ZAŠTO SU SRBIJI HITNO POTREBNI  IZBORI

Jovo Vukelić 

Ima li potopa posle DOS-a

Izbori se za izbore!

Ovo je bio  jedan od slogana opozicije u vreme Miloševićevog režima.Tada je, zbog katastrofalno loše vladavine, izlaz iz krize i beznađa tražen u šansi da se nesposobna vlast demokratskim putem  - izborima – zameni, po mogućstvu, boljom.

I gle čuda, tadašnja opozicija, a sadašnja vlast (DOS bez DSS i još nekoliko stranaka), neće sada, tri godine posle, ni da čuje za izbore! Pogotovo prevremene.

Ko pomene izbore u očima sadašnje vlasti i vlade protivnik je reformi i «reformskog kursa» Vlade. On maltene poziva na restauraciju starog režima, nije demokrata, već populista i konzervativac i «pripada patriotskim snagama». Po mišljenju vladajuće elite nema bolje vlasti od njih samih. Čak idu i dalje pa pitaju: ko je bolji da dođe umesto nas? Zar slaba i razjedinjena opozicija?

Moramo potsetiti, naročito one koji su to zaboravili, da je isto tako mislio i govorio Milošević, i njegov SPS, i Mira Marković i njen JUL. I oni su mislili i govorili da su najbolji, večiti, nezamenljivi, da će posle njih nastati propast Srbije, pa čak i sveta, i u to su čak, jedno vreme, bili ubedili veliki deo birača, pa su čak i dobijali izbore. A uvredili su razjedinjenu i međusobno posvađanu opoziciju i njene sujetne lidere i naterali je da se na kraju, posle decenije sukoba, konačno okupi.

U DOS-u izgleda misle da će posle njihovog odlaska sa vlasti zaista nastati biblijski potpop u Srbiji. Oni veruju da bi posle odlaska DOS-a sa vlasti  nastupila «skora propast sveta» i zahvatila našu zemlju. Zato oni,  spasioci i mesije, moraju ostati na vlasti sve do decembra 2004, bez obzira na stanje u zemlji, a ne bi bilo neočekivano da nekom Uredbom vlada Srbije produži sama sebi mandat do ulaska zemlje u Evropsku Uniju! Možda 2007, a realnije  je, a i za DOS bolje, do 2015!

Mogu to demokratske snage DOS-a da izglasaju. Imaju većinu u skupštini i to bi bilo «demokratski». Zašto da ne. Njima nije teško da se na «putu ka Evropi» žrtvuju za građane Srbije još četiri godine i bez tih nepotrebnih i skupih izbora, koji samo usporavaju «najbrže reforme viđene do sada u svetu». Oni toliko vole vlast da im ništa neće biti teško da učine da na vlasti i ostanu.

Ova vlast od izbora beži kao «đavo od krsta». Kao da su zaboravili da su baš izborima došli na vlast. Mnogi se pitaju: zašto im je vlast tako brzo omilila da ne žele da odu?

Plaše se izbora i ne pitaju glavno: zašto opozicija traži izbore?

Ne pitaju ni da li su građani zadovoljni njihovim vršenjem vlasti.

Ne pitaju da li su i koliko ispunili  glavna izborna obećanja data biračima pre tri godine.

A obećali su građanima novi demokratski Ustav Srbije. Ustava još nema!  I zato su Srbiji hitno potrebni izbori.

Obećali su nove demokratske izborne zakone. Ni njih nema.

Obećali su energično suzbijanje kriminala, korupcije i šverca. A oni su cvetali u protekle tri godine, kriminal se razgranao, ubijen je čak i premijer, privredna afera je smenjivala aferu, a šverc cigareta, nafte, bele tehnike, belog roblja, droge, pa i šećera i mobilnih telefona nije suzbijen.

 I zbog ovakvog nedopustivog stanja  korist od hitnih izbora bila bi velika.

Zakon o ekstraprofitu, (koga su sami doneli)  trebalo je da oporezuje moćnike i miljenike Miloševićeve vlasti, koji su se obogatili na brzinu, kao ratni profiteri, u toku ratova 1991 – 1999.  Sama vlast  je zakon devalvirala i obesmislila amnestirajući privilegovane pripadnike starog, do juče «omraženog režima». Duguju građanima odgovor zašto je to učinjeno. I zato su Srbiji hitno potrebni izbori.

Jedna od najvećih tekovina opozicione borbe sadašnjih stranaka DOS-a u Miloševićevo vreme bila je što su se kod vlasti izborili da televizija prenosi sednice parlamenta. Time su se ponosili i hvalili. A sada, u Srbiji, sa slabo razvijenom i ugroženom demokratijom – tv prenosa više nema! Više im nisu potrebni. Nije potrebno da bude prisutna  javnost, jer sada vladaju demokratske snage DOS-a, i u to treba svi i vezanih očiju da poveruju. I stranci, a posebno naši građani.

 U DOS-u izgleda zaista veruju u sopostvenu izmišljotinu: jednom demokrata – uvek demokrata! Kao da se demokratsko opredeljenje ne mora dokazivati u političkoj praksi.

Zanimljivo je da je na sličan način bračni par Milošević dugo brinuo kako će Srbija izgledati bez njih, kako će Srbija uopšte opstati, kakva će to biti država...

Ima tu još jedan ozbiljniji  problem: prenosi sednica parlamenta su, kaže vladajuća oligarhija,  inače dosadni. I tu su u pravu: ništa se više ne rešava u skupštini, tamo gde bi trebalo sve da se rešava. Sve ključne odluke donosi partijska 17-oglava hidra,  zvana Predsedništvo DOS-a.

Tako je DOS jači i nalazi se iznad svih državnih institucija. Partijska oligarhija sastavljena uglavnom od «kombi stranaka» na sednicama DOS-a donosi odluke ko će biti ambasador, guverner, ministar, ko će biti šef policije, rektor Univerziteta, ali i direktor vrtića, ili nekog saobraćajajnog i komunalnog preduzeća, JAT-a, bolnice, škole... Te odluke u skupštinama imaju da se sprovode, nema tamo šta da se bira, izabrao je već vrhovni sudija – Predsedništvo DOS-a! To nije samo vaskrs partijske države, to je nastanak višeglave partijske države – aždaje sa 17 glava, opasne i pohotne, koja proždire sve pred sobom...  A obećano je građanima da će jedan od glavnih zadataka DOS-a biti iskorenjivanje partijske države. To nije desilo i zato su Srbiji hitno potrebni izbori.

Obećao je DOS,  na izborima 2000, među svojih deset čuvenih obećanja,  da će Srbija imati  i novog - demokratski izabranog predsednika Republike. Izbore je DOS raspisao, ali ih je sam uveliko bojktovao, naročito najjača  stranka u DOS-u – Demokratska stranka. Tako je DOS uspeo da bojkotuje sopstvene izbore - i to uspešno - više puta!

Zato Srbija danas nema novog demokratski izabranog predsednika. Ali, ima v.d. predsednicu, ličnost za koju niko u Srbiji, ni posle 5. oktobra, ne bi stavio  - ni među hiljadu ličnosti  - ni jednu jedinu paru da može biti predsednik Skupštine i, još povrh toga, i v. d. predsednika Srbije. Tako se ni kriva ni dužna, ličnost bez dovoljno autoriteta i ugleda, našla na dve najvažnije, najznačajnije i najodgovornije funkcije u Srbiji, u najtežim vremenima za zemlju. Ima li ikoga ko veruje da v.d. predsednika donosi bilo kakve važne odluke?

 Potsećanje na Staljinovu čuvenu fiks-ideju sasvim je primereno ovoj situaciji: « Naša nova socijalistička država - govorio je Staljin - želi da izgradi takvo društvo u kome će svaki građanin biti toliko obrazovan i sposoban da i jedna kafe-kuvarica može biti predsednik države!»

