Ruza Cirkovic: Kuda idu donacije?  

MMF-usrećitelji 

Kad je Rusija avgusta 1998. godine doživela finansijsku krizu, nemački Spiegel je u tekstu pod naslovom "Nepotrebni pomagači" za tu krizu okrivio "više od 30.000 stranih konsultanata" koji su premrežili tu veliku zemlju i pritom pojeli najveći deo od ukupno 66 milijardi dolara koliko su zapadne zemlje uputile ruskim firmama i državi, pa su tako postali i najveći dobitnik perestrojke. A onda se prvi dali u beg kad su saveti dali zemljotresne rezultate. "Svuda u svetu pokušava skupa gospoda, sa dnevnim honorarom od 7.000 nemačkih maraka, da da poleta kapitalizmu na američki način. U Aziji, Istočnoj Evropi ili Južnoj Americi, gde god ima kakva telekomunikaciona kompanija da se privatizuje ili državni koncern da se razbije na delove, čopori tih stručnjaka bili su na delu.

Samo Međunarodni monetarni fond (MMF) sa sedištem u Vašingtonu slao je stotine timova svuda po svetu. Oni su pritiskali nesigurne azijske zemlje da ukinu kontrolu deviznih kurseva, da sprovedu drakonske mere štednje i tako ubrzaju svoj istorijski jedinstven slom.

 …U Mongoliji su Svetska banka i MMF savetovali ukidanje svih uvoznih carina kako bi se omogućila slobodna trgovina. Ta sloboda je za malu Mongoliju ličila na pokušaj ubistva. Poplava jeftinih uvoznih proizvoda oterala je domaće firme u propast, a stane investitore koji su u toj zemlji proizvodili nagnala u beg. Amerikanci su profitirali: njihov izvoz u Mongoliju porastao je od 1994. do 1997. godine za 30 odsto.

Naročito loše poradili su savetnici u Rusiji. Samosvesni stručnjaci, poput profesora sa Harvarda Džefri Saksa, veruju da sirova tržišna privreda čikaškog tipa pasuje svakom delu sveta. Njihov istorijski uzor je naseljavanje Divljeg zapada, njihov kredo od koga ne odustaju: 'Slobodno tržište, slobodne cene'. Ali svoje recepte oni pripisuju zemlji koja još ne poseduje nikakvu kapitalističku tradiciju".(1)

Posle je, kao šlag na tortu, došla Argentina i podozrenje sveta u tranziciji prema "arogantnim i nekompetentnim" (Spiegel) "čoporima savetnika, koji sa sobom vuku već napisane zakone, a ništa ne znaju o zemlji u kojoj će ih posaditi", što postalo gotovo opšte mesto u antiglobalizacijskom diskursu, i kad za njega ima i kada nema mesta. Doduše, ima i izuzetaka koji misle da tako mora  i da je tako bolje, jer mi sami, bez strane asistencije, "sa Šešeljevim i drugim amandmanima" ni za sto godina ne bismo doneli potrebne zakone.

Moderna srpska kalvarija koja se završila sažaljenja vrednom preosetljivošću, našla je oduška i u ovoj temi, dodatno iskomplikovanoj činjenicom da sa hordama stranih savetnika, koji se uglavnom javno ne konfrontiraju sa domaćim otporima svih vrsta, stižu i "domaći stranci", vlasnici dvojnog državljanstva, stranih diploma i poljsko-rumunsko-rusko-kazahstanskih iskustava. I pri tom, iz nekog nedokučivog razloga beskrajno ljuti na sve nas koji nismo mogli, ili prosto nismo hteli da odemo dok se ovde orgijalo, pa ni kasnije, kada se orgijalo bombama sa osiromašenim uranijumom. Dotični su vazda spremni da prionu na posao naše političke, ekonomske i svake druge denacifikacije, lustracije i pročišćenja kao neki moderni Karađozi u kvazi modernoj srpskoj prokletoj avliji. Podozrenje je, međutim, obostrano, a pitanje koliko će da nas koštaju i kad će ponovo da zbrišu, neadekvatan je mada logičan "naš" odgovor na njihovu aroganciju i neoprostivo površno ubeđenje da ih Srbija u svakom pogledu čeka tamo gde su je ostavili u trenutku  kad su kao deca pakovali kofere. 

"Bolivijci"

Osnovnu frustraciju naroda, koji je ostao ovde, a koju mu je odmah po promeni vlasti nametnuo onaj ministar koga su studenti i naučno i materijalno autonomnog univerziteta držali zatočenog šest sati, predlogom da onima koji su iz zemlje otišli treba platiti da se vrate, tokom predizborne predsedničke kampanje oslobodio je predsednički kandidat Vojislav Koštunica rečenicom za koju više niko živ ne zna kako je tačno glasila.Toliko je verzija u međuvremenu dobila.

"Jedan broj ljudi u Vladi Srbije ima gde da ode, a mi koji smo na ovom trgu nećemo nigde otići iz svoje zemlje", rekao je Koštunica i prema peovlađujućoj verziji pritom mislio na ministre koji imaju dvojno državljanstvo, sa posebnim naglaskom na one sa bolivijskim. 

"U 19.veku u Srbiji je bio samo jedan ministar koji je bio stranac, valjda smo zemlja koja je snažna, inventivna i sposobna da pronađe snage u samoj sebi", dodao je Koštunica.

Cela stvar se metaforično prelomila na srpskoj ministarki za energetiku Kori Udovički, inače nepopularnoj iz više što racionalih što neracionalnih razloga, mada se kao ključni navodi njen recept vlasnicima velikih stanova kako da izađu na kraj s visokim računima za struju, ali i zaslužnoj za opasku predsedničkog kandidata pre svega zato što je po prihvatanju ministarske funkcije priznala da se u energetiku baš ne razume, ali naučiće. Pominjane su i neke povratne karte za one koji se pokažu nedoraslim svojim poslovima. Čuli su se i odgovori da mi nemamo kad da čekamo da se oni isprobaju i otputuju odakle su došli. 

Kori Udovički se nije javila, ali jeste Božidar Đelić, takođe vlasnik dvojnog državljanstva, ministar finansija. S gromoglasnom mitingaškom porukom da on ostaje ovde i pomalo nesuvislim objašnjenjem zašto poseduje i francusko državljanstvo. 

Guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić je na konferenciji za štampu upriličio malu predstavu za apatične novinare i javnosti predstavio svoje "Bolivijce" : Nikolu Đivanovića, Jelenu Pupovac i Srđana Muškatirovića. I sam bez inostranog obrazovaja , posramio je ravnodušne novinare isticanjem njihovih diploma sa sve prestižnih stranih univerziteta i iskustva iz sve uglednih inostranih firmi. Među ravnodušnim novinarima se našao i jedan manje ravnodušan, pa je u postfestum raspravama objavio svoje zalaganje da se onima koji ovde nisu bili kad smo se mi mučili sad naplati porez za povratak. Dotle je ovo nadgornjavanje došlo.

Dinkićev savetnik za hartije od vrednosti Nikola Živanović, koji je do te funkcije bio na funkciji spasioca Beogradske banke, koja kao što je poznato nije spasena, sa ekrana odjednom politički vrlo aktivnog i odjednom kosmopolitskog TV Pinka saopštio je da "kad vidi vladu u hladu, zna da je ovde neophodno potreban".

Sasvim nepotrebno u celu se priču ubacio i počasni konzul Bolivije u Beogradu, čije ime nije objavljeno, a na opšte potcenjivanje domaćeg obrazovanja i sposobnosti odgovorio je jedan bivši vladin savetnik nazivajući domaće strance trećerazrednim studentima sa Harvarda.

Dinkićev viceguverner Radovan Jelašić, za koga novinari smatraju da je na toj funkciji i te kako potrebna osoba, razrešio je na jednom sastanku posvećenom sasvim drugoj temi, gotovo javnu dilemu: za koje plate su nas počastvovali svojim velikim povratkom."Kad me je Dinkić pozvao, nisam ni pitao za koje pare. Mada čovek ima ženu koja uvek za to pita", rekao je simpatično Jelašić. Dakle, ako je verovati Jelašiću, on i ostali Bolivijci, kako sebe vole da zovu u prisustvu bednih diplomaca još bednijih domaćih univerziteta, rade za bedne domaće plate. I da griže savesti ne bi bilo malo, neko se potrudio da javnost sazna kako je Jelašić ovde preselio i svoju porodicu. 

…i "pravi" strani savetnici

Kada sam ga jednom pitala koliko u Vladi Srbije ima stranih savetnika, ministar finansija Božidar Đelić je oštro odgovorio: nedovoljno. I naveo dva strana imena, koja više ne pamtim, kao zaslužna za uspeh srpske delegacije na Ekonomskom forumu u Salcburgu, odnosno za održavanje Donatorske konferencije u Briselu. Toliko je loše mišljenje imao o domaćem kadru, iako je samo koji mesec ranije u intervjuu "Ekonomist magazinu" bio impresioniran i znanjem i entuzijazmom tog kadra. Pa se, valjda, u međuvremenu razočarao.  

Strani konsultanti, a brojni su oni iz Svetske banke, javno se ne ističu, ali su neizbežni na sastancima u Vladi na kojima je reč na primer o zakonu o denacionalizaciji koji, kako stvari stoje, neće skoro biti donet. A kada bude donet, za mnoga preduzeća, kuće, stanove... biće već kasno.  

Drugi put sam za jednog takvog savetnika čula kad su sindikalci sad već nepostojeće Beobanke provalili neko pismo koje je taj gospodin uputio šefu Agencije za sanaciju banaka Vesni Džinić i predložio joj da ta banka, sa još tri, bude likvidirana negde između Nove godine i pravoslavnog Božića. I bi tako. 

Agencija za privatizaciju Srbije objavila je svoje ovogodišnje osmomesečne troškove. Od ukupno 113,1 miliona dinara, za angažovanje konsultanata u poslovima restrukturiranja i aukcijske prodaje preduzeća potprošeno je 24,4 miliona. Što je najveća stavka u troškovima Agencije.

Strani konsultanti na poslovima restrukturiranja 49 preduzeća finansiraju se iz donacija ili kredita Evropske agencije za rekonstrukciju, britanske organizacije za podsticanje razvoja DFID, Američke agencije za pomoć u razvoju (USAID) i Svetske banke. USAID plaća finansijskog savetnika KPMG Barents Group, DFID finansira savetnički rad Deloitte Emerging Markets i  Emerging Market Economics Limited. I tako dalje... 

Evropska banka za obnovu i razvoj finansira strane konsultante u izvesnom broju domaćih preduzeća koja su ugovorila konsultantske usluge u pravljenju strateškog plana. Rad konsultanata ugovoren je na vreme od godinu do godinu i po dana, oni u firme dolaze svaka dva-tri meseca na po nedelju dana. Takve konsultante dobili su, prema informacijama agencije koja je u tom poslu posredovala, i takve firme kao što su Hemofarm iz Vršca, Zorka Šabac, Ruma Guma, Viskoza Loznica, Metalservis iz Beograda. Darodavac je na ovu tehničku pomoć utrošio nekoliko miliona evra, koji nisu ni ulazili u Jugoslaviju, niti su prošli kroz njen platni bilans. Firme su morale samo da obezbede prevoz i prevodioca za konsultanta.Da li su pomogli? U jednoj od pomenutih firmi, kažu - Jesu. 

Donatorsku tehničku pomoć od Velike Britanije prihvatio je sa zadovoljstvom i ministar inostranih poslova Goran Svilanović. Kako bi ubuduće imao punu kontrolu nad vojnom industrijom i sprečio mogućnost trgovine oružjem sa zemljama pod sankcijama Ujedinjenih nacija. Mada još nije objavljeno o kakvoj se to tehničkoj pomoći radi i sa koliko će donacija biti finansirana.

Donacije i dugovi

Da li su strani konsultanti pojeli i pristojan deo donacija obračunatih Jugoslaviji i pre nego što su one u našu zemlju uopšte stigle, pitanje je na koje se odgovor može dobiti samo ne baš ozbiljnom špekulacijom zasnovanom na brojnim primerima. Da li su rezultati tih konsultacija opravdali trošak, neće se znati verovatno nikad. 

Ipak, očaranost vlasti donacijama kao finansijskom osnovom ekonomske politike i reformi ne deli izgleda niko. Pa čak ni oni koji donacije dobijaju.

Izborni rezultati pokazuju da reforme moraju biti korigovane, trezveno je već posle prvog izbornog kruga zaključio guverner NBJ Mlađan Dinkić, ali je pred raspisivanje novih predsedničkih izbora u Srbiji ustuknuo novom usputnom opaskom da bi nova donatorska konferencija za Jugoslaviju već bila održana da je na predsdničkim izborima pobedio Miroljub Labus. Pomisao da biračko telo možda upravo očekuje korekciju stava prema donacijama kao finansijskom osloncu ekonomske politike i reformi, nije dospelo među ključne izborne i postizborne teme.

