PRED VRATIMA BRISELSKOG RAJA

(pledoaje za alternativnu strategiju evropske integracije)

Piše: Branislav Milošević1

Evropska unija se širi, ali time problemi zemalja koje nisu obuhvaćene njenim proširenjem ne postaju manji. U regionu vlada bojazan da će ti problemi postati jos veći jer će  EU sa 25 članova svakako imati više problema nego što ih je imala Unija sa deset članova manje.  Evrokratija nastoji da ubedi one koji se nalaze  u predsoblju buduće Unije da proširenje neće uticati na efikasnost Unije, a pogotovu ne na njenu otvorenost prema budućim članovima. Optimizam evrokrata ne čini se onima u čekaonici ni ubedljivim, ni realističnim i zbog toga izaziva njihovo podozrenje:da li su tzv. evropske perspektive, koje im se predočavaju,  ostvarivi razvojni programi ili su tek  svojevrsni politički palijativi, koji privremeno ublažavaju lokalne i regionalne napetosti? Misli li tzv. evropska porodica zaista da primi za svoju obilnu trpezu siromašne  rodjake sa jugoistoka kontinenta ili sadasnja 15-torica ne znaju, zapravo, šta da počnu ni sa desetoro novih rodjaka, koje su upravo integrisali?

Aktuelna EU-birokratija razradila je strategiju  ublažavanja razlika izmedju članova EU i kandidata, koja se zasniva na dvema pretpostavkama, ni približno tako čvrstim, kao što se čini stratezima politike izgovora na dugi rok.

Prva pretpostavka  razrešenja sadašnje politicke i privredne marginalnosti  zemalja u regionu je da njihovo ‘predcivilizacijsko’ stanje, odnosno stanje posvemašnje zapuštenosti, može biti ukinuto samo ‘faznim’ pristupanjem EU(tzv. proces stabilizacije i asocijacije).Ova logika podrazumeva da reforme u  zemljama regiona imaju smisla tek, i samo, ako su u funkciji dostizanja standarda EU. Ta logika se, u regionalnoj recepciji i interpretaciji,  preobraća i uprošćava do široko prihvaćene operativne smernice po kojoj  reforme po sebi nemaju gotovo nikakve svrhe, ako ne vode, najkraćim putem, u članstvo EU. Formalno članstvo u EU, a ne stvarni stepen emancipacije i modernizacije društava ‘u tranziciji’, uzima se  kao  odlučujuće merilo civilizacijske zrelosti zemalja u tranziciji. Aktuelna politička pamet Evrope ne poseduje, u ovom tenutku, nijednu alternativnu strategiju kojom se problemi Jugoistočne Evrope mogu rešiti, osim striktnog ponavljanja, bez obzira na sve istorijske i političke razlike, razvojnog puta zemalja kojima se posrećilo da se nadju u EU.

Nije, čini mi se, potrebno posebno dokazivati  neproduktivnost ovog šablonskog, EU-centričnog razumevanja Evrope.

 Druga pretpostavka počiva na saglasnosti kandidata za prijem da moraju dostići neke ekonomske, ali i političke standarde, koji ih kvalifikuju za pripadanje elitnoj evropskoj porodici.Da bi u tome uspeli, kandidatima će Unija pružati materijalnu pomoć, a od kandidata se trazi da ne budu oblaporni u zahtevima, ali da budu strpljivi i zahvalni, dok stoje u redu pred vratima briselskog raja.

 Kad su u pitanju vlade u zemljama koje se nalaze  u predsoblju EU, one uglavnom ispunjavaju oba zahteva - dakle, skromne su i poslušne, tj. strpljive-  ali se to ne može reći i za gradjane, koji te vlade, na kraju krajeva, biraju. Gradjani su vladama uglavnom nezadovoljni i to  nezadovoljstvo se lako artikuliše kao nepoverenje prema reformama, ili čak i kao otpor prema njima.

