Jovica Trkulja

Stranputice vanrednog stanja

POVAMPIRENO JEDNOUMLJE

Smisao vanrednog stanja

Vanredno stanje je stanje državne nužde u kojem je ugrožen njen opstanak, usled vanrednih prilika koje ugrožavaju poredak ili spoljnu nezavisnost zemlje. Smisao vanrednog stanja je da omogući spas naroda i države kada je njihova egzistencija dovedena u pitanje. U stanju državne nužde vlast poseže za različitim sredstvima uključujući i diktaturu. Otuda vanredno stanje ima dve strane medalje. Ono se može upotrebiti za spas države. Ali, ono se može i zloupotrebiti radi uvodjenja samovolje i uspostavljanja ili ovekovečenja tiranije.

To su razlozi zbog kojih je vanredno stanje precizno pravno regulisano. Razlikuju se tri oblika stanja državne nužde: vanredno stanje, stanje neposredne ratne opasnosti i ratno stanje. Vanredno stanje je poseban pravni režim koji se zavodi na celoj ili delu teritorije za vreme neposredne ratne opasnosti ili vanrednih unutrašnjih prilika nastalih usled pobuna, nereda, štrajkova elementarnih nepogoda, bolesti i sl. Nadležni organ u ovakvim situacijama, proglašavajući vanredno stanje na osnovu ustavnih ili zakonskih ovlašćenja, preduzima vanredne mere pripravnosti ili mobilizacije. On vrši razna ograničenja ljudskih prava (kao ograničavanje slobode kretanja, zbora i dogovora, štampe i sl.), tako da se ova prava mogu ograničiti ili privremeno ukinuti. Norme koje se ne primenjuju ili se zamenjuju specifičnim za ovu situaciju, odnose se na razne državne organe, prvenstveno vojne, policijske i sudske.

Pravno uređenje vanrednog stanja

Po radikalno liberalnom stanovištu nije dopuštena ovakva suspenzija ustavnih jemstava ljudskih sloboda i prava ni u uslovima vanrednog stanja. Savremene države su, medjutim, napustile to stanovište, smatrajući da je suspendovanje ustavnih sloboda i prava u stanju državne nužde, dopušteno samo pod uslovom da preduzete mere budu srazmerne opasnosti koja preti. Evropska Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnvonih sloboda predvidja mogućnsot uvodjenja vanrednog stanja “u doba rata ili druge javne opasnosti koja preti opstanku nacije” .

Ustav SFRJ od 1974. nije predviđao uvođenje vanrednog stanja kao posebnog pravnog režima. Cinici su to tumačili činjenicom da je reč o zemlji u kojoj je vanredno stanje bilo, zapravo, redovno; a demagozi da u zemlji izvanrednog stanja nema mesta za vanredno stanje.

Ustav SRJ od 1992. razlikuje tri stanja državne nužde: vanredno stanje, neposrednu ratnu opasnost i ratno stanje. On ne sadrži bliže odredbe o razlozima koji mogu biti osnov donošenja odluke o proglašenju vanrednog stanja. Prema tom Ustavu odluka o proglašenju vanrednog stanja u nadležnosti je Savezne skupštine. Po ovom pitanju Ustav Republike Srbije od 1990. je neusaglašen sa Saveznim Ustavom. Uz to, on je manje restriktivan i manje odredjen. Naime, Ustav Republike Srbije utvrdjuje da Narodna skupština "odlučuje o ratu i miru", da bi potom čl. 83 tačkom 7 ova nadležnost bila poverena predsedniku Republike "po svojoj inicijativi ili na predlog Vlade".

Ustav Srbije je otišao još jedan korak dalje u odnosu na Savezni ustav. Dok je pitanje vanrednog stanja isključivo uređeno Saveznim ustavom, Ustav Srbije dopušta da se ono uredi i potonjim zakonom. Neposredno posle devetomartovskih demonstracija 1991. godine, ovo ustavno ovlašćenje je iskorišćeno. Naime, 28. marta 1991. godine Narodna skupština Srbje je donela Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja. Pomenutim razlozima koje predvidja Ustav ovaj zakon je dodao još jedan: "ugrožavanje obavljanja privredne i društvene delatnosti" (čl. 2 st. 1), čime je predsednik Republike stekao praktično neograničene mogućnosti za uvodjenje vanrednog stanja. Povod za uvodjenje vanrednog stanja može biti, pored pomenutih razloga, i  masovni protest gradjana, štrajk ili zaprečavanje sporednog puta ili ulice i sl., jer to može "ugroziti obavljanje privredne delatnosti". Dakle, očigledno je da su ovim Zakonom o merama za slučaj vanrednog stanja ovlašćenja predsednika Republike stravična i da su pravljenja po liku i nalogu Slobodna Miloševića. Odlukom v.d. predsednice N.Micić o uvođenju vanrednog stanja ove meru su čak i pooštrene: produženje policijskog pritvora, cenzura štampe i sl.

Mogućnosti zloupotrebe

 Najveća nevolja i moguće zlouopotrebe proističu iz okolnosti što je donosilac ovog zakona pobrkao razliku izmedju ratnog i vanrednog stanja, da bi predsedniku Republike “omaškom” dopustio da u vanrednom stanju donese akte i mere koje se, po Ustavu Srbije, mogu doneti jedino u ratnom stanju. Drugim rečima, predsednik Republike je ovlašćen da u vanrednom stanju donese akte kojima može "utvrditi radnu obavezu, ograničiti pravo na štrajk, ograničiti slobodu zbora i drugog okupljanja, ograničiti slobodu političkog, sindikalnog i drugog delovanja". (čl. 6 st. 1).  U takvim uslovima, moguće je da se pod devizom borbe za odgovorno i profesionalno pravosudje, medije itd. otpočne haranga i čistke. Nedavno je skupština Srbije penzionisala 35 sudija opšte nadležnosti medju kojima i sedmoro sudija Vrhovnog suda Srbije, a predsednica tog Suda, dojučerašnji borac za nezavisno sudstvo je podnela ostavku. Ministarstvo kulture se bavi izricanjem mandatnih kazni i mera zatvaranja medija, što je pravno nedopušteno.

Usvajajući paket zakona za borbu protiv kriminala Skupština Srbije je 11. aprila  na mala vrata uvela odredbe  revolucionarnog krivičnog prava.  Ponovno je uvedena konfiskacija imnovine kao sporedne kazne osuđenima za pojedina krivična dela. Predviđeno je preventivno zadržavanje osumnjičenih za ubistva u pritvoru, kumulativne kazne, produžen je policijski pritvor do šezdeset dana. Nasuprot instituciji tzv. slučajnog sudije, nezavisnog sudije, formiraju se specijalna veća, specijalni tužioci, specijalne istražne sudije. Takođe je predloženo da se ukine institucija istražnog sudije i da sve istrage vodi državni tužilac, da se u specijalna veća Okružnog suda u Beogradu koja treba da sude po predmetima organizovanog kriminala, inkorporiraju sudije vojnog suda. Olako se poseže za merama odmazde, iako je poznato da se njima ne može unaprediti ni pravosudni, ni represivni aparat. (Iz redova stranke ministra pravde, DHSS, predloženo je ponovno uvođenje smrtne kazne u sisteme sankcija u krivičnom zakonu.)

Ovakvim  merama vanrednog stanja u Srbiji postoji opasnost da se ono zloupotrebi i omogući izradjanje pravne države u autoritarnu partijsko-policijsku državu a vladavine prava u vladavinu pravom. Ovaj tragični paradoks je ozbiljno upozorenje da svekolika kriza pravnodržavnog poretka u Srbiji  može da ima za epilog  agoniju i kolaps prava.  Dakle, avet “permanentnog” vanrednog stanja nadnela se nad Srbijom, preteći novim nevoljama, i starom, miloševićevskom nepodnošljivom lakoćom prelaženja iz “izvanrednog” u vanredno stanje, iz vladavine prava u vladavinu pravom.

Povratak jednoumlju

 Zbivanja u skupštinama i medijima tokom poslednje dve godine zasturšujući su znak povampirenog jednoumlja, ubedljiv dokaz da kod nas i dalje preovlađuju monolozi moćnih zasnovati na argumentu snage, a ne na snazi argumenta, na  neargumentovanoj uzurpaciji prava na jedino ispravno gledište. Ukidanjem direktnih prenosa sednica Skupštine Srbije, obrazloženo razlozima vanrednog stanja, praktično je oduzeta jedina tribina sa koje se mogao čuti opozicioni glas. Prateći danas naš politički život možemo steći utisak da smo se vratili u vreme jednopartijskog sistema.

            Medijski kredo u Srbiji je bio i ostao proizvodnja političke lojalnosti, onesposobljavanje građana da misle svojom glavom, instrumentalizacija novinara, manipulacija podanicima i industrijsko oblikovanje  javnog mnjenja. Daljinski upravljači medijskim mrakom Srbije, posle  oktobrskog prevrata prešli su samo iz jedne u drugu ruku.

Aktuelnim vlastodržcima u Srbiji, jednako kao i onima u doba Miloševića i Broza, nisu potrebni novinari koji misle svojom glavom, koji su spremni da pošto-poto slede najviše profesionalne i etičke standarde svoje struke i koji poštuju istinu, ljudska prava i objektivno informisanje kao najviši princip svoje profesije. Naprotiv, njima su potrebna lakejska novinarska škrabala, korumpirani direktori i ambiciozno disciplinovani urednici, koji će zarad višeg statusa, privilegija, lukrativnog ćara, ekspresne političke ili profesionalne promocije, prihvatiti podanički odnos medijskih vazala i lakeja. Jer, u industriji svesti bivšeg/sadašnjeg režima koja državnu kontrolu praktikuje totalitarno, novinarima je namenjena uloga transmisije, pukog izvršioca a ne kreatora.

Mediji u vanrednom stanju

 Zabrane i cenzure od strane dosovske vlasti koje su kulminirale pod vanrednim stanjem nisu nikakvo iznenađenje. One su sasvim logične, razumljive i nisu samo prouzrokovane merama vanrednog stanja. Jer, slobodna, kritička reč ugrožava autoritarni poredak i smrtna je opasnost za osione vlastodršce. To oni i njihovi medijski lakeji dobro znaju. Tu ih instikt vladanja i dominacije ne vara. Stoga se od njih ne može očekivati da tolerišu i podupiru autonomno, slobodno i kritičko novinarstvo. Time bi potkopali temelje svoje moći i svog položaja.

            Jedna od najtežih posledica uvođenja vanrednog stanja je sadržana u suspendovanju osnovnih demokratskih i političkih prava, posebno u ukidanju i ograničavanju u velikoj meri slobodnog javnog mnjenja. Posebno su zabrinjavanjuće izjave visokih zvaničnika o tome da će vanrdno stanje kao  “bič naroda protiv organizovanog kriminala trajati sve dok i poslednja banda ne bude uhvaćena” (D.Veselinov). “Vanredno stanje će trajati sve dok ne budu pohapšeni ne samo izvršioci, nalogodavci i finansijeri ubistva premijera Đinđića, već i svi oni koji su se tome obradovali ili poželeli da to učine” (Č.Jovanović). Ministar kulture, B. Lečić najavljuje inkvizitorsku komisiju koja treba da sprovede čistku po medijima koji su vodili “specijaslni rat” prema vladi. On tvrdi da je “Vlada napravila analizu svih medija za poslednjih šest meseci i da je zaključeno da se u nekim novimnama stvarala atmosfera linča protiv vlade i poginulog premijera Z.Đinđića, tako da bude sasvim normalno da se povuče oroz i da se nađe neko ko će to da uradi”.

Zabrana tiražnog dnevnog lista “Nacional” naredbom ministarstva a ne odukom suda, otvorilo je vrata ne borbe protiv kriminala, već medijsko-političkom lešinarstvu i (auto)cenzuri. U “informativnom mraku”, dok su novinarima “zavezana usta” a vladini funkcioneri državne stvari saopštavaju na partisjkim konferencijam za štampu, javnost ostaje bez odgovora na krucijalna pitanja, bez informacije o više hiljada lica koje je policija uhapsila ili zadržala u pritivoru, iako nisu povezana sa atentatom. U toj iskrivljenoj optici vidi se da ne valjaju ni sudovi, ni tužilaštva, ni mediji, ni politički analitičari... Jedino valja vlada.

Zaključak

            Nakon mesec dana vanrednog stanja u Srbiji  ono je iscrplo svoju svrhu i  našlo se na kritičnoj tački: sa koje se ili klizi u glib ratnog stanja i represivne politike “odrešenih ruku”, ili vraća u redovno stanje u okvire krhkih demokratskih institucija.  Niko ne dovodi u pitanje potrebu da se policijskim snagama daju vanredna ovlašćenja u borbi protiv organizovanog kriminala, ali se isto tako ne može prihvatiti otvorena i neskrivena instrumentalizacija vanrednih prilika za neskriveni obračun sa političkim istomišljenicima i strankama koje ne čine vladajuću koaliciju. Nedopustivo je da se uredbama i podzaonskim aktima praktično stavljaju van snage osnovna načela Ustava i neka osnovna načela Zakona o krivičnom postupku i Krivičnog zakona. Stoga je krajnje vreme da vlast u Srbiji preispita mere vanrednog stanja, da što hitnije počne da radi na njegovom ukidanju, na liniji započetog reformskog kursa a u skladu sa Ustavom i važećim zakonima.

Beograd, 12. april 2003.

prof. dr Jovica Trkulja

Pravni fakultet Beograd

Rođen 1952. godine u Kikindi. Diplomirao 1975. magistrirao 1980. i doktorirao 1986. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu. Na isptom fakultetu radi od 1976. Redovni je profesor i predaje Politički  sistem. Bio je osnivač i urednik više stručnih časopisa (Gledišta, Srpska politička misao, Hereticus) i biblioteka.. Organizovao je   desetak naučnih skupova i kao redaktor objavio više  zbornika. Suosnivač je Centra za unapređivanje pravnih studija u Beogradu i urednik njegove izdavačke delatnosti. Poslednjih godina sistematski prati i istražuje političke prilike u našoj zemlji. Važnija dela: Aporije diktature proletarijata 1990, Socijalizam na sudu istorije 1990, Osvajanje demokratije - ogled o postkomunizmu 1993, Suočavanje sa beznađem 1998, Na rubu propasti 1999, Kroz bespuće 2001. Autor je većeg broja naučnih članaka u stručnim publikacijama  u zemlji i inostranstvu. (E-mail: trkulja@ius.bg.ac.yu)

hronika vesti (arhiva)