Vladimir Kerleta

VOJVOĐANSKA TOLERANCIJA
kao
ŠARENA LAŽA

Mit da su Vojvodani tolerantiniji od Srbijanaca je bombasticna laž, koja hoce da prikrije baš obrnuto.
Vekovima unazad, stanovnici uže Srbije (Srbi, Vlasi, Romi, Jevreji) nikada nisu podigli oružje jedni na druge, a stanovnici Vojvodine (Srbi, Madari, Nemci) su se u mnogo navrata krvavo obracunavali medu sobom (1703-1711, 1848-1849, 1941-1944). 
Ako izuzmemo istovetan sukob izmedu partizana i monarhista koji se desio i u užoj Srbiji 1941. i u Vojvodini 1944., i istovetno etnicko cišcenje Turaka koje se u užoj Srbiji desilo 1804. a u Vojvodini 1719. – vidi se da je baš Vojvodina jedna izrazito netolerantna sredina u kojoj se u svakom veku bar po jednom dešava udžbenicki genocid.
Vojvodanski Hrvati su svoje komšije srbe 1941 deportovali u Jasenovac, vojvodanski Madari su svoje komšije Srbe bacali pod led, vojvodanski Srbi su svojim komšijama Madarima vracali isto[1]. 
Separatisticki tvorci mita o tzv. "toleranciji Vojvodine", isti hoce da dokažu prostom cinjenicom pomešanosti etniciteta, crkava i grobalja – što je sve jedan fizicki pokazatelj, a ne pravni ili društveni. Isto tako su u na americkom jugu bile pomešane crnacke i belacke enklave (crkve i groblja) pa svi znamo da su belci bili gopodari a crnci robovi – jer su i segregacija i aparthejd u istoj toj meri urbanisticki “tolerantani”. Isto se može videti i u jednom visoko netolerantnom društvu Severne Irske. Zato se prosta mehanicka pomešanost i tolerancija ne mogu poistovecivati.
Drugi lažni stub lažnog mita o tzv. vojvodanskoj toleranciji se oslanja na ratove u devedesetim (1991-1995). Negativan kontekst u koji je zapadna propaganda stavila srpsko ime se pokušava iskoristiti za prebacivanje sve krivice na užu Srbiju, a Vojvodina se pokušava oprati od svega toga (kao što se Austrija neuspešno pokušala distancirati od nemackog imperijalizma) kao da Vojvodani u svim srpskim ratovima devedesetih nisu prednjacili. Pri tom se precutkuje da je srpstvo širi pojam od uže Srbije (kao što je nemacki narod do polovine 20. veka širi pojam od Nemacke), i da je Miloševicev program sve do 2000. god. ubedljivo pobedivao na svim izborima u Vojvodini (identicno kao u užoj Srbiji – a u etnicki srpskim sredinama Backe i Srema još izrazitije) te da je sve to trajalo do samog Miloševicevog pada u Beogradu. Namerno se precutkuje da je procenat dobrovoljaca i procenat mobilisanih u Vojvodini i Crnoj Gori bio najveci. Medutim, lažna miroljubivost Vojvodine je izvikana do te mere, da je i danas onima van Vojvodine teško da prihvate da starosedelacka Vojvodanska sela od prvih višepartijskih izbora 1990, pa sve do danas, u istoj meri kao kolonisticka glasaju za srpske nacionaliste. Stoga se na svakim izborima uvek iznova išcudavaju nad cinjenicom da je posle pada Miloševica, Vojvodina ostala najvece uporište radikalizma u celoj zemlji. Opravdano se moze tvrditi da je toliko napadani Milosevicev režim iz 90-tih ustvari spasao Vojvodinu od pobede srpskog radikalizma, jer ga je SPS amortizovao.