Ako se sadašnja strategija razvoja Jugoistočne Evrope ne promeni, odnosno ako se taj razvoj  i dalje bude usmeravao isključivo ka članstvu u  Evropskoj uniji, kao svojoj vrhunskoj tački, od vlada u regionu će se, praktično, i dalje  tražiti  da   se održe na vlasti obećavajući gradjanima kako će njihove akutne potrebe zadovoljiti za sedam do deset godina. Takvo obećanje podrazumeva prećutni pristanak birača da vlada, koja se deklariše kao reformska, automatski ostane na vlasti najmanje dva mandata i da pritom ne bude ‘ometana’ nesnosnim zapitkivanjem i sumnjičenjem opozicije da li će uspeti da ispuni obećanje koje je dala gradjanima.

Ne znam vladu u Evropi koja bi, obećavajući gradjanima boljitak na dugi rok,  položila taj ispit i zato ne mislim da je  realno očekivati da će  neka od aktuelnih regionalnih vlada uspeti u tome. Uz to,u zemljama gde smenjivost vlasti nema dugu tradiciju,  sklonost ka ‘produženim mandatima’, koju, recimo, ispoljava aktuelna vlada u Srbiji, iako za takvu sklonost ne raspolaže uverljivom i stabilnom parlamentarnom većinom, uvek su vrlo bliske težnjama za monopolom vlasti, odnosno, u krajnjoj konsenkvenci, za  povratkom u jednopartijsku diktaturu, pod izgovorm  neophodnosti da se ostvare urgentni, ali složeni, reformski ciljevi.

Zapadni mentori reformskih vlada najčešće gube iz vida ovaj momenat (lošeg) političkog nasledja i izlažu se, zajedno sa vladama koje podržavaju, čak i kad ove nemaju naročitih uspeha u realizaciji reformskih programa, podozrenju lokalne javnosti, koja ih optužuje da podržavaju vladu u njihovoj zemlji zato što je poslušna, ali ne i uspešna. Tako se učvršćuje mit o  reformama kao o ‘uvoznom’ političkom artiklu, koji više služi onome koji ga isporučuje, nego onome ko treba da ga koristi.To je samo jedan od socijalno-političkih mehanizama pomoću kojeg se reprodukuje, pa čak i proširuje, antireformski blok u ovim društvima.

Rekao bih da predstojeće proširenje EU imperativno nalaže promenu strategije daljeg širenja Unije. Članstvo u Uniji ne može biti jedini i krajnji cilj razvoja i evropeizacije regiona. Taj cilj bi, ipak, trebalo da bude efikasna  podrška zaostalim zemljama regiona da izadju iz sadašnjeg stanja ne obavezno samoskrivljene zaostalosti, koje ih čini inferiornim u odnosu na EU, a samu EU nesigurnom i nervoznom, zbog pretećih razlika koje postoje u na njenim (upravo proširenim) granicama. Zbog toga je neophodno pronaći alternativne razvojne modele i odgovarajuće institucionalne aranžmane, čiji će  cilj biti forsirano reformisanje i modernizovanje društava u regionu, a ne priključenje Evropskoj Uniji. Takva  promena strategije EU oslobodila bi neslućene potencijale i energije u regionu, koje ne bi bile usmerene na ispunjavanje zadatih birokratskih uslova i savladavanje često besmislenih prepreka, nego na stvarno i opipljivo unapredjenje materijalnih i političkih okolnosti u odredjenom društvu.

 Ne sumnjam da će do tih promena u načinu razmišljanja unutar Unije  ubrzo doći. Sa 25 članova i deset puta više problema, koje će oni uneti u Uniju, standardizovani način mišljenja i novogovor Unije više neće moći da zrače generalnim optimizmom, što se se hrani  konsensualnom površnošću.Dosadašnje metodologija samoocenjivanja, koja počiva na operativnom načelu failure is not option (neuspeh nije opcija), moraće biti zamenjena kritičkim samoispitivanjem postignutog. Uspeh, naravno, ostaje krajnji cilj svekolikog političkog angažovanja, ali se, zbog toga, ostvareni rezultati ne mogu prilagodjavati samočestitajućoj potrebi  visokospecijalizovanih i sveznajućih eksperata za priznanjima i poštovanjem njihove visoko dotirane spremnosti da se žrtvuju za dobro ugroženih ili zaostalih regiona. 

