Ivan Janković

DEMOKRATIJE JE SREDSTVO A NE CILJ

Medu nekim tranzitološkim analiticarima odomacena je predstava o blagotvornom uticaju što cešcih izbora kao najboljem, a možda i jedinom, orudu obezbedivanja trajne politicke i ukupne stabilnosti društva u tranziciji. Teza ovih analiticara glasi da se kroz više uzastopnih ciklusa prevremenih izbora na najbolji nacin potkopava bilo kakav monopol vlasti, i smanjuju socijalne tenzije koje predstavljaju opasnost po same reforme. Cak i od onih medu njima, koji do samih ekonomskih reformi u pravcu tržišne privrede ne drže mnogo, ili ih cak smatraju štetnim i smišljenim od strane "svetskih mocnika" da bi uništavale domacu privredu, vrlo cesto cete cuti tu istu tezu o što cešcem izbornom "provetravanju" kao arhimedovskom osloncu "konsolidacije demokratije", kako oni vole da kažu.
Medutim, ova teza je u osnovi pogrešna, bez obzira da li se koristi kao navodni instrument obezbedivanja politicke stabilnosti za pro-tržišne reforme, bilo da bi se njome podvukao ekskluzivni znacaj politicke demokratije a minimizirale ekonomske promene, kao sinonim tranzicije. Razlog za to je cinjenica da ovakva vrsta razmišljanja brka suštinu promena u zemljama Istocne Evrope, sa nacinom i dinamikom njihovog sprovodenja, i personalno-partijskim akterima tog procesa. Suština promena je u obezbedivanju ustanova vladavine prava i tržišne privrede lišene vladinog politickog arbitriranja, a ne bavljenje analizom seksualnih ili digestivnih navika politickih elita (koje su samo sredstvo za ostvarenje tih ciljeva). Pomenuti zadaci reformi su vrlo ambiciozni, i podrazumevaju postojanje vladajuce politicke garniture koja je istinski posvecena njihovom ostvarivanju, kao i šire vecinske koalicije za promene koja bi sve to podržala. Ceo proces se može sažeti kao konstitucionalno rearanžiranje poretka u pravcu povlacenja vlade iz velikog dela aktivnosti koje je ona tradicionalno obavljala, i ogranicavanje na mnogo uži krug i dužnosti i ovlašcenja, rezervisanih za pravne okvire biznisa, bezbednost, infrastrukturu i minimalne osnove zdravstva i školstva. To sa jedne strane znaci povecanje opsega prava i sloboda gradana, ali sa druge strane i njihovo lišavanje mocne paternalisticke države koja bi im garantovala odredeni zadati stepen "socijalnog blagostanja", i prepuštanje da najveci deo svog dohotka sticu na konkurentskim tržištima i putem privatnih aranžmana, a ne putem socijalnih transfera i renti od strane države. Nije potrebno posebno isticati koliko su kratkorocne posledice doslednijeg ostvarivanja ovog programa frustrirajuce za jedno stanovništvo koje je više od pola veka navikavano na to da su posao, dohodak, ili dostupnost raznih sekundarnih pogodnosti poput letovanja i zimovanja, njihovo "socijalno pravo" koje im garantuje država, a ne individualna obaveza prema sebi, za cije ostvarenjenje sami moraju preuzeti odgovornost. Ubediti pojedinca koji je odrastao i formirao se u jednom paternalistickom sitemu sigurnosti "od kolevke pa do groba", da je vreme uravnilovki i socijalizovanja ekonomskih promašaja zauvek prošlo, i da mu nema druge nego da prihvati da je ostao sam sa sobom, i da je prinuden da preuzme rizik i odgovornost za svoju dobrobit u tržišnoj utakmici koja nema izvestan i zagarantovan ishod, predstavlja zapravo suštinski i najteži zadatak bilo koje reformisticke garniture, mnogo teži od privatizacije ili makroekonomskog stabilizovanja.
Stoga, da bi program reformi bio realizovan potrebna je neka vrsta konsenzusa, ili realisticnije, vecinske koalicije za promene. Utoliko su u pravu svi oni koji ukazuju da nije dovoljno za uspeh reformi samo da imate vladu koja ih želi i sprovodi, dok stanovništvo hoce socijalizam sa kapitalistickim standardom (kao što je kod nas slucaj). Ali je problem u tome što put ka konsenzusu ili vecinskoj koaliciji uopšte nije zagarantovan cestim ponavljanjem izbora. Vrlo lako se može desiti da izbori predstavljaju put za uspon ka vlasti politickih struktura koje ce zaustaviti, ili sasvim opozvati reforme. Uopšteno gledajuci, nije jasno zašto bi izbori, sami po sebi, bilo poboljšavali, bilo pogoršavali stanje reformi. Ponekad to može biti slucaj, ukoliko je recimo na vlasti opresivna etatisticka nomenklatura koja sprecava promene, a u opoziciji relativno pro-tržišne grupe sa širom podrškom medu stanovništvom (kao što je bio slucaj u Srbiji s jeseni 2000). Medutim stvar može biti i potpuno drugacija, ukoliko je situacija na politickom tržištu obrnuta, ako recimo na vlasti imamo reformsku koaliciju, a izbore traži neka populisticka i kolektivisticka opozicija koja jaše na krilima revolta stanovništva protiv nepopularnih neoliberalnih reformi (kao što je to slucaj U Srbiji ovog proleca i leta). Da li i u tom slucaju možemo zakljuciti da su izbori najbolje rešenje, koje relaksira situaciju? Ukoliko se recimo kao najjaca opozicija sadašnjoj srpskoj vladi nametne neki novi Hitler, da li bismo njegov uspon ka vlasti putem izbora smatrali poželjnim nacinom pacifikovanja "socijalnih napetosti"? Ocigledno bi "napetosti" i "socijalne tenzije" tada bile još vece, i zar onda argument za izbore ne bi bio još jaci nego sad, kada izbore traže pripadnici jedne ipak nešto umivenije opozicije?
Dakle, to da li ce izbori u nekom trenutku biti poželjni ili ne, ne zavisi od nekog apriornog teorijskog koncepta ili nekih "objektivnih" svojstava izbora kao takvih u pogledu njihovog dejstva na društvo, vec od pragmaticne procene njihovih verovatnih posledica, i sameravanja tih posledica sa stanjem stvari koje smatramo poželjnim. Nema nikakvog smisla reci da su izbori uvek poželjni, jer je zamisliva situacija u kojoj najizglednija alternativa postojecoj vlasti istovremeno predstavlja mnogo lošiju alternativu. To se u tranzicijskim zemljama dešava(lo) vrlo cesto po sledecem oprobanom obrascu: reformska garnitura osvaja vlast na talasu antikomunistickog raspoloženja i zapocinje reforme. To je proces koji razara mnoge privilegije, rente, mogucnosti da se parazitira na neradu, i na kraju mnoge brižljivo negovane iluzije. U atmosferi raširenog nezadovoljstva zbog svega toga, vlast dobija na prevremenim izborima stara ili neznatno inovirana garnitura politicara koji zamrzavaju promene, i tu je kraj uspešne tranzicije.
Prirodno je da ce se prva reformska garnitura naci na udaru raznolikih otpora, i da je malo verovatno da ce ona dobiti sledece izbore. Zato je od kriticnog znacaja da ona obavi neophodne prioritetne reformske zahvate što pre, tako da bi predupredila da sledeci izbori oznace i povratak starog sistema, i s druge strane da se zadrži dovoljno dugo da bi komunistickoj nomenklaturi pružila šansu da se transformiše, i da u sledecem turnusu ne predstavlja opasnost po osnovna konstitucionalna nacela novog društva, tj. da konstitucionalna demokratija zaista postane "jedina igra u gradu".
Ako se zaista to dogodi, onda prevremeni izbori mogu biti vrlo delotvorni, jer ce smanjiti mobilizaciju protivnika reformi, verovatno ukloniti prvu vladu i instalirati novu, koja medutim, nece imati ambiciju da stvari vraca unazad. Reforme ce se ucvrstiti, jer ce njihovim neprijateljima, poput sindikata, NGO-a, politickog krila crkve, raznih rent-seeking lobija, ili intelektualaca koji mrze kapitalizam, postati jasno da izbori nisu nacin na koji se promene mogu zaustaviti ili bitno usporiti, i ubediti ih da im nema druge (osim ako ne žele da dižu oružanu pobunu) nego da se predaju i prihvate nova pravila igre. To je obrazac koji je funkcionisao u svim uspešnim tranzicijskim zemljama.
Medutim, da bi ova formula proradila potrebna su dva prilicno zahtevna preduslova, koje je samo nekolicina istocnoevropskih zemalja do sada uspevala u potpunosti da ispuni. Prvi je da vladajuca ekipa zaista želi pro-tržišne reforme, da je odlucna, strpljiva i svesna da njen zadatak nije da bude popularana, ili cak da zadrži šanse na sledecim izborima, vec da, koristeci svoj pocetni legitimitet, što brže i nemilosrdnije gazi u pravcu likvidiranja starog sistema, ako treba i preko leševa privilegija, inercije, neprijateljstva gradana ili iluzija "kritickih" intelektualaca, cijem osetljivom humanistickom stomaku slike tranzicije možda mogu suviše zaliciti na traumatske opise "pauperizacije" iz njihovih omiljenih marksistickih bukvara. Drugi preduslov je da postoji normalna i odgovorna opozicija koja ce biti u stanju da pacifikuje ekstrasistemske pritiske na reforme, i da ucešcem u konsenzusu promena, obeshrabri nosioce tih pritisaka u njihovom uverenju da mehanizmi države mogu biti upotrebljeni za zaustavljanje reformi. Recju, potrebna je lojalna opozicija koja nece iskoristiti osetljiv trenutak da dodatno raspiri kolektivisticke strasti i umesto da kontroliše ekstrasistemske napetosti, nametne se kao neka vrsta njihovog institucionalnog artikulatora i portparola. Potreban je iskorak iz kratkorocnih interesa i od strane vlasti i opozicije, i uvidanje da je uvodenje kapitalizma i vladavine prava najviši nacionalni interes.
Ako su ovi preduslovi bar aproksimativno ostvareni, onda izbori nece naneti štetu, vec ce naprotiv, po opisanom obrascu obeshrabrivanja osnažiti stvar reformi slabljenjem institucionalnih pozicija njihovih neprijatelja. Medutim, ako bar jedan ili oba ova preduslova nedostaju, onda izbori mogu znaciti samo politicku promociju lošijih alternativa, i praksu odlaganja i zaustavljanja reformi. Teorija javnog izbora nam kaže da je u idealnom slucaju u nekom politickom sistemu pobednicka ona izborna alternativa koja pogodi preferenciju tzv. "srednjeg" ili prosecnog glasaca, odnosno da najvece šanse za pobedu ima ona alternativa koja u najvecoj meri uspeva da izade u suret stvarnim preferencijama vecine ljudi. Medutim, kad bi ova teorema srednjeg glasaca važila i u tranzicijskim zemljama, onda se sama tranzicija verovatno nikad ne bi ni desila, jer prosecan glasac nju ne želi. Zato je naricanje mnogih intelektualaca nad ogranicenom "autoritarnošcu" tranzicijskih režima koji "ne daju izbore" zapravo kucanje na otvorena vrata. Ako politicka vlast treba da bude slika i prilika preferencija vecinskog glasaca, onda od reformi ovde nece biti ništa. Tako možemo da biramo izmedu težnje da obezbedimo relaksirajucu politicku nišu za reformatore koji bi radili svoj posao bez obzira na spoljašnje okolnosti (recimo, cetvorogodišnji mandat, bez obzira na ankete i mišljenja analiticara o njihovoj legitimnosti), i radikalisticke opsesije "istinskom voljom biraca" kao kriterijumom uspeha tranzicije i legitimnosti vlasti. Odnosno možemo da biramo izmedu promene Miloševicevog sistema i ambicije da udesimo da delovanje politicara odražava volju biraca.
Konzistentan javni izbor, odnosno takav koji bi stvarao poredak individualnih preferencija koje bi zadovoljavale preduslove tranzitivnosti i potpunosti, a istovremeno bio ostvaren principom vecinskog odlucivanja bez diktatora, striktno je logicki nemoguc. Dakle, nemoguce je vladu formirati vecinskim odlucivanjem, a istovremeno ocekivati da njeno delovanje odražava poredak preferencija pojedinaca-glasaca. To je dokazao još Kenet Erou 1948. godine, za šta ce kasnije dobiti Nobelovu nagradu za ekonomiju. Kad prizemljimo ovu poentu, dobijamo iskaz da je besmislen doktrinarno-demokratski ideal korespondiranja nacela i rezultata javnih politika sa individualnim preferencijama glasaca, odnosno da je prigovor nekoj tranzicijskoj vladi da je "nelegitimna" zato što neki ili mnogi ljudi osuduju njeno delovanje potpuno šupalj, zato što nijedna vlada na svetu ne može biti legitimna u zahtevanom smislu, niti uopšte možemo znati kada se to dogodilo, cak i da je moguce.
Zagovaranje izbora kao leka za nelegitimnost vlasti i za pacifikaciju konflikata koji iz nje proisticu je u osnovi izraz ove doktrinarno-demokratske predrasude, odnosno uverenja da je suština uspostave valjanog poretka u iznalaženju mogucnosti da upravljaci "istinski" odražavaju želje glasaca (kada ce navodno nastupiti mir i harmonija), a ne u uspostavi sistema pravila koja bi garantovala individualna prava i ogranicavale domen delovanja vlasti, pa ma ko je vršio, i ma šta o tome mislila svetina u javnim anketama. Osnovna opsesija doktrinarnih demokrata, koja je jedini razlog zašto oni prihvataju demokratiju, jeste njen polulisticki i kolektivisticki aspekt, odnosno cinjenica da u njoj "narod vlada". Oni ce, kao što je iskustvo XX veka pokazalo, vrlo lako prihvatiti i neki drugi oblik demokratije, poput sovjetske, jugo-samoupravne ili "bolivarske", samo ako u njoj zrcali pomenuti kolektivisticki ideal, pa makar on bio i samo ovlašna racionalizacija otvorene tiranije.
Medutim suštinska stvar za izgradnju slobodnog društva nije ko vlada, vec šta je ovlašcen da cini, bez obzira da li vlada narod, Kralj ili rasna elita. Vrednost demokratije kao sistema je iskljucivo instrumentalna, odnosno ona je poželjna samo zbog puke cinjenice da postojanje više konkurentskih politickih elita u principu deluje kao dobar kontrolni mehanizam koji ce najcešce garantovati da ce bilo koja vlast biti pod pritiskom i monitoringom da ne proširi previše vlastiti delokrug, i ne ugrozi liberalne principe vladavine prava i nemešanja u ekonomiju. Demokratija nije poželjna sama po sebi, odnosno zbog toga što je moralno ispravno da narod vlada, vec zbog toga što imamo ipak nešto vece garancije da vlast nece biti arbitrarna ukoliko ima konkurenciju, nego ukoliko je apsolutna (mada postoje i primeri vrlo autokratskih vlada koje nisu težile velikom zadiranju u individualna prava, i ogranicavale su se na arbitrarno eliminisanje onih koji su hteli da zadru u ta prava, poput cileanske vlade 70-ih i 80-ih, jugoslovenske pre II Sv. Rata, ili Singapura i Bahreina danas). A ideja katarzickog i smirujuceg dejstva izbora po svaku cenu, temelji se upravo na verovanju da za pristojan i civilizovan život nisu suštinska individualna prava i konstitucionalne granice vlasti, vec što bliža konvergencija želja pojedinaca (kakve god one bile) i javne politike. A taj uslov pre mogu da zadovlje tiranije nego pluralisticka društva u kojima po prirodi stvari ima mnogo manje konsenzusa medu ljudima, zbog cega je bilo kojoj vladi u takvim društvima mnogo teže, cak i kad bi htela, da sve apetite zadovolji, i nikom se ne zameri. Zato izbori nisu nikakav univerzalni lek, odnosno nikad unapred ne možemo znati njihove posledice po slobodu i blagostanje pojedinaca, da bismo ih komotno mogli prepisivati politicarima za lecenje tranzicijskih bolesti. Posebno u slucaju Srbije, gde su šanse da na prevremenim izborima dobijemo elitu koja bi bolje vršila reformske zadatke od postojece, u ovom trenutku dosta male, i gde zahtevi za vanrednim izborima u ogromnoj vecini nisu odraz radikalnije reformske vizije kojoj je postojeca garnitura smetnja, vec upravo populistickog argumenta da je postojeca elita "nelegitimna" i da narod želi izbore. Šta ce biti posle izbora uopšte nije u fokusu opozicije i njenih sekundanata medu intelektualcima, vec samo da izbora bude i da donesu promenu vlasti. Neizvesnost da li cemo na njima dobiti elitu koja ce unaprediti stvar reformi, ili je naprotiv srozati i usporiti, po shvatanju ovih demokrata nosi mnogo manji rizik od zadržavanja postojece uspešne ali "nelegitimne" vlasti, koja izaziva "socijalne tenzije". Nije bitno šta radi vlada, važno je samo da je "legitimna", i da je što cešce menjamo. No, pitanje da li možemo dobiti bolju vladu ili ne je jedino što se racuna, a ne da li bi izbori doneli "klasni mir" ili "stišavanje tenzija". A ako je zaustavljanje reformi cena tog "mira" i "istinske demokratije", onda svakako treba biti protiv mira i demokratije. Tišina koja najcešce izlazi u susret zahtevima za konsnzusom sa neprijateljima slobode jeste tišina groblja.

hronika vesti (arhiva)