Jelena Milic:

ZASTO SRBIJI TREBA ISTINSKA RASPRAVA I PRIPREMA  IZBORA  PA TEK ONDA REDOVNI  IZBORI

Razmatranje  da li Srbiji trebaju ili ne vandredni izbori je, na sreću, u  poslednje vreme obogaćeno komentarima koji  argumentovano ukazuju da su zahtevi za prevremene izbore pre rezultat usko stranačkih nego državnih interesa. Još bitnije, pokazalo se da izbori sami po sebi, u datim okolnostima, ne bi mnogo toga suštinskog promenili.  Državni interesi nisu, na žalost, dobro artikulisani ni od strane aktuelne nominalne vlasti, no to učesnike u raspravi, pogotovu one koji zagovaraju izbore,  ne bi smelo zavesti da i sami ozbiljno ne razmotre  da li postoje  interesi građana i države koji bi održavanjem prevremenih izbora, pod ovim uslovima,  bili ugroženi.  Debate o tajmingu za izbore, jer sve se svelo na to,  neretko skreću  u pravcu  iznošenja  jeftinih  argumenata na  očite dnevno-političke zloupotrebe, umesto da rasprava ostane  na principijelnoj ravni. Prisetimo se samo jalove argumentacije o tome kako se sad može potegnuti pitanje cene izbora kada se uoči  predsedničke trke niko nije potrudio da  se izmene izborni zakoni, koji bi proceduru skratili i time pojeftinili. Ovakav pristup nikom sada ne može pomoći da se oko pitanja održanja izbora pametno odredi. Kritička javnost, očito je,  povremno upada u klopke što rezultira  nedostatkom ideja i predloga da se uočeni problemi koje vast ima ili koje uzrokuje, a zbog kojih se izbori traže,  prevaziđu na neki drugi način. Ovo samo produbljuje strah u stvarne namere rasprave koja je, čini se na trenutke, zloupotrebljena od strane glasnogovornika suprotstavljenih političkih tabora. A samo principijelna  rasparava o uslovima i okolnostima,  pa tek onda o terminu održavanja izbora,  može biti od koristi  političkim akterima, ali pre svega građanstvu.

Može biti da su  inicijative oko potrebe održavanja izbora po nekim aspektima i  korisne za Srbiju.  Međutim, čini se  se da su sprovođenje reformi i hvatanje pogodnog momenta da se zemlje zapadnog Balkana zajedno  i što pre uključe u proces približavanja EU,  ipak, u ovom momentu najprioritetniji za zemlju. Ne sme se dozvoliti da se ponovo ne  iskoristi prilika, odnosno podrška koju imamo u svetu.  Za uspešnu tranziciju potrebne su i unutrašnja  i međunarodna podrška. Kao retko koja zemlja u svetu, naša zemlja je dragocenu  kombinaciju  dve podrške  imala dva puta do sada, i posle 5. oktobra 2000. i posle 12. marta 2003. O ovome treba dobro razmisliti, jer je sasvim sigurno da treće prilike  neće biti. Izbori su, naravno,  jedna od najvećih demokratskih tekovina, no u ovoj fazi, čini se,  ne bi bili korisni za zemlju. Ne sme se, stoga, dozvoliti da u zemlji,  kao u periodu pre 12. marta,  ponovo dođe do tenzija i slabljenja inostrane podrške. Vandredni izbori znače da postoji vandredno stanje, sto otvara velike neizvesnosti za sve one koji zemlju  sada podržavaju. Izbori bi značili  blokiranje svake aktivnosti u parlamentu, pa time i  usvajanje reformskih zakona, za najmanje 6 meseci. O ovome svedoči  drastična razlika u broju usvojenih zakona u neizbornoj 2001. u odnosu na izbornu 2002. Neusvajanje reformskih zakona  može samo produbiti neke od teškoća sa kojima se privreda suočava, a ne doprineti njihovom prevazilaženju, kako tvrde zagovornici izbora.  Njihovo neusvajanje može ugroziti  postignuti  standard, u čijem se vrednovanju često zaboravlja na ogromne otklonjene disparitete u cenama. Istraživanja pokazuju da gro stanovništva balansira na ivici samoizdrživosti i da čak i najmanji pad standarda može dovesti i do socijalnih turbulencija. Ovo ne isključuje otvaranje pitanja odgovornosti  zašto se nedostajući zakoni nisu ranije  pripremili i  pustili u skupštinsku proceduru, već samo ističe šta bi daljnje odlaganje njihove izrade i primene značilo. 

 I inače, pitanja privrede i načina poboljšanja  standarda se u argumentaciji oko izbora vrlo često potežu ne dovoljno stručno  i ne dovoljno odgovrno, a neretko i šizofreno.  Prelaznu ocenu dosadasnjeg uspeha reformi,  ali i procenu  mogućnosti  za njihovo daljnje sprovođenje, dali su i Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. Globalističke ili ne, tek dve spomenute institucije su glavni akteri svetske ekonomije, u koju se  mora  uključiti ako se zaista misli načiniti rez od izolacionističke miloševićevske  politike. Zabrinjavajuće, njeni  patetični  recidivi pojavljuju se i na stranicama ovog sajta, upakovani u formu lažne dileme da li se  treba predavati Haškom tribunalu, u tekstu naslovljenom malim slovom. I još jednom kao retko gde u iole civilizovanijem  svetu, ovde se  i u medijima koji sebe smatraju uglednijim i naprednijim, i  među političarima koji sami sebe deklarišu kao moderne i pro evropske (jer kod nas  modernizam još uvek dobro ide sa neutemljenim anti-amerikanizmom), i u javnosti koja sama sebe ocenjuje kao stručnu i nezavisnu,  dopušta diskusija o o aksiomima  međunarodne politike, em sa neutemlejne pozicije ravnopravnih prema spolja, em sa ličnostima  i institucijama koje su  jedan od glavnih uzroka sadašnje ekonomsko-političke zaostalosti. Politika uslovljavanja predstavlja univerzalni model međunarodnih odnosa, decenijama unazad. Zahtevi koji se pred određene zemlje postavljaju najčešće su već opšte prihvaćeni i zaživeli  stadardi razvijenog sveta, od koga se neupitno očekuje da pomogne, ili kome se stremi. Gro  dodatnih uslova, koji se određuju prema svakoj zemlji ponaosob,  nikako nisu  originalno srpsko iskustvo u našem hroničnom “nesporazumu sa svetom”, već najčešće  predstavljaju mere koje treba preduzeti da se zaštite i zemlja i građani kojima se uslovi postavljaju,  ali i region ili asocijacije zemalja koje uslove postavljaju. U našem slučaju, ispunjavanje uslova znači direktno povećanje standarda zbog dalje  međunarodne pomoći i priliva investicija usled stabilizacije političkih okolnosti koje rezultiraju i pojačanom neophodnom zakonodavnom aktivnošću.  Ispunjavanje upravo tih uslova, pre svega znači  stvarni rez sa Miloševićevim nasleđem, bez koga Srbija ne može zakoračiti u budućnost.

Pitanje potrebe održavanja izbora ne može se ozbiljnije sagledavati ako se ne uzme u obzir da li bi oni, pogotovu  sprovedeni na vrat na nos, ugrozili, sada i nešto dinamičniji,  proces uljuđivanja Srbije. Uljuđivanje Srbije sprovodi se upravo  hrabrošću aktuelne Vlade, ali  i Saveta ministara državne zajednice, da sprovode  politiku uslovljavanja, bez obzira na njenu nepopularnost u određenim slojevim drštva, usled pogrešne argumetacije svih aktera i onih koji je sprovode i onih koji je osporavaju.

U narednom periodu, potrebno je što pre, između ostalog,  uljuditi  izborno zakonodavstvo, biračke spiskove i medije, ako se žele imati i regularni redovni izbori 2004.  Svi relevantni posmatrači ( ne akteri)  izbora u nas, i pre i posle oktobarskih promena,  isticali su da  gro problema vezanih za regularnost izbora leži upravo u katastrofalnoj medijskoj zakonskoj regulaciji i neodgovornom odnosu vlasti prema istima, šupljem, anahronom i neusklađenom zakonodavstvu i u sistemski  loše postavljenom načinu vođenja i ažuriranja biračkih spiskova. Njihova validnost je upravo usled toga i usled mogućnosti da se njima manipuliše, dovedena u pitanje. Interesantno, ali ujedno i opasno, u argumentima onih koji se zalažu za održavanje izbora o ovim problemima se ne govori dovoljno,  niti se daju  primenljive sugestije kako da se isti  prevaziđu. Oni time i na ovaj način, dovode u pitanje prirodu njihove stvarne pobude zalaganja za održavanje izbora po svaku cenu. Agresivna retorika sa dnevno-političkim argumetima u prilog zahtevima u stvari je dobar metod odvraćanja pažnje od razmatranja  vlastite odgovornosti za uočeno stanje.

Nije,  naravno,  sigurno ni da su oni, koji su  protiv održavanja  izbora sada, istinski zainteresovani, ako su uopšte u stanju,  da promene izborno zakonodavstvo i ažuriraju  biračke spiskove. No, pre svega se čini da  nisu spremni da se odreknu ogromnog uticaja na privatne elektronske medije. Time se dovodi u pitanje i da li su oni ta reformska snaga koja hoće i može da načini stvarni rez sa Miloševicevim nasleđem, a zbog čega bi jedino i sa izborima trebalo sačekati.  Možda je, zbog svega spomenutog, jedan od načina da se debata o izborima vrati na pravi put  da se oni koji se  deklarišu protiv izbora javno obavežu, a za to postoje mehanizmi. Da se obavežu  da će sva energija biti usmerena da se nadoknadi svo propušteno vreme i obave potrebni poslovi. Vlada bi trebala   javnosti da se obrati  jednom dobro fundiranom izjavom  u kojoj bi se  objasnilo zašto je sada najvažnije da se iskoristi sva ukazana spremnost međunarodne  zajednice da se  zemlji pomogne i da se reforme sto brže i efikasnije sporvode.  Javnosti bi data izjava poslužila  da ima bolji uvid u  uspešnost realizacije reformi, kao osnovnom parametru za izbor o izborima. 

hronika vesti (arhiva)