Ovaj Staljinov stav  iskoristio je svojevremeno general Koća Popović da ga zajedljivo u lice (na stepenicama Savezne skupštine) saopšti tadašnjem predsedniku Predsedništva SFRJ Dušanu Alempiću, na njegovo pitanje: kako generale ocenjujete naš rad u Predsedništvu SFRJ?

Država koja nema predsednika, koja nema predsednika Vrhovnog suda, koja nema tužioca, (ima ih još mnogo na važnim mestima sa v.d. titulama, sve do direktora JAT-a) ne može imati jake, ugledne, uvažene institucije koje treba da kontrolišu rad Vlade i izvršnih vlasti. A DOS je obećao, kao jedno od glavnih izbornih obećanja 2000-te, da će izgraditi nove demokratske institucije i jačati vladavinu prava. Da će vratiti ugled skupštini Srbije gde predstavnici birača - poslanici zastupaju interese građana.

A u ovoj istoj skupštini Srbije, baš za vreme DOS-ove vlasti, izvršena je najveća krađa poslaničkih mandata koja se pamti na ovim prostorima i koju nije uspeo da, za vreme decenijske vladavine, učini ni Milošević. Najviše mandata oteto je Demokratskoj stranci Srbije, svih 45! Izbio je skandal i mandati su, na kraju, posle blamaže, nevoljno vraćeni. Mandati su drsko i nezakonito oduzimani dojučerašnjem koalicionom partneru DSS-u, a kamoli SPS-u, ili SSJ... A i trgovina mandatima je nastavljena, opet kao za  vreme Miloševića. Zbog  takvih  krađa u vreme Miloševića opozicija je htela da «prevrne i nebo i zemlju». I zato su Srbiji hitno potrebni izbori.

U takvoj Skupštini, u kojoj za jedan broj ljudi ni danas niko pouzdano ne zna, po kom su osnovu poslanici i da li su zakonito izabrani, ima još jedna nevolja. Naime, otkako je DOS na vlasti – ukinuto je pravo da se postavljaju poslanička pitanja o radu Vlade. Opet demokratska tekovina za koju su se stranke iz DOS-a zalagale dok su bile u opoziciji! Ali kod funkcionera DOS-a izgleda da vlada uverenje da kada stignu u ministarsku fotelju više ne žele da ih iko išta pita, jer «mi radimo i nemamo vremena.» Eto svojevrsnog dostignuća DOS-a: ne sme da se pita šta radi Vlada!?! Da li zato što je vlada demokratska i prva nesocijalistička? Zašto bi onda bila potrebna javnost  u radu vlade? Građani treba da veruju, a ne da budu sumnjičavi, ne smeju da traže kontrolu, to je sklonost dokonih, neradnika i «trutova».

Obećao je DOS  da će srediti biračke spiskove i dovesti u red evidenciju građana kao bi izbori protekli bez hiljada nepostojećih birača, bez duplih i troduplih poziva za isto lice, bez davno umrlih građana.... Prošle su dve godine od predsedničkih izbora prošle jeseni, a taj posao nije valjano ni počeo. Izbori su ličili na farsu. Obećali su,tada iz DOS-a, da će nadležno ministarstvo ovo da učini za šest meseci. Evo proći će uskoro i godina, stići će verovatno i redovni izbori, a birački spiskovi biće kao za vreme Miloševića. Kome to odgovara?  DOS je dužan da objasni građanima Srbije zašto ni taj posao nije završen.  I zato su Srbiji  hitno potrebni izbori.

Među deset glavnih obećanja DOS-a  bilo je i poboljšanje privredne situacije u zemlji, otvaranje novih radnih mesta, smanenje broja nezaposlenih, veće investicije u proizvodnju... Slika Srbije na tom planu danas je sumorna. Uz sve donacije i kredite  privreda je u kolapsu, fabrike se zatvaraju, stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla, a nova radna mesta se ne otvaraju. Zašto? Nema stranih  investicija, a nema ih zato što svet nema poverenja u naš pravni sistem... nije u pitanju samo tranzicija.

Ova vlast nije iskoristila priliku da pokrene proizvodnju u malim i srednjim preduzećima, nije omogućila otvaranje novih pogona, nije stimulisala privrednike i privatnike da krenu u nove poslove. Zato danas procentualno ima više nezaposlenih nego ikada za vreme Tita i Miloševića. Jedan milion ljudi nema posla i nema od čega da živi! Više od 30 odsto radno sposobnih građana je na ulici.  Imamo i dalje veliki broj fiktivno zaposlenih, kao u vreme socijalizma.

 A najbolje što Srbija ima, mlade i školovane stručnjake, i dalje možemo da vidimo kako odlaze u inostranstvo istim tempom i bez mnogo dilema, kao i u vreme Miloševića i najveće krize u Srbiji za vreme ratova i sankcija. U čemu se onda ogledaju, vide te reforme? Zato je više prostakluk nego bezobrazluk da jedan srpski ministar nedavno u «lice javnosti»  izvali da će u Srbiji biti otvoreno novih 600.000 hiljada radnih mesta i zaposleno isto toliko ljudi - u naredne dve godine!

DOS se posebno «zakleo» 5. oktobra da će vratiti oteto. Obećao je građanima pristojan zakon po evropskim merilima o vraćanju nacionalizovane imovine. Zakona o denacionalizaciji do danas nema, a u toku je privatizacija u kojoj država  neovlašćeno prodaje tuđe, ono što nije njeno, što je privatna svojina građana. Bez privatne svojine nema slobode. I zato su Srbiji hitno potrebni izbori.

U programima DOS-a stajalo je i još stoji da će se političari ponašati odgovorno i savesno, drugačije nego što su činili njihovi predhodnici. Za tri godine i pored niza afera, propusta, grešaka, skandala, niko od najaviših funkcionera novih demokratskih vlasti nije podneo ostavku dobrovoljno, jer je osećao odgovornost, moralnu obavezu da snosi posledice kad je stanje loše. Ostavke su tek posle pritisaka javnosti zbog  skandala, i to sa zakašnjenjem, bez ikakvog pozitivnog efekta  podneli dvojica potpredsednika vlade: Vuk Obradović i Momčilo Perišić i ministar Dragan Veselinov. Kako ni ovde nema bitnih promena u odnosu na predhodnike, već i dalje vladaju samovolja i bahatost - Srbiji su hitno potrebni novi izbori.

DOS je učinio i jedno od najtežih kršenja sopstvenog koalicionog sporazuma.  Kao svetinja je utvrđeno  da ova koalcija neće ulaziti u koaliciju sa partijama (SPS,JUL, SRS) bivšeg režima. Ovu odredbu iz ključnog dokumenta, na osnovu koje je trebalo da vrši vlast,  DOS je u više navrata grubo prekršio i krši.  Ako se navodno javno «ježe» od pomisli da ih na vlasti može bilo ko zameniti, a posebno, ne daj Bože, neka od partija bivšeg Miloševićevog režima, kako onda skoro redovno u Skupštini Srbije traže i dobijaju pomoć SPS-ovog krila socijalista, koga vodi kontraverzni Ivković. Mnogi ključni zakoni Vlade Srbije u Skupštini izglasani su upravo zahvaljujući glasovima SPS-a, jer bez tih glasova DOS uglavnom nema potrebnu većinu.

Tako imamo na delu novu vladajuću koaliciju: DOS - SPS (krilo) kojom je potpuno izmenjena iskazana volja građana na izborima 2000! To znači da  DOS više nema većinu u Skupštini! Ili je ima, ali uz pomoć SPS-a.

Kad se u bilo kojoj normalnoj demokratski uređenoj zemlji dogodi ovakvo kršenje koalicionog sporazuma koalicija se odmah raspada, vlada gubi poverenje u parlamentu i  sledi raspisivanje novih vanrednih izbora. Kako se kod birača provedu one partije koje ovakav politički skandal  prirede – lako je predpostaviti.

Posle svega što se desilo u samoj koaliciji od njenog formiranja, naročito  odlazak (isključenje) jedne od dve najjače i brojčano najveće stranke (DSS), kao i još nekoliko drugih, nesporno je da danas to nije ona ista koalcija DOS za koju je svoje glasove dala većina  građana Srbije na izborima  2000. Zašto se većina pravila luda posle odlaska, ili isključenja DSS-a iz DOS-a, kao da se ništa nije dogodilo? I zato su Srbiji hitno potrebni izbori.

 Deo ostataka DOS-a uzurpirao je prava DSS-a i drugih partija iz koalicionog sporazuma. Posebno je to učinila i čini Demokratska stranka  prigrabivši sebi nesrazmerno veliki deo vlasti, ključnih funkcija, najvažnijih državnih položaja  u odnosu na svoju snagu i uticaj kod birača. Takvim sistematskom uzurpacijom vlasti, nezakonito su izmenili izbornu volju građana Srbije. Može se slobodno reći da danas na vlasti nisu isti ljudi za koje su glasali građani Srbije na poslednjim parlamentarnim izborima u decembru 2000.

Nije DOS samo prekršio neki interni dogovor ili međustranački sporazum, ( niti je tu samo problem što on nije overen u sudu) već je mnogo ozbiljnije što je najgrublje prekršen dokument (s kojim je zvanično i javno izašao pred građane Srbije) sa pompeznim sloganom «Dogovor sa Srbijom». U njemu se «DOS - Vojislav Koštunica», kako je glasio zvaničan naziv izborne liste koalicije, obavezao i politički i «obrazom» pred građanima da će na određenim principima zasnovati svoju vladavinu.

Pošto  su dobili izbore ljudi iz DOS-a su na ove principe brzo i dosta drsko zaboravili, prekršili ih i pogazili. Zato bi sada bilo koliko politički pošteno, toliko i za njih pogubno da objave svoj «Dogovor sa Srbijom». Zato to i ne treba očekivati da urade. A da «Dogovor sa Srbijom» realizuju, to se može očekivati sa još manje nade.

Za to se plaća skupa cena na izborima. Vanrednim, redovnim, bilo kojim.

Što duže budu vladali i zavaravali se da će birač to zaboraviti ili oprostiti - to će skuplje da ih košta. Ko prevari građane uvek skupo plaća  prevaru. Gde?

Na izborima!

A šta bi se njima izmenilo? Neki skeptici kažu: ništa!

Prvo, da čak iste partije dobiju izbore u istoj srazmeri (što već sada znamo da nije moguće, jer DSS neće biti u izbornoj koaliciji) promenili bi se međusobni postizborni koalicioni odnosi, utvrdila bi se nova precizna i čvršća pravila i principi vladavine i kontrole i ne bi bila moguća uzurpacija vlasti neke od partija. U stilu stare narodne izreke koja kaže «Opareni kašu hladi» moglo bi se s pravom očekivati mnogo suptilnije dogovaranje partnera koji  dobiju izbore.

Drugo, DSS, DS i G 17 plus, kao tri najznačajnije stranke, u sadašnjim prilikama na političkoj sceni Srbije imale bi verovatno najrealniju priliku da prave postizbornu vladajuću kolaciju «udvoje» ili «utroje». Ko će sa kim deliti vlast, po kakvim sporazumima i da li će to biti DSS - G17 plus, ili G17 plus - DS, ili... ostaje da se, ipak, odluči posle izbora.

Zar u tome nema draži!? Ali, ne samo draži, već i istinske pravne obaveze kad se zna da više nema dovoljnog poverenja i potrebne podrške u Skupštini  (već samo uz pomoć Ivkovićevog SPS-a). Zašto DOS ne prizna ovo faktičko stanje? Zašto zatvara oči pred istinom i stvarnošću? Zar je vlast tolika slast? Zato, možda će odgovoriće neko, što to ne mora po zakonu, jer ipak ima većinu u parlamentu.

Moj dogovor bi,u tom slučaju, bio opet  jedno gorko potsećanje: isto tako je činio i vladao Milošević, uz pomoć kupljenih glasova poslanika  –  i svi znamo kako se tužno završilo. I sa ovakvim kompromitujićim «većinama» ne stiže se daleko.

Kome sve navedeno nije dovoljno da smatra da su Srbiji preko potrebni novi izbori i da se može čekati još godinu ipo dana, do decembra 2004, da se bosovi  DOS-a smiluju (kao što u slučaju Vladimira Popovića, sekretara vladinog Biroa za štampu, kažu da ćemo morati čekati da ode sa funkcije kad se njemu prohte, kad se smiluje) ima još more ozbiljnih razloga  za nove izbore. Od rascvetale korupcije koja hara od opštinskih do najviših nivoa, do očajnog stanja u zdravstvu, prosveti, pravosuđu, saobraćaju, ekologiji...

Nadam se da nećemo čuti argumente kako je za ovakvo sadašnje stanje u zemlji uglavnom kriv i dalje Milošević. Bio je kriv i kriv je za sve ono što se dogodilo dok je vladao i teške posledice te vladavine osećali smo i posle njegovog odlaska sa vlasti. Osećali smo ih i 2001. i 2002 i osećamo ih i sada 2003. Ali «zasviraj i za pojas zadeni». Prošlo je dovoljno vode i Savom i Dunavom i nova vlast je imala  vremena da uzme stvari u svoje ruke i da vodi savesno i odgovorno od građana joj poverene javne poslove, a i da iskaže svoje sposobnosti. Hoće li se vlast pozivati, u teškoćama koje sada  ima da reši, i na lošu vladavinu Broza ? Ne bih se čudio da se neki lojalni analitičar pojavi i sa takvim stavovima.

Isto tako, čuju se ocene da je za sadašnju tešku situaciju kriva podjednako i vlast i  opozicija. Nikada vlast i opozicija ne mogu biti podjednako odgovorne. Jer zna se da je odgovoran: onaj ko je na vlasti, ko ima moć, ko donosi odluke, a to je vlada! Tim kritičarima odgovaram da je iste teze (optužbe)  o odgovornosti  opozicije za stanje u zemlji iznosio i Milošević.

Milošević nije možda u svemu grešio, ali u ovom pitanju  siguran sam da jeste, kao i oni koji sada napadaju opoziciju.

        Ima Srbija alternative ovoj vlasti i to dobre što će, nadam se, pokazati izbori. Nije valjda da smo stigli dotle da mislimo da imamo najbolju vlast (vladu) od svih dosadašnjih i najbolju od svih budućih. Ako je tako onda živimo u najboljem od svih svetova i izbori nam onda zaista uopste ne trebaju.

         Povodom ubistva  srpskog premijera napisano je mnogo ozbiljnih i studioznih tekstova u poslednja tri meseca i u domaćoj i u stranoj štampi. Možda bi bilo korisno ovde istaći dve činjenice. Pokojni premijer je bio jedan od protivnika prevremenih izbora i oštro se suprostavljao takvim predlozima što je i normalno imajući u vidu funkciju koju je obavljao.

Raniji «Otporov» slogan « Sve  je isto – samo njega nema» nije primenjiv, jer ništa nije isto od nestanka premijera. Prvo, zato što u vladi više nema tako snažne i energične ličnosti sa jakom harizmom, i drugo, njegovo ubistvo otkrilo je niz velikih i dramatičnih pukotina u samoj vladi i vlasti.

        Najdramatičnija i najzabrinjavajuća je svakako činjenica da su premijera, po prvim tvrdnjama policije, ubili upravo ljudi iz specijalnih jedinica i službi bezbednosti koji su bili pod direktnom kontrolom same vlade i premijera. Tako ispada da su vlasti najodgovornije za ubistvo premijera, jer nisu dovoljno  brinule o onome što im je bio posao. Ako se i na sudu pokaže da je tako, to znači da vlada nije imala kontrolu nad tim službama, a pravo pitanje je u kojim još segmentima vlast nema dobar uvid i kontrolu. Da li to vlada zna i ako zna, da li to krije od javnosti? Ima li vlada i koliku kontrolu nad privrednim tokovima, poslovima uvoza i izvoza strateških sirovina, u carini, saobraćaju, plaćanju poreza...?

Posle svega što se dogodilo zašto bi iko verovao da vlada uspešno kontroliše ono što joj je obaveza i posao. I zato je potrebna mnogo stroža kontrola rada same vlade, kontrola koja podrazumeva mnogo veću javnost u radu vlade. I mnogo snažniju kontrolu i kritiku rada vlade od parlamenta i  medija. Samo tako vlada neće upadati u velike greške i njen rad će biti izložen pravovremenoj kritici.Kad od toga vlada beži ona sebi čini najgoru uslugu. Zatvara se, krije i onda i greši.

Zašto se plašiti novih izbora, promena i provere raspoloženja građana na izborima? Zašto vladati na silu? Zašto nastavljati na silu kada se vidi da nema dovoljno dobrih rezultata, da ima mnogo grešaka, neznanja, nesavesnog ponašanja? Zašto vladati kad se vidi da građanima nije bolje? A taj fakat trebalo bi da bude presudan u svačijem racionalnom ocenjivanju – da li su vanredni izbori potrebni ili ne.

Zašto se DOS drži vlasti kao pijan plota? Kako ne shvataju da će i njima biti mnogo lakše kad raspišu prevremene izbore. I Milošević je odugovlačio, odbijao da raspiše izbore, pa je na kraju pristajao. Pozivati se na «velike» rezultate, na uspehe, na dostignuća – to se može, i njih ima, ali to ne poboljšava stanje u privredi, ne otvara nova radna mesta, ne jača institucije, ne donosi kredite i ne čini perspektivniju budućnost.

Veliki su problemi u društvu da bi se vladalo sebično, samovoljno, uobraženo, bez svih najboljih koji su voljni i sposobni da pomognu. Bez Đinđića se mora, ali zašto i bez Koštunice i Labusa ? Je li to hir vlasti, ili njih dvojica i njihove stranke to neće?

Odgovor  znamo. Koštunica i Labus hoće, ali DS ih neće! Zašto i dokle? I s kojim pravom? Zašto su iz DS zaboravili ko je sve dobio izbore? DS i deo DOS-a (ne sve stranke) neće ih u vlasti i vladi, a neće ni da raspišu prevremene izbore! Koje neodgovorno jogunjenje. A sami ne mogu izneti ni rešiti probleme koji im stoje na putu. To svi vide i znaju. DS bi hteo da sve uradi sam, ali na žalost ne može i ne zna. I to svi već znaju. Ali noj je zabio glavu u pesak.

I  G 17 plus i  DSS i DS i svi ostali u DOS-u zajedno -nemaju dovoljno kvalitetnih i sposobnih ljudi. Srbija tu ima najveći problem i zato ovakvo ponašanje onih koji su trenutno na vlasti jeste neodgovorno i besmisleno i pravi štetu koliko njima još više građanima Srbije. Imaju li pravo funkcioneri ostatka DOS-a na takvo ponašanje?

 Zašto bi se izbora plašili posebno oni koji inače verbalno zagovaraju temeljne promene i koji kažu da imaju većinsku podršku građana?

 Da je tačno ono što govore, zar ne bi bilo najlogičnije da oni prvi budu za prevremne izbore? Ali, nisu! Nisu za izbore, jer znaju da nije tačno to što pričaju od «jutra do sutra» na televiziji, već da je stvarnost Srbije drugačija i tamnija od njihove ružičaste tv slike.

I zato su Srbiji hitno potrebni izbori.

(Autor je jedan od osnivača DS i Demokratskog centra, sada urednik rubrike «Pogledi» u  listu «Politika»)

hronika vesti (arhiva)