Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Komentari

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Komentari

 

Dubravka Stajic: Zašto je Srbiji potrebna levica?

1. Ekonomski argumenti

- Pitanje postavljeno u naslovu ovog teksta sadrži u sebi tezu, odnosno unapred utvrden vrednosni stav da ideja, politicko delovanje i vrednosti koje zastupa politicka levica u svetu, jesu potrebni u Srbiji posle oktobra 2000. godine, posebno i kao zemlji koja prolazi kroz tešku i složenu tranziciju. Imajuci u vidu proteklu deceniju i ulogu Socijalisticke partije Srbije i Jugoslovenske levice kao zvanicnih stranaka leve orijentacije, ova teza može zvucati ishitreno ili nepopularno. Ideja levice, makar i u nešto drugacijem poimanju, veoma je kompromitovana upravo delovanje ove dve stranke, koje su se istakle zagovaranjem ratova na teritoriji bivše Jugoslavije i kriminalizacijom srpskog društva, izmedu ostalog. Prvobitna akumulacija kapitala u Srbiji, koja se odvijala izmedu 1990. i 2000. godine zahvaljuje za svoj oblik i dinamiku upravo delovanju ovih dveju stranaka. Medutim, siromaštvo i urušenost institucija koje bi zastupale i štitile interese slojeva radnog stanovništva - radnke, male preduzetnike, mlade i žene, objektivno otvara pitanje mesta i uloge novih levicarskih snaga u Srbiji. Ucinak Socijaldemokratske partije, nastale spajanjem Socijaldemokratske Unije i jednog krila Socijaldemokratije nije sasvim zanemarljiv, ali ova stranka nije pokazala odlucnost da samostalno, a ne u senci Demoratske stranke, štiti svet rada, nije izgradila teorijski konzistentan program, niti je imala snage da privuce i zadrži intelektualce koji bi održavali nivo teorijskog delovanja, javni ugled i prepoznatljivost stranke. Usled svih tih razloga, pocetak privatizacije u Srbiji istovremeno otvara i pitanje zašto je levica potrebna, i kojim društvenim grupama i slojevima bi odgovaralo postojanje stranke koja bi dosledno zastupala svet rada, jake sindikate i socijalni dijalog Vlade, poslodavca i sindikata. Proces privatizaicje otvoren je u formlno-pravnom smislu stupanjem na snagu Zakona o rpivatizaciji, koji je poništio rezultate dve prethodne privatizacije, iz 1992. i 1997. godine. Ovo je izazvalo nezadovoljstvo sindikata, ali i mnogih pravnih strucnjaka koji su procenili da ce u praksi biti problema u procesu kupoprodaje preduzeca, koja su vec privatizovana po principu vaucerske privatizacije. Stvaranje pravne nesigurnosti na štetu malih akcionara, po pravilu insajdera odnosno radnika i penzionera dobrih preduzeca, stvorio je loš utisak u strucnoj javnosti, kao moguci put ka stvaranju monopola, privilegovanju stranog kapitala i obezvredivanju kapitala i onih preduzeca koja su uspevala da pozitivno posluju u vreme sankcija. Privatizacija otvara niz problema: nije usvojen Zakon o denacionalizaciji, što položaj kupca cini nestabilnim jer u mnogim slucajevima postoje živi vlasnici, i njihovi nasledinici, cija su preduzeca tek posle nacionalizacije nekon Drugog svetskog rata dobila proizvodnu namenu i oblik u kome se sada izlažu prodaji. Problem je težak, jer država nema dovoljno novca da isplati bivše vlasnike, a naturalni povracaj imovine u mnogim slucajevima prakticno više nije mogc. Ovakva prekreka može da obeshrabri strana ulaganja u srpsku privredu i brže zapošljavanje ljudi, pa citav problem objektivno interesuje ne samo sindikate kao dirketne zastupnike zaposlednih, vec i one snatge ili potencijalne politicke snatge koje bi htele da zastupaje interese onih koji žive od svog rada. Privatizacija, odnosno kupoprodaja preduzeca, odvija se sporije nego što je Vlada ocekivala, tako da je u periodu jul 2001. - jul 2002. godine privatizovano samo 27 preduzeca, i to zbnacajnim delom iz oblasti prerade hrane. Kupoprodaja cementara pracena je otporima, dok su šecerane u Vojvodili ili otkupljivane po bagatelnoj ceni, ili se pokazao ocekivani problem sukoba interesa malih akcionara i stranih kupaca. Svi ti problemi namecu pitanje da li su predvidena dva oblika privatizacije potpuno adekvatnaza sve grane industrije i poljoprivrede u Srbiji, kao i da li svojinski oblici preduzeca dovoljeni zakonom odgovaraju svim pravnim licima, poslebno kada se radi o ustanovama iz neprofitnog sektora, kao što su škole, bolnice, biblioteke i niz drugih. Svima koji su se teorijski bavili tranzicijom i pratili ovaj proces u zemljama Istocne Evrope, bilo je jasno da on ne može glatko da prode u Srbiji. Umanjenje kapitala velike vecine preduzeca i njihova dugovanja su dovoljni problemi za najvece finansijske eksperte, nezavisno od pitanja bivših vlasnika i odnosa strani kupac - lokalno tržište. Postoje cvrste veze izmedu loših ili nedorecenih zakona i kriminogenih radnji pojedinaca i grupa, kako unutar preduzeca tako i van njih. O socijalnoj ceni ovih promena pišu još samo pojedini intelektualci u glasilima koje cita mali broj ljudi. U toku proleca i leta 2002. godine zabeležen je blag ali stalni rast proizvodnje u gradevinskim preduzecima. Ovo pozitivno kretanje omoguceno je usmeravanjem znacajnih sredstava iz donacija tako da je bilo moguce zapoceti obimne radove na magistralnom putu Beograd-Niš, upošljavanje veceg broja radnika gradevinskih preduzeca i preduzeca koja proizvode opremu i infrastrukturu koja prati ovakve radove. Ovaj pozitivni trend treba zabeležiti, uprkos mnogim negativnim pokazateljima i privatizaciji. Zvanicni podaci sindikata pokazuju da nece biti moguce privatizovati cak 70 procenata preduzeca iz oblasti metalske struke, što je ogroman borj i predstavlja ozbiljan problem za oba socijalna partnera. Istovremeno, raste tranziciono siromaštvo: u Politici od 21. otkobra 2002. godine izneti su preracunati podaci iz popisa stanovništva u aprilu iste godine, prema kojima u republici 34 odsto stanovništva živi sa prihodom od jednog dolara dnevno, a još 18 odsto sa prihodom manjim od 20 dolara mesecno. Prema kriterijumima Svetske banke, više od 50 odsto stanovništva živi u siromaštvu, što može da promeni tok reforme ili da je blokira. Istovremeno, otvara se i nov prostor za razlicita politicka dleovanja, U siromaštvu, levica može da nade svoje argumente, ali i to može i desni populizam. Levica kao pokret i politicka organizacija, morala bi da obuhvati sledece grupe stanovništva: 1) nezaposlene i radnike starije od 50 godine, 2) male preduzetnike, 3) mlade koji tek traže posao, 4) žene svih generacija i svih stupnjeva obrazovanja. Sve ove kategorije ugrožene su procesom privatizacije: mladi nemaju radno iskustvo, ne mgou da reše stambeno pitanje, nema stimulativnih programa zapošljavanja mladih. Stariji radnici gube posao zbog stecaja i privatizacije njihovih preduzeca i suocavaju se na tražištu rada sa daleko obrazovanijim mladim ljudima koji su kompjuterski pismeniji i znaju strane jezike. Mladi preduzetnici optereceni su porezima, ucenjeni od strane profesionalnih kriminalaca, uvek postoji mogucnost da ovakav preduzetnik padne na stepen proletera. Konacno, tranzicija je gotovo ugalisal tekstilnu industriju i još neke delatnosti u kojima se tradicionalno zapošljavaju žene, pto je njih ucinilo znacajnim tranzicionim gubitnicima. Posebnu kategoriju tranzicionih gubitnika cine invalici trece kategorije, koji su izgubili mogucnost sticanja invalidske penzije još po osnovu saveznog Zakona o osnovama radnog odnosa iz 1996. godine, a sada ce prvi ostajati bez posla, i bez perspektive zapošljavanja. Zaposleni koji rade kod privatnih poslodavaca uglavnom nisu sindikalno organizovani i njihov status bi trebalo da privuce pažnju onih koji se deklarišu kao levicari, ili bi hteli da zastupaju interese sveta rada.

2. Sindikalni argument za stvaranje levice.

Privatizacije treba da izmeni privredu u pravcu novih oblika preduzeca, odnosno malih i srednjih preduzeca. Ovakva organizacija preduzeca potencijalno je bolja i adekvatnija za malu zemlju kao što je naša. Nema organizacionih, ekonomskih i poslovno-finansijskih argumenata koji bi ozbiljno dovodili u pitanje uspešnost poslovanja ovakvog tipa preduzeca: ona su fleksibilnija, prilagodljivija promenama na tržištu, bolje se prilagodavaju promenama proizvodnje i novim tehnologijama, zadovoljavaju potrebe stanovništva na lokalnom tržištu a osposobljavaju se i za izvoz. Troškovi poslovanja su im znatno niži u odnosu na velike proizvodne sisteme kakvi su nastajali u socijalizmu. No, ovakav oblik preduzeca ima jedan bitan nedostatak sa stanovišta zaposlenih i njihovih prava - deoba preduzeca dovodi do usitnjavanja sindikalnih organizacija, lakšeg manipulisanja njihovim clanstvom i predsednicima, otežanoj koordinaciji delovanja. Stvaranje nekoliko preduzeca od jednog dovodi do procesa suprotnog u odnosu na istorijski nastanak sindikata koji su sticali organizacionu sposobnost i snagu ukrupnjivanjem clanstva na nivou grana. Ovaj problem takode može da bude argument i osnov za delovanje levice.

3. Stambeno pitanje kao izazov levici.

 Siromaštvo bi moglo da doprinese racionalnijoj stambenoj politicim, usmerenoj ka brzoj izgradnji jeftinijih stanova. Tada bi krediti mogli da budu dostupni mladima, i uopšte zaposlenima, što bi smanjilo socijalne tenzije, a posledicno bi uticalo ne samo na natalitet, vec na poboljšanje radnog ucinka zaposlenih. Perspektiva rešavanja najbitnijeg egzistencijalnog problema poboljšava odnos pojedinca prema poslu, radnoj okolini, sebi i drugima. Vec decenijama u zemljama tržišne privrede sociologija rada i druge srodne discipline ukazuju na korelaciju u rešavanju problema posao-stan. U našim uslovima, sloj urgbanog proleterijata bez stana i zaposlenja postajace endemska društvena pojava, nerešiva u okvirima neoliberalne ekonomije, i stalni izvor socijalne patologije i kriminala. Ozbiljna politicka stranka levicarske orijentacije morala bi da zasniva svoj program na rešavanju stambenog pitanja gradskog stanovništva u Srbiji. Istovremeno, postoji sloj stambenih rentijera koji su stekli znatnu imovinu korišcenjem stambene nestašice drugih gradana. Deo poreza od njihove rente mogla bi država da ulaže u poseban fond za stanove mladih bracnih parova. Takav pristup znacio bi realnu državnu intervenciju tamo gde je najpotrebnija - jer upravo državni organi insistiraju na aktivnim meraba borbe protiv niskog nataliteta. Ovo bi bio primer aktivne mere poreske politike, ali iza ovakve mere morala bi da stane država i takva politicka snaga koja bi imala široku podršku stanovništva Srbije. Ta buduca levica morace da se suoci sa monopolima na tržištu, sa jakim lobijima koji povezuju gradevinska preduzeca sa proizvodacima gradevinskog materijala, te mrežama dobavljaca koji uzimaju svoje provizije. Utoliko ce složenost ovog pitanaj biti još povecana kada strana pravna lica budu stekla pravo da se bave gradevinskom operativom u Srbiji.

4. Politicki i razvojni argumenti u korist levice.

Zainteresovanost za ljude, odnosno vecinu osiromašenog stanovništva i poboljšanje uslova života zahteva ozbiljan pristup pitanjima modernizacije kroz obrazovanje i kulturni razvoj ne samo socijalnih grupa, vec i regiona cija nejednakost postaje sve uocljivija. Mogucnost da tranzicija poprimi karakter primitivnog kapitalizma, bez civilizacijskih dometa svetske nauke, kulture i umetnosti, nije otklonjena i ne može se otkloniti otvorenim elitizmom desnice. Istoricarka Latinka Perovic, koja se vec dugo vremena bavi pitanjem modernizacije u istoriji srpskog društva, pisala je u zborniku Srpska strana rata još 1996. godine, u clanku "Beg od modernizacije", da je "srpska elita na novi izazov modernizacije ponovo dala patrijarhalan odgovor". Nezadovoljavjuci se pukim konstatacijama, možemo da zakljucimo da je srpsko društvo tokom protekle decenije doživelo civilizacijski slom. Teorijska eksplikacije složenog soci-ekonomskog i civilizacijskog procesa sloma dostignutog stupnja razvoja jednog društva i vracanja na arhaicne vrednosti i odnose zahtevala bi obimnu studiju, no karakteristicno je daintelektualci, a posebno oni koji se deklarišu kao pristalice antidogmatskog i demokratsko-levicarskog opredeljenja, nisu pominjali ni dublje analizirali ovaj proce koji je poremetio ili poništio demokratske rezultate razhvoja u svim sferama života i rada, dostignute u periodu postojanja druge Jugoslavije. Da li srpskim levicarima ne smeta bahatost, surovost i osionost novih preduzetnika, ili su eliminisana sva druga ljudska dostignuca, autohtono nastala ili civilizacijski prihvacena od drugih društava? Ekonomisti uglavnom prihvataju neoliberlni model razvoja privrede, ne interesujuci se za moguce socijalne nemire, politicke podele i nestabilnost koju svi politicki subjekti žele da prevazidu i izbegnu. Politicki program levice morao bi da obuhvati i pitanje modernizacije, dobro uravnoteženu sa ocuvanjem kulture i tradicije, svih pozitivnih vrednosti koje ne sadrže šovinizam, ksenofobiju i ideje zasnovane nan mržnji - kakvih je bilo u protekloj deceniji. Ubedivanje javnosti da je mondijalizam nešto negativno i potencijalno pogubno za srpski narod dalo je rezultate u obliku nepoverenja prema strancima, institucijama i novinama u ponašanju, navikama i interpersonalnim odnosima koji dolaze iz Evrope. Pritom, pitanje pozitivne recepcije stranih modela ponašanja u našoj sredini ne postavlja se na ozbiljan nacin, što takode može biti izazov levici. Ovde nismo, sa punom svešcu o složenosti svih pitanja, navodili brojne politicke iskaze nosilaca dve glavne struje unutar vladajuce koalicije, a koji se ticu problema tradicija-modernitet. Te izjave davane su u radi dnevnih politickih potreba, cesto kao deo politickog obracuna. Uzimanje u obzir ovako efemernih izjava deo je posla politickih analiticara, ali ne i teorijskih promišljanja dugorocne strategije razvoja Srbije. Sa stanovišta ravnoteže politickih snaga, o koji svi politicari u zemljama sa obziljno parlamentarnom tradicijom vode racuna, poželjno je da budu zastupljene stranke sa oba politicka pola. Srbija ce sigurno prolaziti kroz turbulentne procese politickih ujedinjavanja, povezivanja koalicija i postepenog redukovanja politickih stranaka sa nekoliko koje ce biti homogene, jasno programski profilisane, sa jasnim ciljnim grupama biraca kojima se obracaju. Te ciljne grupe su izvro stranackog clanstva, pristalica i biraca. U aktuelnim uslovima još uvek se biraci iz razlicitih društvenih slojeva opredeljuju za jednu stranku. Znak da je došlo do pozitivne promene ka demokratizaciji društva bice interesno, programsko opredeljivanje biraca, koje ce potisnuti podelu na "nacionaliste" i "mondijaliste". U sadašnjem trenutku ta podela još izaziva politicke strasti, uticala je i na opredeljenja biraca na septembarskim predsednickim izborima u Srbiji. Demokratska opozicija Srbije imala je veoma veliku šansu da javno preispita odgovornost vodecih srpskih ideologa i politicara za raspad Jugoslavije, rat na njenoj teritoriji, te da kroz kolektivnu katarzu povede društvo ka stabilnijoj buducnosti koja nece biti opterecena ni osecanjem krivice niti potrebom za osvetom. Nemoc pravosuda da zapocne sudske procese u zemlji protiv pocinilaca razlicitih zlocina, ukljucujuci i pljacku stanovništva u Srbiji putem piramidalnih banaka, bila je prvi znak krize i nesposobnosti vladajuce koalicije da postavi temelje vladavine prava. Tokom 2001. i 2002. godine postalo je jasno da politicki centar moci nije u Skupštini vec u Vladi, a da ova nije u stanju da kontroliše policiju i parapolicijske snage koje deluju na teritoriji Srbije. Obracuni profesionalnih kriminalaca pokazuju da su legalni tokovi novca mali u odnosu na ilegalne, kao i gde se nalaze centri finansijske moci u Srbiji. Sve to pojacava socijalnu napetost, osecanje ugroženosti gradana logicno biva praceno zahtevima za "sredivanjem stanja" - što svakako ne znaci povecanje demokratije, vec neki oblik represivne vlasti. Politicka scena sve više naginje udesno. Opšte siromaštvo i regresija društva vracaju nas u predmodernu epohu, u kojoj još ne postoji gradanin da putem sistema vrednosti, sopstvenom savešcu i svešcu, vrši izbor politickih predstavnika, nadzor nad njihovim politickim delovanjem i kontrolu svih javnih poslova. Ponovo su sva bitna društvena pitanja - kako stanuju, školuju se, lece i uopšte, kako žive gradani Srbije - gurnuta u stranu, što takode otvara politicki prostor za delovanje levice. Svi navedeni problemi, a i svaki pojedinacno, dovoljno su jaki argumenti za tvrdnju sa pocetka ovog teksta - da je Srbiji potrebna organizovana, teorijski jaka i pametna levica. U kontekstu sadašnjeg odnosa snaga, objektivne potrebe za levicom postoje, ali subjektivne snage koje bi pokrenule taj politicki projekt, još nisu ofomljene.

 

 

 

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM