Home
Komentari
Debate
Hronika
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Parlamentarni izbori

   

Зоран Аврамовић

ДОБРО ПИТАЊЕ: ОТКУДА УСПЕСИ РАДИКАЛА?

( Поводом текстова Владимира Милутиновића: У чему је тајна радикалског успеха? и Ивана Милeнковићa: Србија и слободни радикали)


Једна од позитивних функција СРС у политичком животу Србије свакако је и у томе што нам она помаже да оценимо квалитет политичких аналитичара или квалитет политичког мишљења које производи српска теоријска елита. Ова странка баца јако светло на стање аналитичког политичког мишљења у Србији! Мало необична теза, али показаћемо да ствари стоје управо тако.

Наши аналитичари политичке сцене или избегавају тему СРС или преузимају језик политичких борби па падају на ниво етикетирања као што је «ултранационализам», «екстремна десница», «популизам» и при том се поспрдно изражавају о патриотизму, итд. Не могу да се сетим имена међу аналитичарима који је аргументовано анализирао политичко деловање СРС. Зашто је то тако, питање је моралног и интелектуалног стања српског аналитичког ума. Како се може бити озбиљан аналитичар, а при том свесно избегавати једна значајна политичка чињеница или преузима језик политичара и њихових навијача!? С друге стране, запањујућа је околност да је један повећи број аналитичара прихватио политичке предрасуде о неким стварима из српског политичког живота, па тако и о СРС, које је потом уградио у свој аналитички инструментариј. Они заборављају да тако остављају слику о себи, а мање је важно што промашују својим анализама. А то се уклапа у владајућу матрицу српске политичке културе у којој се дигнитет струке слабо брани од приватнополитичких опредељења. (О томе у мом раду «Политичке неједнакости у оквиру професије», Социолошки преглед, 3-4, 2002.стр. 417-446).

Владимир Милутиновић је у свом тексту добро приметио да су радикали «неомиљени међу аналитичарима». То је вредносни суд а не чињенички, а то значи да неко може бити емоционално непривлачан и ништа више. Најгоре је када се на тој емоцији зида теорија или анализа. Нажалост, В. Милутиновић је и сам демонстрирао како изгледа та неомиљеност. Целукупна делатност СРС је сведена на инциденте, да би се потом тим споредним странама политичког деловања објаснио успех радикала од милион гласова!

Текст Ивана Миленковића «Србија и слободни радикали» не заслужује озбиљан осврт. То је пример острашћеног идеолошког и политичког дисквалификовања једне политичке странке. Нема ту ни трага од мишљења и аргумента. Такав текст подсећа на оне из некадашњег «Комуниста». Аутору тог текста би било боље да се укључи у неку странку која би да лустрира, него да се бави политичким анализама. На пример, странку Ненада Чанка која свуда око себе види фашисте и клерофашисте. Иван Миленковић је један од оних аналитичара који је набијен осећањем нетрпељивости а не аргументом.

За наше политичке аналитичаре «ружење» радикала је важнији посао од покушаја објашњења њених изборних успеха. Заиста, како то да упркос инцидентима, упркос жестокој антирадикалској кампањи од стране социјалиста на власти (1990-1998 па и у време избора 2000) и ДОС-а на власти (2000-2003), СРС успева да буде јак политички чинилац у српској политици? Ако се сетимо са каквом жестином су радикали били сатанизовани од стане Милошевића, када је и направљен имиџ насилничке, примитивне, националистичке странке, како су били истискивани из медија, онда је право питање за аналитичаре да одговоре на то питање. На жалост и бруку наше аналитичке елите, преузимане су етикете, стереотипи и предрасуде политичких противника СРС овде и у иностранству. Неки су пак добро наплаћивали своје «аналитичке оцене» из страних фондова. Мени не бледи слика и речи чувеног амбасодора Гелбарта који је негде 1997. усред Београда изјавио да су у Србији победили фашисти на парламентарним изборима (социјалисти и радикали). Таква увреда слободне народне воље је нечувена за цивилизованог човека. Ту оцену су у нијансама преузели и неки међу српским аналитичарима.

Сигурно је да су неки чланови СРС, инцидентношћу допринели лошем имиџу странке. Било је повремено и грубог и непримереног језика. Али, тих инцидената и грубог језика је било и у другим странкама само што су се брзо затрпавали и гурали под тепих. (Примера је превише. Подсетимо се недавних шамарања у Скупштини Србије- Стефановић ДХСС и Баралић СПС; шамарања старца од стране шефовице хуманитарног фонда – крипто политике - на Тргу републике. Већ после два дана медији и јавност су заборавили те догађаје. Да је то учинио неко од радикала био би то шлагер политике од неколико месеци. Онај неконтролисани гест са пиштољем, без обзира на речи самоодбране, би био измишљен да се није догодио јер мора се нешто пронаћи код противника.) Међутим, нису инциденти привукли гласаче СРС већ неке политичке и моралне врлине СРС. Српски бирач није се повео за стереотипом већ је дао предност ономе што је суштинско, а не акцидентално у деловању СРС. А српски политички човек није необразован и политички необавештен. Напротив, Срби су у добром смислу речи политички народ, народ који је више оријентисан на политичка питања него на економска, примера ради. Како су тужни они аналитичари који хоће да нас убеде да примитивци и доњи друштвени слој гласа за СРС. Такво понижавање људи је могућно само у Србији. Има ли тога у другим демократијама?

Другу грешку наши аналитичари праве када слику и инциденте од пре десет година уграђују у данашње деловање СРС. Необично је како не виде да су се и радикали променили као и саме политичке околности. Да, дошло је до крупних промена у деловању СРС. А то је њихова врлина - остати морално чврст и прилагодити се новим друштвеним и политичким околностима. Да је то вештина политике, могли смо да прочитамо код Манхајма и Вебера. Ко се не прилагођава променама, нестаје са политичке сцене.

Дакле, откуда успех СРС? Напустимо предрасуде и личне политичке страсти аналитичара и пређимо на аргументе. Укратко. О вредностима једне странке судимо више на основу њених средстава деловања, него по циљевима за које се залаже. Карактер политичких средстава најбоље говори о циљевима. Неко ко оружјем осваја институцију не може бити демократа. Макијавелиста не може бити либерал. Дакле, да видимо каква средства политичког деловања користи СРС : мирна или насилна, истину или лаж, закон или кршење закона, чињенице или предрасуде.

СРС је једна изузетно добро организована странка. Вероватно је најбоље организована политичка странка у Србији. У свом деловању СРС показује снагу и чврстину политичких уверења. Она је јасна у својим ставовима. Свако од нас може бити за или против њених ставова али они су јасни и чврсти. У њој се цени истина а не лаж. СРС је странка која нема корупцију у својим редовима (или има је најмање) и оштар је борац против корупције и криминала у држави. Нема странке која тако жестоко и тако храбро раскринкава криминал у Србији. Та храброст је за сваки респект. Њени  чланови демонстрирају лојалност према челним људима странке. Не окрећу се када дође невоља. Добровољан одлазак Војислава Шешеља у Хаг је један историјски догађај у најдубљем смислу речи. Ко не цени тај политички гест има проблема са моралним вредностима.

Даље, СРС доследно поштује процедуралну демократију и правни поредак Републике Србије. Да ли неко од аналитичара може да наведе једну чињеницу која би посведочила антидемократско и антилегалистичко деловање? Да ли је икада она затражила да се нека странка забрани? Да се задржимо на питању демократије и национализма. Још увек владајући политичари користе синтагму о «демократским снагама» и «снагама старог режима». Ту синтагму преузима већи број аналитичара. Ако постоје «демократске снаге» које су то недемократске снаге? Ту поделу су преузели и медији који се саморекламирају као демократски. Примера ради, Б-92 у време изборне кампање уопште не извештава о активностима СРС, па би неко ко гледа само ову станицу помисило да постоје само оне странке које Б-92 фаворизује. Тако нешто је радио и ЈУЛ – медијски је фалсификовао стварност. Заједничко им је да су своје медијско деловање именовали демократијом. Подела о којој је реч угнездила се и у стручне трибине. На местима где треба да се чује глас аналитичара има места само за оне које прати имиџ продемократских снага у науци(!). Таква је трибина Медија центра на којој се окреће један ужи круг аналитичара који треба да представе јавности политичку мудрост Србије. Тамо се СРС напада «аналитичким аргументима» и у томе предњачи Владимир Гоати, бивши аналитичар комунистичке партије Србије, а сада ДОС-а. То је српска демократија данас. "Демократске снаге" су ствар приватног или јавног договора, а не односа према процедури и институцијама.

Вратимо се СРС. Њен однос према медијима, чак и у условима НАТО бомбардовања је био толерантнији од социјалиста и досоваца. (Видети: М.Ранковић, З.Аврамовић: «Србија у дневним новинама током 1999.» Српска слободарска мисао, бр.5/2000.) Било би добро да неко изброји забране и ограничења рада медија у протеклих тринаест година. Неће се ваљада изједначити време НАТО бомбардовања и време ДОС-овских реформи. А треба се присетити чињенице да су радикали на «Радикалским таласима» (ТВ Палма) пуштали говор Драгана Веселинова који је у скупштинском преносу покриван гласом спикера. Овај неуспели политичар се после захваљивао најгрубљим речима на рачун СРС.

СРС негује и научну делатност. То је једина странка која издаје научни часопис и бави се издавачком делатношћу. На страницама Српске слободарске мисли могу се прочитати значајна документа и резултати научних истраживања, али то је за аналитичку елиту безначајно и недостојно пажње. За те интелектуалне величине важно је само оно што се њима свиђа. На срећу, научни часопис улази у фонд наслеђа српске политичке културе упркос ћутању «продемократских снага».

У националној политици СРС је најдоследнија у одбрани српских националних интереса. Она је једина странка која води бригу о Србима преко Дрине. Да би исмејали ту политику, њени притивници стално помињу Карлобаг- Огулин - Вировитица. Та национална линија је заправо Цвијићев динарски тип с почетка 20 века, и данас је само сећање. Велика Србија је вишезначан појам – историјски, културно, политички, национално. Историјски и етнички заиста постоје мала и велика Србија због дијаспоричне историје Срба. (Грешка је СРС што није добро проценила политику Запада да никад не дозволи српско уједињење. Ни када су били у раздвојеним државама ни када су били у Југославији. То је политика од Бечког конгреса па до НАТО бомбардовања. Зар би потегли толико оружја тек онако да се обрачунају са Милошевићем!) Политичка реторика, међутим, није и политичка пракса. Када би дошли на власт претпоставимо, апсолутном већином, радикали би ту реторику напустили, преовладао би прагматизам, али би задржали бригу за Србе преко Дрине. То се грађански оријентисаним аналитичарима не допада. Имају право на то. Али немају право да етикетирају СРС као ултранационалистичку. Та лаж о ултранационализму је политички функционална колико и она о нуклеарном оружју у Ираку. Али, ако се избаци нација који социјални супстрат шта остаје политици. За какве колективне интересе се залаже политичар? Европске, глобалистичке, општинске? Оно што пребацују СРС не пребацују националним странкама у бившим југо републикама и другде по свету. Америка брани национални интерес у Ираку, а Срби не могу на Косову и Метохији!!

Коначно, СРС је државотворна странка. Она зна шта је држава, а шта партијски егоизам. Улазак у владу са социјалистима је био државнички потез, а не жеља да се влада. У тој влади СРС је учествовала, а не владала, а учествовала је јер је држави претила опасност агресије. Агресија се десила против свих међународних закона, док су други чекали у заветрини и критиковали Милошевића због агресије. Оно што запањује то је лакоћа пренебрегавања околности санкција и рата, као и огромних проблема у процесу разарања СФРЈ, у анализама већег броја аналитичара. За њих као да је власт протеклих десет година били на прагу ЕУ, нису успели да га прекораче па сада пљуште критике.

Дакле, када погледамо ове политичке врлине СРС и одвојимо их од грешака, повремено грубог језика и инцидената, добијамо одговор на питање откуда успех СРС на парламентрним изборима, јуче и данас. Српски грађанин, цени постојаност уверења, чврстину става, морално понашање, државотворност и оданост националним вредностима, деловање у складу са законом и демократском процедуром. Када се овоме дода спремност за прилагођавање новонастајућим околностима, спремност за промене и политичке способности и таленат Томе Николића, другог човека странке, онда је одговор ту, пред нама, само га треба прихватити. Ко то неће, нека ужива у предрасудама и самообманама. Политичка стварност ће проћи поред њих.

 (Autor je sociolog i naucni savetnik u Institutu za pedagoska istrazivanja)

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM