Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Komentari

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Komentari

Beleska o autoru

M. Tankosic

Decentralizacija Autonomne Pokrajine Vojvodine:

Novo resenje za novo vreme

Vojvodanski "autonomasi" cesto vole da krive druge ljude, svoje politicke
protivnike, i (uvek, jel, nepovoljne) okolnosti za sve svoje promasaje,
nedostatke i hronicnu nekompatibilnost sa savremenim politickim delovanjima
i shvatanjima -- ali nikad sebe. Tako, osnovna prepreka razvoju Vojvodine
nisu galopirajuca korupcija, strancarenje i rovovska borba oko funkcija i
fotelja po upravnim odborima ili, pak, nekompetencija vojvodanskih vlasti i
njihova impotentnost kada se treba hvatati u kostac sa akutnom socijalnom i
ekonomskom krizom vec -- nepostojanje decentralizacije. Primeticemo da iste
simptome pokazuje i Srbija kao celina i da se, takode, trazi i
decentralizacija tzv. uze Srbije. Medutim, tesko je poverovati da bi
decentralizacija (dakle, prenos ingerencija sa visih na nize nivoe) bilo sta
promenila ako znamo da trenutna garnitura na vlasti (kako u Republici, tako
i u Pokrajini ali i u regionalnim centrima poput Kragujevca i Nisa) ima
apsolutnu - ili skoro apsolutnu -- vlast. Postoji li bolja prilika za
(istinske) reforme, nego kada odredena opcija ima ovoliko vlasti i kako bi
to centralna uprava (Beograd) bila slobodnija da sprovede reforme ako bi deo
(ili delove) te svoje vlasti prenela na nize nivoe, «lokalnim bogovima»,
svojim provincijskim klo(v)novima? Problem je, naravno, sto su reforme samo
«buzzword» i sto je DOS, nazalost, uspeo da, uz ne malu pomoc poslusnih
medija, ostvari monopol nad ovom «najskupljom tranzicijskom reci». Reformi u
pravom smislu tesko da je bilo i mislim da nema potrebe navoditi primere
antireformskog delovanja vlasti.

Decentralizacija, kao takva, nije nepozeljna, cak mozemo reci i da je
potrebna - ali ne smemo dozvoliti stvaranje laznih dilema i uvrezavanje
misljenja da je nepostojanje iste glavni uzrok tuzne situacije u drzavi.
Evropskim drzavama koje su u EU centralizovana priroda te organizacije ne
smeta da budu visoko razvijene. Centralizacija je daleko od dobrog resenja
ali nedostatke centralizacije evropske drzave nadoknaduju odgovornoscu i
visokom profesionalnoscu vrsilaca odgovornih funkcija, kako nacionalnih,
tako i supranacionalnih (u okviru sire zajednice, Evropske unije). Dobar
primer je Francuska, koja je jedna od administrativno najcentralistickiji
ustrojenijih drzava Evrope; istovremeno je clanica EU i druga po snazi
ekonomska sila kontinenta. (Jos bolji primer je i sama Vojvodina, o cemu
nesto vise dalje u tekstu.) U Srbiji ima svega osim odgovornosti i
profesionalnosti ali nemojmo ocekivati od vlastodrzaca da to priznaju.

Posto smo ustanovili da glavni problem predstavljaju ljudi, tj. kadrovska
resenja, a ne administrativno ustrojstvo nase republike, postavlja se
pitanje: kako ce decentralizacija doprineti boljitku ako na vlasti budu bili
ti isti ljudi; podmitljivi, neodgovorni, arogantni, bahati i nedorasli
poslu? Nikakva decentralizacija nece eliminisati probleme, kao sto ni one
milijarde dolara zajmova i kredita u poslednjih tridesetak meseci nisu
smanjile nezaposlenost ili povecale industrijsku proizvodnju. Cak naprotiv,
nezaposlenost je rekordno visoka, a industrijska proizvodnja pada iz meseca
u mesec.

Ovaj svoj stav - da je zbog centralizacije Republike Vojvodina sprecena da
iskoristi svoje potencijale - vojvodanski "autonomasi" pravdaju "uspesima"
iz perioda 1974. - 1988. Jedan "autonomas", odnosno simpatizer vojvodanskih
"autonomasa", se cak hvalio i izrazio divljenje kako je u tom periodu
izgraden Most slobode. (!) Nije se setio da pomene cinjenicu da je
vojvodanska godisnja stopa rasta nakon bila (duplo!) niza nego pre 1974.
godine (vidi: B. Mijatovic, «Prizma», Centrar za liberalno-demokratske
studije, april 2003, strane 13/14) kada ju je Srbija, navodno, pljackala.
Kamo srece da nas je duze pljackala!

Posto konzervativnim vlastima u Vojvodini cilj nije ekonomski prosperitet
Vojvodine vec vracanje na «prosperitetni» period 1974-1988, oni ekonomijom,
tj. ekonomskim razlozima, pokusavaju zamaskirati svoje stvarne,
visedecenijske, ideoloske, namere ("Republika Vojvodina" kao neostvareni san
vojvodanskih komunista), ne shvatajuci da ih je vreme pregazilo i da
povratka na staro vise ne moze biti. Po ovom su veoma slicni svojim
ideoloskim klonovima koji su vladali Srbijom od 1945. do 2000 (i do danas,
na kraju krajeva, jer mi govorimo o dve strane iste medalje, tj. pobednicima
i porazenima sa VIII sednice).

Centralisticko-boljsevicki pristup institucijama drzave i drzavnim poslovima
i isto takvo ponasanje, kao logicni nus-produkt tog pristupa (bahatost,
burazerstvo, neodgovornost, autisticnost, arogancija...), ne mogu biti deo
resenja gomile problema koji postoje. Ako nesto nije deo resenja, onda je,
naravno, deo problema. Problemi koje imamo zahtevaju liberalna i savremena
resenja, a ta resenja ne ukljucuju mogucnost DOS-ovog opstanka na vlasti,
bar ne u svom sadasnjem obliku, jer su delovi te politicke grupacije
(uglavnom oni koji beze od izbora i referenduma istovremeno se busajuci u
grudi demokratijom i ogromnom podrskom koju uzivaju  med' gradanstvom)
zatvoreni za istinske reforme. Ne vidimo kako se pod «reformama» moze
prosvercovati vracanje na 1974. godinu, a jos manje je to moguce pod firmom
decentralizacije.

Sto se tice gradana Pokrajine, decentralizacija Vojvodine je neophodnija od
decentralizacije Srbije. Administrativno ustrojstvo tzv. uze Srbije ionako
se ne tice Vojvodana i Vojvodine, jer na njih, tj. njihov svakodnevni zivot,
i ne utice toliko, dok se regionalizacija/decentralizacija Vojvodine vec
pojavljuje kao nesto sto ce svakako dotaci  svakog gradanina Pokrajine. Nema
smisla decentralizovati Srbiju, a Vojvodinu ostaviti u kandzama arhaicnog i
neefikasnog administrativnog (ne)uredenja (Banat, Srem i Backa trebaju biti
zasebni regioni Republike). Medutim, najpotrebnije su zdrave osnove za ovo
preuredenje: slobodni, demokratski i prevremeni izbori nakon kojih ce
lokalne skupstine, kao i pokrajinska, naravno, oslikavati pravo politicko
raspolozenje gradana. Tek tada mozemo krenuti u raspravu o decentralizaciji
i u implementaciju trajnih i resenja donetih najsirim mogucim konsenzusom,
jer odluke nelegitimnih vlasti ne mogu se smatrati legitimnim, a jos manje
obavezujucim. Rok trajanja takvih odluka jednak je roku trajanja Skupstine
koja ih je donela, a tako se drzava ne vodi. Tek tada, kada sastavi
skupstina budu bili «verna kopija» politicke opredeljenosti gradana nase
drzave, mozemo donositi dugotrajna resenja.

Umesto sto se svaki provincijski dilkos bavi decentralizacijom i pisanjem
ustava, neka se strucnjaci konacno pocnu mesati u svoj posao i neka
predstave novi koncept regionalizacije Autonomne Pokrajine Vojvodine koji ce
biti postavljen na zdravim (citaj: nepartijskim) temeljima; adekvatnim za
21. vek i spremnim za izazove koje nasa drzava, Republika Srbija, ima pred
sobom.

Licno, ubeden sam da ce prvi sledeci izbori pocistiti sve ove saljivdzije -
kako sa vlasti, tako i sa politicke scene -- i da mozemo priustiti jos tih
par meseci, a onda prepustiti umnim i sposobnim ljudima da rade svoj posao.


S postovanjem,

M. Tankosic

M. Tankosic, rodjen 1979. u Zrenjaninu. Student politickih nauka Univerziteta u Windsoru.
Tekstovi objavljivani na Antiwar.com, SWANS.com i u drugim manje poznatim,
lokalnim, publikacijama. Nije clan nijedne stranke. Po obrazovanju tehnicar
kompjuterskih sistema / networking. Po zanimanju graficki i web dizajner.
Libertarijanac/slobodnjak.





 

 

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM