramović to ne razume.) Dakle, budući da je dijalog strahovito otežan - kako ozbiljno razgovarati sa građaninom koji je u stanju da napiše kako "SRS neguje i naučnu delatnost" - zadržaću se samo na pasusu koji je posvećen mojoj malenkosti.

G. Avramović gotovo da pogađa stvar (javnu, naravno) kada piše da je moj tekst "primer ostrašćenog ideološkog i političkog diskvalifikovanja jedne političke stranke" (Srpske radikalne), ali njegova formulacija zahteva blage korekcije kako bi iskaz bio tačniji. Da je manje čitao "Srpsku slobodarsku misao", g. Avramović bi umesto reči "ostrašćeno" napisao "strasno", jer reč "ostrašćenost" u učestalu upotrebu ulazi sa metastaziranjem maligne retorike staroga režima (u kojem je, da ne bude zabune, uprkos nastojanjima g. Avramovića da Radikale prikaže kao žrtve, a ne kao beneficijere tog režima, SRS aktivno učestvovao) i kao svaki ružni neologizam lako se kači za ne preterano pismene mase, dok bi se od čoveka koji jezikom barata kao osnovnim sredstvom za rad očekivao odmak od populističkog poimanja jezika. Ni reč "diskvalifikacija" nije preterano srećna, jer u lepom srpskom jeziku postoje izrazi poput "obeležiti nekoga kao nedostojnog, nepodobnog", a što bi, pak, g. Avramović sigurno znao da je manje čitao proglase SRS, a više "Leksikon stranih reči i izraza" Milana Vujaklije. Najzad, ne vidim na osnovu čega je g. Avramović zaključio da je moja intervencija političke prirode. Kojoj to političkoj grupaciji ja pripadam, e da bi se moj tekst imao smatrati "političkim"? Da li uopšte g. Avramović zna šta bi pojam politike imao značiti? Angažovanje za javnu stvar (da podsetim: res publica) nije dovoljno da bi se ta vrsta angažovanja držala političkom: potrebno je delovati kao pripadnik neke organizovane političke grupe. Politika uvek podrazumeva grupu, zajednicu, dok ja govorim u svoje ime. Moja intervencija se može smatrati ideološkom (pourquoi pas?), ali ona još nije i politička. Zato ne bih imao ništa protiv iskaza da je moj tekst primer strasnog ideološkog nastojanja da pokažem kako je SRS nedostojna pojava na srpskoj političkoj sceni.

Takođe, žao mi je što ne mogu da potvrdim poređenje g. Avramovića da moj tekst podseća na uratke iz nekadašnjeg "Kominista": slabo sam, naime, prorađivao materijale iz toga časopisa (osim, dabome, ako ne misli na tekstove jednog Altisera, na primer, protiv čega ne bih imao ništa protiv). Primetio bih, u međuvremenu, da tekst(ovi) g. Avramovića sasvim priliči profilu naučnog časopisa "Srpska slobodarska misao" - što bi, verujem, sam g. Avramović rado potvrdio.

Nije mi jasno zašto g. Avramović misli da je bolje da se uključim u "neku stranku koja bi da lustrira" nego da se bavim političkom analizom? Mislim, jasno je zašto bi voleo da se ne bavim političkom analizom i to je u redu: hulim na Boga, što je za svakog pravog i dobrog vernika uvreda. Ali zašto, za boga miloga, da ulazim u stranku? I to Čankovu? Koja bi, uz sve, još i da lustrira? Najpre, šta je loše u lustraciji? Zar bi g. Avramović kao moralno ispravan čovek, uz to legalista i demokrata (što implicitno sledi iz njegovog teksta), imao išta protiv toga da ljudi koji su se u autoritarnom režimu poneli nečasno i koji su taj režim iskoristili za sticanje materijalne ili neke druge dobiti na nezakonit i moralno nedopustiv način, sada snose zakonske posledice? Šta jedan moralno i zakonski ispravan čovek može imati protiv zakona koji bi kažnjavao moralno i zakonski nedopustive postupke? Ništa, naravno. U čemu je onda problem? I kakve veze lustracija ima sa političkim strankama? Da je malo više čitao "Novu srpsku političku misao", a malo manje "Veliku Srbiju", verujem da g. Avramoviću ne bi promakao tekst Vladimira Vodinelića o lustraciji (NSPM, vol. VII, no. 1-2), u kojem jasno stoji da je to zakonski utvrđen postupak, pa shodno tome nije stvar političkih stranaka. Političke se stranke mogu zalagati za donošenje zakona o lustraciji, ili se zalagati za njegovo nedonošenje, mogu zakon napadati, ili ga podržavati, ali to je sve što političke stranke imaju sa tim. Ako bih se, sasvim legitimno čini mi se, upustio u psihološko tumačenje ove rečenice g. Avramovića (u kojoj mi, jel' da, sovjetuje učlanjenje u stranku), plašim se da bi se iz te njegove opčinjenosti strankama, a naročito Strankom, dalo iščitati mnogo toga mutnog, nejasnog, opasnog, teorijski nekorektnog, moralno labavog, politički pogubnog.

Najzad, ali ne i na poslednjem mestu, g. Avramović primećuje da sam "jedan od onih analitičara koji je nabijen osećanjem netrpeljivosti a ne argumentom". Da je g. Avramović napisao, recimo, "da sam jedan od onih analitičara koji će biti nabijeni na argument", još bi se po analogiji sa nabijanjem na kolac i radikalskim načinom izražavanja (kada nisu uprepodobljeni predizbornom finoćom) mogao i iščitati nekakav smisao, ali iz ove poslovično patriotske nepismenosti iščitava se samo nebriga prema maternjem jeziku. Kada mi bude objasnio kako ja to nisam nabijen argumentom (dočim osećanjem netrpeljivosti jesam), odnosno pojavu nabijanja argumentom, povući ću svaku reč iz ovog teksta koja se g. Avramoviću ne sviđa.

U međuvremenu ću samo potvrditi da sam izrazito netrpeljiv prema SRS, prema svakom političkom diskursu i svakom političkom delovanju koji su direktna opasnost po moju zemlju, kao i prema svakom diskursu koji ne računa sa učincima smisla. Strano mi je svako (analitičko, intelektualno, moralno, političko) prenemaganje koje SRS smatra takmacem ravnopravnim sa ostalim političkim činiocima na političkoj sceni Srbije. Ta stranka nije dostigla civilizacijski nivo koji bi je, da se ponovo poslužim izrazom g. Avramovića, kvalifikovao za ravnopravnu političku utakmicu. SRS je zloćudna realnost, zloćudna izraslina na društvenom tkivu koja draška najprimitivnije porive jedne osakaćene zajednice. "Uspeh" Radikala, da ponovim, počiva na odsustvu bilo kakve odgovornosti njihovog govora. Radikalski diskurs može sebi da dopusti bilo šta, pošto ništa od onoga što kaže nije ostvarivo (hleb od 3 din, granice koje presecaju hrvatsku teritoriju, sturm und drang na Kosovo i druge bajke). Utoliko je razlikovanje koje g. Avramović pravi između govora s jedne i prakse s druge strane potpuno naučno-fantastično, barem kada su Radikali u pitanju, jer ono može da prođe samo ako se prepustimo kolektivnoj amneziji i zaboravimo učinke radikalskog učešća u Miloševićevoj vlasti, njihove samostalne (ratne, parlamentarne, vanparlemntarne) invencije, o Zemunu ni da ne govorimo. Najzad, Radikali se obraćaju najneobrazovanijem i najsiromašnijem sloju stanovištva koje je, kao što je Milošević ubedljivo bio pokazao (uz svesrdnu pomoć Radikala, naravno, omiljenih mu opozicionara) istovremeno i najpotkupljivije. Istovremeno, taj deo stanovništva najviše trpi udar tranzicijskih procesa. Zato se i prima na bajke. (Ako je za Miloševićevog vakta mogao da se prima na leteće ćilime, zašto ne bi i na radikalske skečeve.) Zbog svega toga u interesu je Radikala da taj deo stanovništva - njihovo biračko telo - ostane na civilizacijskoj ravni 17 veka. Zbog toga bi njihov eventualni dolazak na vlast bio poguban.

Radikalska se realnost, ta zloćudna izraslina, ne sme odstranjivati hirurškim sredstvima (nožem, sabljom, zarđalom kašikom...), kao što se ne sme dirati mladež kanceroznih potencijala. Uvlačenje Radikala u politički život, izvođenje na civilizacijsku scenu, jedino je, ma koliko bolno sredstvo.

22.12. 2003.