Uprkos raširenom uverenju da niko živi ne zna kolike su donacije u zemlju stigle posle 5.oktobra 2000. godine, kad se malo bolje pogledaju podaci o tome iz različitih izvora u najmanju ruku su slični. Međutim, sa detaljnom strukturom samih donacija stvar je drugačija, kao i sa načinom njihove upotrebe... 

Prema Platnom bilansu Jugoslavije, bespovratni neto transferi iz inostranstva u Jugoslaviju u 2000. godini su iznosili 271 milion dolara, u 2002. godini 563 miliona dolara, dakle ukupno 843 miliona dolara.

"Briselska donatorska konferencija u julu 2001. godine predvidela je kao podršku za ekonomski oporavak i program tranzicije (budžet i infrastruktura) 1,3 milijardu dolara, ali zbog zastoja u prilivu realizovano je do kraja godine oko 43,3 odsto sredstava. Po tom osnovu ostvareno je 292 miliona dolara više u odnosu na 2000. godinu, od čega je pomoć u novcu registrovana u deviznim rezervama zemlje, iznosila 60 miliona dolara". Ostalo - dakle 500 miliona dolara - bila je roba ili usluge.(2)  

Prema podacima Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom republike Srbije, u Srbiju je od 5. oktobra do danas stiglo 1,3 milijarda dolara donacija. Ministarstvo navodi da je prošle godine potrošeno "nešto manje od 600 miliona evra" i izražava nadu da će tokom 2002.godine biti potrošeno 700 miliona evra. (Narodna banka Jugoslavije očekuje da do kraja godine u zemlju uđe 500 miliona dolara donacija).

Kad je struktura donacija u pitanju, Ministarstvo tvrdi da je prošle godine oko 587 miliona evra činila bespovratna pomoć, a tek oko 17,5 miliona evra krediti. Odnosno, da su donacije u gotovom novcu iznosile 165 miliona evra (što znatno odstupa od podatka iz platnog bilansa), a u robi oko 440 miliona evra.

Ministarstvo tvrdi i da je Srbija do kraja 2002. godine dobila skoro milijardu evra mimo donatorske konferencije, a preko bilateralnih aranžmana sa donatorima?! 

Prema Status report na koji se poziva Centar za slobodno tržiste iz Beograda, od kraja 2000. do juna 2002. godine ukupno je ugovoreno 2,778 milijarde evra. I to 439 miliona u 2000. godini, 1,397 milijarda u 2001. godini i 942 miliona u 2002.godini."Prenos sredstava kasni u odnosu na obećanja i ugovore, pa je 2000.godine stiglo 157,85 miliona, 2001. godine 562,46 miliona, a 2002. godine 881,25 milion." prema ovom izvoru, gotovo sva sredstva pristigla 2000. i 2001.godine su poklon, od sredstava za 2002. i 2003. godinu poklon će biti 58 odnsono 26 odsto. Ostalo krediti.(3) 

Ma o kom izvoru da je reč, retko kad se pominje način korišćenja ovih sredstava. Generalno: na prvom mestu je energetika, a za njom slede socijalna davanja i finasije. Donacijama i kreditima Međunarodnih finansijskih institucija ima se, prema preovlađujućem mišljenju, zahvaliti i činjenica da su plate od 5.oktobra 2000. rasle intenzivnije od proizvodnje, što se tumači i kao moguća politka MMF-a da preko potrošnje, a ne preko domaće proizvodnje podiže moral za reforme. Međutim, oduševljenje za ovu politiku, očigledno ne dele svi. Baš kao ni za donacije, za koje neki upozoravaju da mogu biti upravo pogubne, kako za radni moral stanovništva tako i za proizvodnu perspektivu domaće privrede. A o njihovoj ulozi u nepoželjnom jačanju komandne uloge države u ekonomiji i stvaranju prilika za isto toliko nepoželjnu korupciju, da i ne govorimo. 

Sve u svemu, što je po malo zbunjujuće, ni jedan dostupan izveštaj ne zadovoljava osnovnu temu i bazični interes ovog teksta: koji deo donacija su pojeli strani konsultanti, koliko ih ima i kako su i koliko plaćeni. A i to je, takođe, neki zaključak. 

Beleške

(1) Speigel, septembar 1998.

(2) Godišnji izveštaj Narodne banke Jugoslavije za 2001.godinu

(3) Centar za slobodno tržište: "Dve godine reforme u Srbiji: propuštena prilika".

hronika vesti (arhiva)