Treci stub lažnog mita o Vojvodanskoj toleranciji je u sferi statistike i kulture. Statisticki se navode procenti mešanih brakova (što je pokazatelj koji nije spasao BiH) ali pri tome se ne navodi koliko se od tih brakova ne razvede posle godinu dana, ili koliko od njih ostavi potomstvo. U takve iskonstruisane racunice se kao mešani brakovi racunaju i brakovi izmedu Srba i Crnogoraca (jedan takav brak je porodio Miloševica ili Karadžica), ili brakovi izmedu Ukrajinaca i Rusina, što je sve ipak samo jedna beživotna konstrukcija (dok su god ti brakovi u okviru iste kulturne i jezicke grupe[2]). Koliko je taj metod irelevantan govori nam i cinjenica da je pre takozvanog naleta srpskog nacionalizma u Vojvodini indeks mešanih brakova bio 28.4% a tokom devedesetih je spao na 24,4%[3].Ovo samo znaci da ili nikakvog drasticnog pritiska devedesetih nije ni bilo, ili da sam metod nije relevantan kao pokazatelj onog što navodno predstavlja[4] .Najverovatnije znaci oboje. Skoro 20% Hitlerovih vojnika u okupiranoj Francuskoj je imalo devojke Francuskinje, i to bi posle pobede rajha verovano bili srecni i plodni brakovi. Upitajmo se, da li li bi to znacilo da je Treci rajh bio jedno tolerantno podneblje?
Kulturni dokaz izvikane tolerancije gotovo da ne vredi spominjati. Cinjenica da se komšija komšiji javlja u prolazu je polje obicne demagogije. Posmatrac u predratnoj Bosni je mogao da bude svedok mnogo prisnijih odnosa Srba i Muslimana, ali se mora biti svestan da je to stvar mentaliteta a ne kulturkampfa. [5] Sve isuviše podseca na krvave bordžijanske ratove kada Karlo V pri jednoj opsadi u severnoj Italiji cinicno izjavljuje o komandantu suprotstavljene vojske: " Moj rodak Francisko i ja se potpuno slažemo: obojica želimo Milano ". 
Postoji još jedan dokaz tolarancije, do te mere apsurdan da je samo zato i pomenut. Navodno, sama želja Vojvodine za autonomijom je dokaz njene tolerancije, što je svakako van svake pameti (bez obzira što je to želja manjinske Vojvodine, a ne vecinske). Pre bi se moglo reci da je pretenzija da svi Vojvodani budu autonomaši jedan veliki manifest netolerancije, nespojiv sa liberalnom idejom. Ova teza se nadovezuje na jednu stariju, lansiranu iz srpskog autonomaškog korpusa, koja je izražena u želji da svi srpski stanovnici Vojvodine sebe osecaju kao etnografske Vojvodane. To je toliko netolerantna ideja, da podseca na muslimanske koncepte Bosne, zbog kojih je izbio tamošnji rat. Njena apsurdnost ide do te mere da se smatra da je normalno što Slovaci, Madari ili Rusini došli u pokrajinu cak pre 250 godina i dan danas govore svoj jezik (a ne vojvodanski srpski dijalekat), ali je nenormalno što licani ili hercegovci naseljeni tek pre 50 do 80 godina ponegde još mestimicno zadržavaju svoj ijekavski govor (i ne govore zatekli srpski). Prvo se u autonomaškim krugovima smatra za znak multikulturalizma, a drugo za primitivizam?! Ovo je naravno samo zbog toga što se nema iskrenog poverenja u autonomaške nazore kolonizovanih Srba (što nije pogrešna procena, ali je krajnje kontraproduktivna) pa sve podseca na totalitarnu praksu jednoumlja. Takav multikulturalizam i tolerancija su lažni jer im je princip uslovljen sa “Koliko Vojvodine – toliko multikulturalizma”.
Vojvodina je svakako tolerantnija od Hrvatske ili Bosne, ali od uže Srbije ili Bugarske nije. Može se reci da uža Srbija ili Bugarska i nemaju te izazove (etnicku pomešanost) ali onda se ovakav kriterujum “tolerancije” ne može ni primenjivati kao vrednosna razlika medu neistovetnim podnebljima – kao što se stanovnik planinske Švajcarske ne može hvaliti stanovniku ravnicarske Danske da je od njega bolji planinar. Vojvodanski separatisti i autonomaši nisu ovako dosledni, pa se ne mere sa etnografski slicnom Hrvatskom ili BiH federacijom, gde bi mogli, nego o toleranciji pricaju Srbijancima i ostalim – koji nemaju izazove te vrste, ali sa apekta istorije i društvene stabilnosti su uspešniji i u tome. 
Dakle, argument tolerancije bi mogao biti valjan samo samo protiv veza Vojvodine sa Hrvatskom ili Bosnom , a nikako ne sa Srbijom – pa je obrtanje teza dokaz da vojvodanskim separatistima i jugonostalgicarima i nije cilj prava tolerancija nego habzburške simpatije[6] i katolicki kulturni krug. Zato prema tolerantnijoj Srbiji povika, a prema netolerantnijoj Hrvatskoj neizmerna ljubav.
Smisao mita o toleranciji je u necemu drugom. On ima zadatak da ohrabri Vojvodane na separaciju rušeci im strah od samih sebe (koji je na zalost istorijski utemeljen[7]). Pored toga što treba da zatomi istorijske cinjenice, mit treba da posluži u stvaranju još jedne nepostojece razlike prema ostatku države. Razlika zaista postoji, ali ona je na štetu Vojvodine - i to je još jedan argument protiv njenog izdvajanja. 

[1] Sa ulaskom sovjeta i partizana 1944. backi Srbi su od backih Madara "naplatili" sve ono što su im ovi radili 1941. i 1942.
[2] Pošto ne postoji realna kulturna razlika npr. izmedu Crnogoraca i Srba prirodno je da oni cešce i lakše sklapaju brakove, pa jedna statisticka kostrukcija (razdvajanja iste kulturne grupe) proizvodi i krivi ostale statisticko-politicke konstrukcije (konkretno - procenat zaista mešanih brakova izmedu pripadnika zaista razlicitih kultura). Koliko takva statistika može da bude nepodesna u politickim procenama, govori nam primer opštine Vrbas u kojoj statisticki niko nema etnicku vecinu, dok u realnosti tamo živi 47.8 % srba i 24.7% crnogoraca - dakle 72.5% stanovništva istovetnog jezika i nemanjicke kulturne tradicije. Takvo stanovništvo politicki funkcioniše jedinstveno, iako pogrešno tumacena statistika opštinu vidi kao višenacionacinalnu i mešovitu u najdoslovnijem smislu. Potrebno je naglasiti da se ovakvim vrednovanjem statistike ne spori pravo na slobodno izjašnjavanje gradana, ali se spori pravo politickoj analizi koja ostaje samo na tome, da se izdaje za ozbiljnu.
[3] Udeo etnicki mešovitih brakova u Vojvodini 1988-1999
1988 28,4%
1989 28,5%
1990 28,2%
1991 27,0%
1992 25,3%
1993 24,8%
1994 26,8%
1995 26,0%
1996 24,4%
1997 25,4%
1998 26,3%
1999 26,2%
[4] U jednoj Hrvatskoj je 1981. broj mešovitih brakova je bio 17 %, stoga je ocigledno da on samo govori o intenzitetu kulturne distance i o etnickoj pomešanosti, ali nikako ne i o toleranciji ili homogenosti nekog društva – a to je najbolje pokazao hrvatski nacionalisticki pokret iz devedesetih. Naposletku, ispostavlja se da je i takva predratna Hrvatska sklonija mešovitim brakovima od Vojvodine (i shodno autonomaškim tezama tolerantnija), mada je na prvi pogled Vojvodina ispred nje. Ta teza je lako odbranjiva. Previda se da se u navedenoj staistici (koja ne razume društvo) uporeduju brojevi koji ne odslikavaju iste svari. Nije isto kada se kvantifikuju apsolutni iznosi ili realni društveni procesi. Ocigledno je da su mešoviti brakovi moguci samo u društvima u kojim postoje bar dve ili više etnickih grupa. Obicno imamo vecinsku etnicku grupu i manjnske. Kako je po popisu iz 1991. u Hrvatskoj bilo oko 22% nehrvata, podatak o 17% mešovitih brakova u toj republici se uvek mora odmeravati sa tim brojem, jer u slucaju da nehrvata nema, ne bi ni bilo mešovitih brakova (jer ih ne mogu sklapati Hrvati sa Hrvatima). Posto je po istom popisu u Vojvodini bilo 43% nesrba, Vojvodina bi samo da je ista kao Hrvatska trebalo da ima 33% mešovitih brakova. Pošto je njih zabeleženo tek 27%, ispostavlja se da je takvih brakova u Vojvodini za 22% manje nego u Hrvatskoj (prema istoj jedinici etnickog diverziteta ). Ali pošto je etnicki diverzitet u Vojvodini veci u apsolutnim iznosima, stvara se privid da je i veca tendencija mešanja, dok je baš naprotiv ona manja. Ako pak sve to izjednacimo sa potencijalima tolerancije, onda je predtudmanovska Hrvatska svakako tolerantnija sredina nego Vojvodina, a stepen te tolerancije ce se videtu u kravom ratu koji se desio 1991-1995.
Ovim je prikazano kako autonomaška propaganda sa bukvalizovanim tumacenjem statistika pokušava da falsifikuje realne pokazatelje društvenih procesa u Vojvodini, koji se mogu kvantifikovati samo ako se kvantifikuju i njihovi nosioci (a to svakako ne može biti apstrakcija prostog broja žitelja pokrajine). Više je nego ocigledno da su predratne manjine Hrvatske cešce sklapale mešovite brakove, dok su manjine Vojvodine tome manje skolone, pa su sve autonomaške teze o nekakvom "multietnickom prožimanju" i i"izuzetnosti" pokrajine na klimavim nogama, dok je u prava istina da je pokrajina po prikazanoj bracnoj distanci lošija od Hrvatske. 
Mnogobrojna istraživanja etnicke distance sa pitanjima “da li bi ste sklopili brak sa drugom nacijom” su irelevantna prema recenom, jer su u sferi bontona i kondicionala. Sklopljen mešoviti brak je cinjenica sa aksiomatskom snagom, naspram toga. Otprilike kao što izborni rezultati stoje naspram izbornih prognoza.
[5] Još je antropolog Klod Levi Stros govorio kako su cesto najprimitivniji urodenici tolerantniji od Francuza, Nemaca ili Poljaka, pa je ocigledno da se ne može poistovecivati kultura i tolerancija, kako što bi to htela autonomaška propaganda. Istorija Vojvodine je najbolji argument protiv te autonomaške mitologije – kao što je Treci rajh demanti istog na evropskoj ravni.
[6] Isto se može videti i na strani pokrajinskih srpskih nacionalista. U njihovim tezama o zbližavanju sa Rusijom i Belorusijom nisu primarne realne ekonomske i kulturne veze - koliko to jesu skrivene "pravoslavne simpatije."
[7]. Nesrecna sudbina backih i banatskih Nemaca koje su Rusi i jugoslovenski komunisti proterali 1944.god. svedoci o pilatovskoj indolenciji domacih komunista iz redova starosedelackih Srba i Madara. Pokrajina je ostala bez svog najcivilizovanijeg stanovništva cija je istorijska kompromitacija u dvovekovnom srpsko-madarskom sukobu bila najmanja. Baš zato zacuduje kako su Nemci bili lako "pušteni niz vodu", ali i kako je brzo inskonstruisan mit o odgovornosti kolonista - koji su došli tek dve godine kasnije? Ocigledno je da je kolektivna savest umirena tako što je krivica projektovana na drugog. Odsustvo mržnje prema Nemcima je, sa druge strane, samo prikrivalo potpuno odsustvo bilo kakvih pozitivnih emocija prema njima, o cemu nam najbolje svedoci srpska banatska poslovica iz davnih vremena: "bežte deco babina, gore kuca švabina". Sa druge strane, u odsustvo mržnje prema Nemcima se idealno uklopila jedna druga mržnja prema nekim drugim Nemcima, koju su doneli kolonisti. Od ova dva nezavisna istorijska dešavanja (i motivacije) napravljeno je jedno, i to lažno. Iz svega možemo pretpostaviti da su starosedelacki Srbi i Madari kao agrarne nacije prema razvijenijim Nemcima imali samo kompeks niže vrednosti pracen potpunim nerazumevanjem (dok su jedni prema drugima gajili tradicionalnu mržnju).