Ivan Milenković

ZAŠTO SAM UVOĐENJE VANREDNOG STANJA SMATRAO OPRAVDANIM

S jedne strane, govoriti i pisati protiv vanrednog stanja (v.s.) u trenutku kada je ono i formalno zavedeno, a uprkos izričitoj odredbi da se to ne sme činiti (zabranjeno je, recimo, komentarisati razloge za uvođenje v.s.), smatram činom građanske hrabrosti. Iako sam od prvog trenutka proglašavanje v.s. držao dobrim potezom Vlade, nisam smatrao umesnim da se oglašavam dok je v.s. na snazi: i ovakva kakva je, što znači daleko od institucije koja uliva poverenje, Vlada je dovoljno moćna i bez mene. S druge, pak, strane, uprkos povišenim tonovima protiv v.s, barem kada je reč o tekstovima objavljenim na sajtu NSPM, iskreno sumnjam da se iko ozbiljno prepao od mogućnosti da Vlada preterano zloupotrebi v.s. proglašeno 12. marta 2003. No, da li se, ko i koliko prepao ionako se ne može dokazivati, tako da se odsustvo straha u mom slučaju može pripisati i neobaveštenosti, nepopravljivoj naivnosti, ili dubokom nerazumevanju zbivanja pre, a naročito nakon 12. marta 2003. Kako god, čini mi se da kritike upućene na račun ovog v.s. povezuje to što razmatraju načelne probleme v.s. umesto da progovore o ovom i ovakvom v.s, dakle o konkretnom problemu u određenom trenutku. (Izuzetak je odličan tekst Đorđa Vukadinovića Kad sveci marširaju, koji, izuzev spoljašnje sličnosti, sa ostalim reakcijama nema nikakve veze. Ova konstatacija, međutim, kao ni kvalitet Vukadinovićeve argumentacije, ne znače da tu argumentaciju prihvatam u potpunosti, već samo to da tekst Đ.Vukadinovića predstavlja istinski izazov za poziciju koja ima više razumevanja za Vladu, nego on.)

Zašto su, dakle, kritičari v.s. pisali baš te i takve tekstove nakon 12. marta 2003? Ako je to stoga što je Vlada Srbije toga dana uvela v.s., onda se iz tih tekstova to ne vidi: s obzirom na njihovu sadržinu oni su mogli da budu napisani bilo kada, bilo gde i pod bilo kakvim uslovima. Naime, da sam kojim slučajem u prethodnom životu, kao prosečno obrazovan čovek, propustio da o vanrednom stanju išta saznam, tekstovi sa sajta NSPM pružili bi mi neka saznanja, a naročito to da je v.s. jedna neprijatna stvar kao stvorena za zloupotebe, te da je Vlada serbska i uvela v.s da bi ga zlorabila na najcrnji mogući način, masovno 'apsila, prodavala nacionalne interese i, uopšte, aktivno radila na oduzimanju slobode građankama i građanima ovdašnjim. Ali ja, kao prosečno obrazovan tip, znam da je v.s. neprijatna pojava i da se može gadno zloupotrebiti, te tako ne znam kako mi upućivanje na tu dimenziju vanrednog stanja kao takvog može proširiti saznajni horizont. Rečeni tekstovi kao da ne obraćaju pažnju na kontekst: oni su poput stilskih vežbi na zadatu temu, koje o konkretnim razlozima konkretnog poteza u određenom trenutku i na određenom mestu nemaju šta reći, pa zato ostaje u ravni opštih mesta koja se mogu odnositi i na v.s. u Srbiji 2003, 1999, ili 1991, ali i na bilo koje drugo v.s. uvedeno bilo kada i bilo gde. Od pisca studije Zarobljena zemlja, recimo, očekuje se mnogo više od načelnih razmatranja i upozorenja da je v.s. jedna neprijatna stvar koja može poslužiti kao batina vlasti za obračun sa političkim neistomišljenicima i građanima.

Do sada, međutim, nisam pročitao ubedljivu argumentaciju protiv razloga koje su nam za uvođenje v.s. ponudili sama Vlada, ali i zdrav razum, niti su zbivanja na terenu opravdala bojazan od mogućih zloupotreba, na koje su kritičari upozoravali (ni pomenuti tekst Đ. Vukadinivića, zapravo, proglašavanje v.s. ne kritikuje eksplicitno). U trenutku kada je premijer ubijen stanje na političkoj sceni Srbije bilo je, kao uostalom i danas, jako loše (ne ulazim u to koliki je doprinos same Vlade tome - mali svakako nije); ličnost premijera (ne, dakle, institucija premijera, nego ličnost) bila je do te mere dominantna da se sa njegovim nestankom otvorila mogućnost raspada Vlade, a s obzirom da je Vlada bila jedina koliko-toliko stabilna institucija političkog sistema, nije teško zamisliti kakve bi to posledice moglo da proizvede; pod nadzorom Vlade, a s obzirom na brzinu sa kojom su Vlada i policija reagovale, očigledno se pripremala veća akcija protiv likova sa poternica; o odnosima u sudstvu, tužilaštvu i policiji Vlade je, takođe očigledno, ipak znala više od nas smrtnika, pa je, verovatno s razlogom, procenila da se bez drastičnih mera teško može uraditi bilo šta (mogu samo da pretpostavim kako bi apstraktnom legalizmu naklonjena strana ciknula kada bi se neki od likova sa poternice požalio na loš tretman prilikom hapšenja; ovim, dabome, nipošto ne želim da se zaborave slučajevi od pre 12. marta 2003. kada su, barem u dva sučaja, policijski tretmani završavali smrću privedenih); najzad, predstavnici vlade u više su navrata ponovili da je v.s. upereno protiv kriminalaca, a ne građana, što je, ako ne grešim, u najvećoj meri ispoštovano. (Upozorenje Đ. Vukadinovića, u tekstu Kad sveci marširaju, da su u Zaječaru uhapšena trojica građana koji su nedolično odregovali na vest o ubistvu premijera, iako važna, ne dokazuje da je u pitanju sistematski pritisak na građane, ali upućuje na metodološku manjkavost teksta).

Isto tako, zabrana sindikalnog delovanja, a što, naravno, pre svega podrazumeva suspendovanje prava na štrajk (na to upozorava Slobodan Antonić u svom tekstu Zašto nam je oduzeta sloboda?) takođe mi se čini opravdanom jer je koliko-toliko čista situacija, bez mitinga, masovnih okupljanja, mogućnosti provokacija, potrebna da bi se provela zamisao koja je proklamovana ovim i ovakvim v.s. Ograničavanje medijskih sloboda takođe je razumljivo. Ne mislim da je korektno ni Antonićevo poređenje Srbije nakon ubistva Đinđića sa Amerikom posle ubistva Kenedija, kada je u Srbiji uvedeno v.s, a u Americi nije. Ne samo što je u trenutku Kenedijevog ubistva Amerika bila stabilna država sa snažnim (demokratskim) institucijama, za razliku od zemlje Srbije u kojoj su (demokratske) institucije, kao što i sam Antonić primećuje, u dosta kilavom zametku, niti su Americi ubistvom predsednika institucije države bile dovedene u pitanje, nego uvesti v.s. u zemlji-kontinentu sa više od 200 miliona stanovnika svakako nije isto što i v.s. u zemlji koja je, teritorijalno, odgovara manjoj oblasti u Teksasu.

Naravno, zanimljive su bile i alternative uvođenju v.s. Moglo se nastaviti kao da se ništa nije desilo, odnosno da se ubice, kriminalci i manijaci jure normalno, dakle bez vanrednog stanja, ali takav predlog, naročito s obzirom na dubinu i širinu do kojih je hobotnica bila pružila pipke, ne deluje ozbiljno. Politička logika ovog i ovakvog trenutka, nalagala je odlučan potez, ma koliko se to nama ne sviđalo. Druga je mogućnost bila obrazovanje koncentracione Vlade, kako je to lepo predložio Vojislav Koštunica, a što je glatko odbijeno. Koštuničin predlog je, najblaže rečeno, delovao kao neumesno zavitlavanje: to je kao kada bi vam osvedočeni neplivač predložio plivačku pomoć u trenutku dok se, u dubokoj vodi, davite. No, s druge strane, Đ. Vukadinović je u pravu kada primećuje da bi Vlada narodnog jedinstva, u koju bi, uz predstavnike DSS, ušli i predstavnici G 17, recimo, ulivala više poverenja od Vlade ubijenog premijera. No, to je bilo isuviše dobro rešenje da bi bilo prihvaćeno. Uz to, teško da bi na real-političkoj ravni, uprkos dramatičnosti trenutka, to mogla biti realna mogićnost. Najzad, poredak je bio ugrožen zato što je ubijen čovek u čijoj se ličnosti susteklo isuviše niti koje su dolazile iz najrazličitij pravaca (isuviše moći, govorili su kritičari Đinđića), a ne zbog krize unutar vlade. Institucija je pokušala da zaštiti institucionalni poredak, ma koliko ga, pre toga, svojim skandaloznim potezima ugržavala.

Post festum gledano v.s. je proizvelo niz krupnih i značajnih učinaka, a pre svega je pokazalo da (ipak) postoji policijski mehanizam koji nije tu zarad prevaspitavanja neposlušnih građana, već zarad deratizacije i dekontaminacije. Ne verujem da smo toliko zaboravni pa se ne možemo setiti čemu je služila Miloševićeva policija. Ukoliko se, uz to, pokaže da je kriminal zaista značajnije uzdrman, te se čišćenje nastavi i na drugim poljima, mislim da će teško biti dovesti u pitanje da su pozitivni učinci v.s. prevagnuli nad onim drugima (koji su, takođe, vrlo očigledni: od zlorabljenja medijske premoći, neodmerenih izjava kojima su ritam određivali novi predsednik i novi potpredsednik Vlade (zbog niskustva, biće), do krajnje sumnjivih i, bojati se, štetnih zakonskih predloga u materiji krivičnog prava).

Ipak, o svemu što se događalo u proteklih pedesetak dana svoje (i, uzgred, jedino relevantno mišljenje) daće građani na, nadam se, što skorijim izborima.

Autor je prevodilac i član uredništva NSPM.

objavljeno 25. aprila 2003

hronika vesti (arhiva)