Pokusaću, na kraju ovog saopštenja da, na primeru Kosova, pokažem kako izgleda, u konkretnoj realizaciji, načelo failure ist not option ,  koje, izgleda, nije strano ni aktuelnoj američkoj administraciji, ako nije, štaviše, upravo iz SAD preneto u evropsku baštinu modernih birokratskih tehnika.

Obećavati da se u Iraku za dve godine može postići relativna stabilnost, kao što to čini američka administracija, na čelu sa svojim predsednikom, može samo neko ko neće  trezveno i nepristrasno da analizira rezultate postignute na Kosovu, posle četiri godine medjunarodne uprave u ovoj pokrajini, da ne govorimo o rezultatima u Avganistanu. (Posle intervencije koja je proglašena veoma uspešnom, u Avganistanu je, prema tvrdnjama aktuelnog holandskog ministra Jaap de Hoop Sćeffer-a, čija zemlja, uz Nemačku, trenutno komanduje medjunarodnim snagama u toj zemlji, “radosno”(gleefully) porasla proizvodnja heroina, koji u zapadnu Evropu dolazi preko Balkana, “pred nosevima  zapadnih vojnika u Avganistanu, na Kosovu, u Bosni i u Makedoniji”.(”right under the noses of western soldiers in Afghanistan, Kosovo, Bosnia and Macedonia”( cit. prema Financial Times , od 24.4.03).

  Pri tome bih rekao da su problemi zatečeni na Kosovu neuporedivo jednostavniji od onih sa kojima će se svet sresti u Iraku ili koje je delimično spoznao u Avganistanu, izmedju ostalog i zbog toga što je medjunarodna zajednica na Kosovu i u Avganistanu nastupila relativno jedinstveno, dok to u Iraku nikako nije bio slučaj.

.Pa ipak, osnovna namera medjunarodne uprave – demokratsko i multietničko Kosovo - nije ni blizu ostvarenja. Intervju predsednika Kosova Ibrahima Rugove u Frankfurter Allgemeine Zeitung (23.april, 2003) jasno upućuje da demokratsko i  multietnično Kosovo nikako nisu krajnji ciljevi  lokalne albanske političke elite, nego je to, isključivo, nezavisnost Kosova..

U ovom prelaznom periodu, Kosovo je pretvoreno u monoetničku celinu, u kojoj administrira medjunarodna zajednica  preko UNMIK i KFOR, a vlada - lokalna mafija, kojoj izabrani lokalni i pokrajinski organi, u kojima deluju i istaknuti lokalni ‘bosovi’mafije, daju privid legitimiteta. To faktičko stanje se nerado priznaje jer  failure is not option - ali  ono će i narednih godina bitno uticati na stabilnost regiona i  na obim i ritam njegove demokratske emancipacije.

Želeo sam ovim kratkim saopštenjem da sugerišem kako je, u proširenoj Evropskoj uniji,  neophodno novo samorazumevanje uloge EU u razvoju zemalja u Jugoistocnoj Evropi. Pritom polazim od uverenja da značaj EU neće biti umanjen time što sve evropske zemlje neće postati formalni članovi Unije, nego će taj značaj biti direktno sražmeran  stepenu razumne ujednačenosti osnovnih privrednih  i političkih uslova pod kojima će se u Evropi 21.veka živeti, proizvoditi,  politički misliti i delati. A to ujednačavanje se može postići i izvan Unije, ali svakako ne bez pristanka i podrške zemalja koje danas čine Uniju.

Mislim da je budućnost Evrope u fleksibilnoj zajednici država i naroda, koja je utemeljena na zajedničkim vrednostima, a svakodnevno se dokazuje  putem uzajamnog poštovanja nacionalnih identiteta.Otuda mi se čini da je jedan od najvažnijih predloga, koji je formulisan u dosadašnjem radu Evropskog konventa pravo zemalja na izlazak iz EU..Tek kad to pravo bude prvi put konzumirano, a ne bude doživljeno kao slom i raspad Unije, možemo biti sigurni da je reč o živom političkom organizmu, koji postoji kao izraz političkih volja i potreba evropskih gradjana, a ne kao  radno mesto evropske birokratije.(kraj)

hronika vesti (arhiva)