Tekst je objavljen u casopisu Prizma iz aprila 2003.

Boško Mijatović[1]

Vojvođansko pitanje: ima li ozbiljnog temelja?

U raspravama o položaju Vojvodine u Srbiji velika većina učesnika nekako podrazumeva da je autonomija potrebna i samo se spore o njenom stepenu – hoće li biti umerena ili će se stići do federalnog ili čak konfederalnog rešenja. Priznajem, i ja sam doskora verovao da postoje očevidni razlozi za autonomiju i slagao se sa tvrdnjom da treba samo naći pravu meru autonomije. Međutim, posle bližeg ispitivanja, razlozi u korist autonomije, bar kako se meni čini, pokazuju se slabijima nego što sam pretpostavljao i nego što se obično misli, pa hitam da ih predstavim u što radikalnijoj formi i time bar malo doprinesem vrućim predustavnim diskusijama.

Za šta se zalaže LSV?

Prethodno, da pogledamo šta zastupnici široke autonomije ili republike hoće. U drugim tekstovima u ovom broju Prizme o tome je dosta reči, pa ću se ja ograničiti samo na stavove u dokumentima Lige socijaldemokrata Vojvodine, čiji je predsednik Nenad Čanak. Oni jesu najradikalniji, ali ni ostali akteri današnje autonomaške političke scene Vojvodine nisu govorili bitno drugačije: ni Veselinov, ni Isakov, a ni Kasa. Dragan Veselinov se čak svojevremeno zalagao za zasebno imigraciono zakonodavstvo na nivou Vojvodine, što bi značilo ni manje ni više nego ograničavanje slobode nastanjivanja građana Srbije na celoj teoritoriji republike i što se nikako ne može spojiti sa idejom o Srbiji kao državi, makoliko decentralizovanoj ili federalizovanoj. U poslednje vreme pojavljuju se izvesne razlike u stavovima Isakova i Kase u odnosu na Čankovljeve, a koliko su ozbiljne ostaje da se vidi.

            Za šta se zalaže Liga? Teško je reći, bar sudeći po stranačkim dokumentima. U jednom, nazvanom Programska načela: naše shvatanje autonomije Vojvodine, stoji da je to autonomija. Doduše, pojam autonomije se odmah proširuje idejom da su građani Vojvodine suvereni u odlučivanju o njenom statusu, što se nikako ne može spojiti sa idejom autonomije. U drugom, nazvanom Federalistička inicijativa (predlog), Liga se eksplicitno zalaže za federalizaciju Srbije i stvaranje 'Sjedinjenih država Srbije' u kojoj  bi svaka jedinica 'bila odgovorna za svoj razvoj' (što je prepisana formulacija iz 1970-tih godina) i izražava se  čvrsto uverenje da autonomija nije dovoljna, pošto je nestalna i fleksibilna.  I u dokumentu Republika Vojvodina: put mira, razvoja i stabilnosti opet se zagovara republika. Dakle, autonomija ili republika? Izgleda oboje. U javnim izjavama Čanak je zastupao oba gledišta, a na kraju se, što se vidi i iz nacrta Osnovnog zakona, opredelio za reč autonomija, ali čiji je sadržaj, najmanje, republika.  Ideja je, verujem, da se taktički upotrebi reč autonomija kao daleko prihvatljivija velikoj većini građana i političara u Srbiji, ali i da je suštinski cilj republika u vrlo labavoj vezi sa Srbijom.

Interesantno je da ljudi iz Lige nikako ne mogu da prevale preko jezika stav da se Vojvodina nalazi u sastavu Srbije, već obigravaju kao kiša oko Kragujevca: vojvođanski 'ustav bi definisao veze sa državom Srbijom’; ili, govori se ‘o saradnji ili uključivanju u ravnopravnu zajednicu sa drugim regijama, državama i narodima Evrope, Jugoslavije ili Srbije’; a maksimum je sledeća mutna formulacija: ‘Vojvodina je državno-pravno vezana za Srbiju’.

U pomenutim dokumentima, a svakako i u drugima, kao temelj posebnosti Vojvodine navode se brojni razlozi: istorijski, kulturni, geografski, demokratski i ekonomski. Pogledajmo ih pobliže, s tim da ćemo ovom poslednjem posvetiti nešto više pažnje zato što Liga na njemu najviše insistira.

Razlozi?

            Kažu – postoje istorijski razlozi za široku autonomiju ili republiku, jer Vojvodina predstavlja staru, odavno poznatu pokrajinu, pa bi trebalo poštovati tu individualnost. Nije tačno. Do pobede komunizma u Jugoslaviji, Vojvodina nikada nije bila zasebni politički individualitet, osim kratko i delimično u periodu 1848-1860, kada je postojalo Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat u bitno drugačijim granicama nego što je današnja Vojvodina. Dakle, nema govora o starijoj istorijskoj tradiciji političke posebnosti Vojvodine. To ni teorijski nije bilo moguće, jer je Srem pripadao austrijskoj polovini carstva, a Bačka i Banat mađarskoj. Da ne pominjem Vojnu granicu, koja je obuhvatala tek neke delove današnje Vojvodine (i delove Mađarske i Rumunije), kao što se delom srpske Vojvodine nekada smatrala i Baranja.

Čak i da je politička individualnost Vojvodine postojala tokom prethodnih vekova, to ne bi bio dovoljan razlog za njeno dalje održavanje. Mnoge su pokrajine ili države trajale tokom istorije, ali ih više nema: Vlaška, Galicija, Erdelj, Dalmacija, Burgundija, Flandrija, Navara, Sardinija, Šlezija, Moravska, Pruska... pa možda ne mora ni Vojvodina. Ostaje period posle II svetskog rata, kada pokrajina Vojvodina postoji, sa različitim statusima. Ranije egzistiranje nečega što su pravili velikani Broz, Kardelj, Ranković i Đilas sa svojim malim vojvođanskim saradnicima – Žarkom, Stevom, Živanom - zaista nije dovoljan razlog za njeno postojanje u budućnosti. Novo vreme i XXI vek donose nove poglede, koji se nikako ne slažu sa prašnjavom i još neistinitom istorijskom argumentacijom. Izvestan kadrovski kontinuitet sadašnje vladajuće grupacije sa onom nekadašnjom komunističkom i Brozovom (Čanak, Isakov, Fira, Berisavljević) svakako nije dovoljan razlog. Potrebno je nešto jače.

            Kažu – postoje i kulturni razlozi, tj. Vojvodina ima svoju kulturnu baštinu  koja je različita od one južno od Save i Dunava. Nije tačno. Jovan Rajić, Orfelin, Žefarović, Dositej, Sterija, Branko, Đura, Zmaj, Stevan Sremac, Isidor Bajić, Paja Jovanović, Veljko Petrović, Petar Konjović, Vasko Popa, Crnjanski i mnogi drugi ne samo da nisu samo vojvođanski umetnici već i šire srpski, nego su obično prevazišli svoj zavičajni okvir i sada su samo srpski. Isto važi i za značajne ljude iz drugih vojvođanskih naroda. Provincijalno prisvajanje nacionalnih veličina je besmisleno, dostojno samo malih provincijskih duhova.

            A možda oni ne misle na visoku kulturu, već na onu drugu, narodnu – čistu odeću, pristojnost u ophođenju, bolju prosvetu, više evropejstva. Tu ima nešto razlike, priznajem. (Mada ni Beograd nije loš i može se sa uspehom porediti sa Vojvodinom.) Ali, takve razlike smatraju se u velikom svetu normalnim, tj. u jednoj državi sasvim je prirodno da jedan kraj bolje stoji sa 'kulturom' od nekog drugoga, pa nikome ne pada na pamet da kaže 'mi smo za 30% civilizovaniji i zato tražimo status republike'. Sicilija se po kulturi ili 'kulturi' razlikuje od Lombardije, kao i Dalmacija od Slavonije, pa to njima – gle razumnih ljudi - ne predstavlja razlog za političku borbu za (kon)federalno uređenje.

            Na kraju, izvesno kulturno razlikovanje pojedinih krajeva samo obogaćuje jednu zemlju i po načelu multikulturalnosti, zar ne? Kakva bi to modernost bila tražiti zasebnu teritoriju s pozivom na kulturne razlike sa ostalim delom Srbije, a konstituisati tu istu zasebnu teritoriju baš po načelu multikulturalnosti? To ne bi bilo ni moderno, ni inteligentno.

Kažu – postoje i geografski razlozi, tj. Vojvodina predstavlja jednu jasnu, odvojenu geografsku celinu, pošto se nalazi između Save, Dunava i granica sa susednim državama. Nije tačno. Većina granica Vojvodine su nejasne, otsečene k'o na  panju, ne baš prirodne. Posle I svetskog rata granice prema Mađarskoj i Rumuniji teško su ustanovljene, pošto nije bilo nikakvog valjanog orijentira, ni onog nacionalnog, pa su i postavljene od oka, deleći seoske atare, porodice, sunarodnike. Dunavska granica sa Hrvatskom i dan danas je sporna, jer je ta nestašna reka pomerila korito na zapad. Sremsku granicu sa Hrvatskom postavljali su Đilas i društvo posle II svetskog rata, takođe slobodnom ocenom, jer dobrih markera nije bilo, a  mnogi sa obe strane granice Srbije i Hrvatske i dan danas misle da je nepravedna. Ni južna granica Vojvodine, prema ostaloj Srbiji, nije bolja: tako Vojvodina prelazi na desnu obalu Save i zalazi u Mačvu, što malo ko zna, a zbog jedne znatne promene toka Save. Zatim, Beograd, odnosno ostala Srbija, prelazi na levu obalu Save i Dunava zahvatajući deo zemljišta Vojvodine. Stoga zaista ne stoji tvrdnja da je Vojvodina jasno definisana geografska celina.

            Kažu – i narod Vojvodine hoće (prikrivenu) republiku, a ako narod hoće, onda se mora, jer to je demokratija. Nije tačno. Narod Vojvodine neće republiku. Referenduma na ovu temu nije bilo, pa nam kao sredstvo ocene raspoloženja građana ostaje rejting stranaka koje to zagovaraju. Stranke koje manje ili više podržavaju ideju republike – Čankova liga, Veselinovljeva koalicija, Isakovljevi reformisti i Kasin savez – zajedno imaju 10-15% vojvođanskog biračkog tela, prema svim istraživanjima javnog mnjenja. A to onda nije narod, već – ubedljiva manjina. A skorašnji predlog jednog člana vlade Srbije da se održi referendum o statusu Vojvodine autonomaši su odmah ljutito odbacili, znajući da bi na njemu izgubili. Nisu oni za demokratiju, već bi radije da se cenjkaju sa republičkim vlastima u političkim kuloarima i ucenjuju poslaničim mandatima.

            A otkud' onda da oko polovine poslanika u skupštini Vojvodine zagovara radikalna rešenja i pokušava da izbori ono što većina naroda ne traži? Misterije nema. Prilikom trgovanja oko poslaničkih lista pred skupštinske izbore 2000. godine male 'vojvođanske' stranke, na čelu sa Čankom, lukavo su tražile i dobile čak polovinu svojih kandidata na DOS-ovim listama za pokrajinske izbore kako bi popustile kod republičkih. Izgleda da su Koštunica i Đinđić, zauzeti idejom obaranja Miloševića, potcenili i značaj vojvođanskog parlamenta i muke koje će takav dogovor kasnije doneti. I bi tako – stranke koje nemaju odgovarajuće uporište u biračkom telu dobiše polovinu poslanika skupštine Vojvodine i sada se hvale navodnom političkom legitimnošću. Političko cenjkanje je, dakle, donelo sastav skupštine Vojvodine koji ni iz bliza ne odgovara raspoloženju biračkog tela i koji sada pravi teškoće.

             A čak i kada bi većina građana Vojvodine želela radikalno rešenje, nikako nje izvesno da bi moralo da bude po njihovom. Jedno područje jedne zemlje ne može biti suvereno u smislu da samostalno odlučuje o svom državnom ili bilo kom drugom statusu, već se mora pitati i ostali deo te zemlje. Na primer, da bi se  jedno područje švajcarskog kantona konstituisalo kao poseban kanton, potrebna su četiri referenduma sa pozitivnim ishodom, uključujući i jedan referendum u kantonu od koga se odvaja deo teritorije i jedan na nivou cele Švajcarske. Ozbiljne zemlje ozbiljno grade svoje ustrojstvo.

Kažu – Vojvodina je oduvek poreski iscrpljivana u korist Srbije, a 'poreska pljačka' Vojvodine postojala je još i pre II svetskog rata, i dokumentuju to navodnim podatkom da je 1925. godine Vojvodina platila 36,9% svih poreza u ondašnjoj Kraljevini SHS. Nije tačno. Da bi neistina bila uverljivija, data je tabela sa podacima o naplati poreza u krajevima te države (dokument Lige Podaci i činjenice o Vojvodini), a cifre, jel' da, nikada ne lažu. Doduše, ligaši nisu naveli izvor podataka, pa već to navodi na sumnju. Ali, malo je truda dovoljno da se sumnja odagna i pokaže presna laž. Naime, po toj tabeli poreski prihodi Kraljevine SHS u 1925. godini izneli su 353 miliona dinara (Vojvodina je navodno platila 131 milion), a uvid u zvanične podatke kaže da je te godine u kraljevini naplaćeno poreza čak  4932 miliona, ili 14 puta više, dok su ukupni državni prihodi dostigli 10,8 milijardi (Izvor: Jugoslavija 1918-1988, SZS, 1989). Ume li neko tamo da računa?

Kažu – Vojvodina je ekonomski iscrpljivana sve do ustava iz 1974. godine (a krivac je, naravno, i ovde bila Srbija), a onda je nastalo blagostanje. Nije tačno. Prvo, Vojvodina se brže razvijala uperiodu 1953-1970. godina[2] nego centralna Srbija: društveni proizvodi su rasli po 7,6% i 6,8% godišnje respektivno. Dakle, dok ju je Srbija eksploatisala, Vojvodina se brzo razvijala, i to brže nego eksploatator! Neobično. A šta se događa posle ustavnih promena koje su oslobodile Vojvodinu srpskih okova i donele 'prekretnicu'? Stopa rasta u periodu 1971-1987. godina opada na skromnih 3,1% godišnje, što se ne može smatrati velikim uspehom vladajuće vojvođanske političke klase i novog ustavnog položaja Vojvodine. Ali, gle čuda, centralna Srbija, sada kada ne može više da eksploatiše nikoga, ima brži privredni rast nego Vojvodina: 3,6% godišnje (Izvor: isto)! Reklo bi se da je za Vojvodinu bolje da je ostali 'eksploatišu', a Srbija posebno! A usporenje rasta u oba dela Srbije daje za pravo tvrdnji da je ustavni poredak iz 1971/74, toliko drag Nenadu i Živanu, svima doneo štetu.

Sugerišu da je Srbija opljačkala Vojvodinu tako što su fabrike sistematski seljene iz Vojvodine u Srbiju u godinama 1949-52. Nije tačno. Budući da sam svojevremeno sarađivao na istraživanju preseljenja fabrika posle raskida sa komunističkim blokom 1948. godine, vrlo dobro znam da su fabrike i iz Vojvodine i iz Beograda i iz centralne Srbije seljene u dinarske krajeve kako bi bile sačuvale od eventualne invazije Rusa, a pošto je planiran dugotrajni otpor u 'neosvojivim' brdima. To je svakako bilo glupo, ali je sigurno da takvu stratešku ideju nije mogao da nametne niko drugi osim Josipa Broza, a svakako niko iz Srbije u cilju pljačke Vojvodine. Ne menja na stvari ukoliko je par malih pogona iz Vojvodine i završilo u centralnoj Srbiji.

Kažu da Beograd i u novije doba pljačka Vojvodinu. I Čanak (2001) i Veselinov (2000) tvrde da se to očitava u činjenici da Vojvodina finansira 40% budžeta Srbije, a da nazad dobija samo 0,1 odnosno 0,5 procenata. Nije tačno. Prvo, njih dvojica, a ni bilo ko drugi ko slično govori, nikada nisu pokazali taj svoj račun o učešću prihoda iz Vojvodine u ukupnim fiskalnim prihodima Srbije ili Jugoslavije – nisu, dakle, rekli 'evo, Vojvodina je uplatila toliko-i-toliko, a ukupan budžet iznosi toliko-i-toliko'. Tu ih donekle razumem, jer takvi podaci uopšte ne postoje; nijedna statistika državnih prihoda to u našoj zemlji ne prati, ne zato što neko želi da sakrije pljačku, već zato što je nemoguće izvesti takav potpun račun (kako podeliti carinske prihode, ili prihode od poreza na dobit preduzeća koje ima pogone na obe teritorije, ili prihode od građana koji žive u Vojvodini, a rade ili kupuju u Beogradu itd?). Pošto ne raspolažemo valjanim podacima, tada je jasno da su 'činjenice' o 40% prosto izmišljene ne bi li se svoja politička teza 'potkrepila' podacima, koji, jel' da, ne lažu.

Drugo, još gore je sa procentom koji navodno Vojvodina dobija nazad iz centralnih para. Da je zaista tačno da se vraća manje od jednog procenta, to bi stvarno bila čista pljačka. Ali, to jednostavno nije istina. O čemu se radi? Te bedne promile Čanak i Veselinov dobili su tako što su kao pare koje se iz Beograda vraćaju Vojvodini uzeli samo sredstva koja je budžet Srbije odobravao budžetu pokrajine, ali isključivo za administrativne rashode Skupštine i Izvršnog veća Vojvodine! Zaboravili su, gle čuda, da se iz državnog budžeta i socijalnih fondova finansiraju i sve državne i socijalne funkcije u Vojvodini, kao što su penzije, zdravstvo, školstvo, policija, vojska, infrastruktura, ekonomske subvencije i tako dalje. Znači, 0,5 jeste davano iz republičkog budžeta za centralnu administraciju Vojvodine, ali tome treba dodati sve ostalo što je išlo Vojvođanima i Vojvodini, a što daleko više. Stoga je sasvim lažna i besmislena ranija izjava Dragana Veselinova da su »ljudi u Vladi Srbije najveći pljačkaši u istoriji Vojvodine«. Rudolf Bićanić je mnogo ozbiljnije radio sličan posao pre II svetskog rata povodom 'hrvatskog pitanja', iako i on bez krajnjeg uspeha.

Porezi i teritorije

U pozadini tvrdnje o poreskoj eksploataciji Vojvodine stoji stav da nije pošteno da građani i njihove firme sa jedne teritorije plaćaju više poreza nego građani i njihove firme sa drugih teritorija, a pošto svi dobijaju jednako od te države. Drugim rečima, bilo bi pravedno, po ovom mišljenju, da teritorije plaćaju državi jednak porez po stanovniku, izraženo u dinarima. Ovo je sasvim netačno, po dva osnova.

Prvo, teorija oporezivanja odavno zastupa stav da bi onaj pojedinac koji ima više trebalo više i da plati. To je načelo jednake žrtve, koje tvrdi da bi pogrešno bilo naplatiti jednako poreza siromašnom i bogatom, jer bi to siromašnog daleko više pogodilo. A cilj države je da uveća dobrobit svih pojedinaca.

Drugo, teoriji oporezivanja odavno je poznato da različito bogati pojedinci imaju različitu korist od države. Bogatiji građani imaju veću korist nego siromašni, pa je, po načelu koristi, prirodno i da plate više poreza. Na primer, bogati imaju više koristi od zaštite imovine i ugovora (jer imaju vredniju imovinu i prave više poslova), od školskog sistema (jer njihova deca završavaju više škole), od dobrih puteva (jer ih više koriste) i slično.

Stoga se zahtev za jednakim porezom po glavi stanovnika bogatije Vojvodine i siromašnijeg juga Srbije sukobljava sa razumnim načelima poreske teorije. Jeste da građani Vojvodine plaćaju više poreza od građana sa siromašnijih područja, ali to je pravedno iz ugla i načela jednake žrtve i načela koristi od države.

Država i ekonomija

            Važan problem sa federalističkom pozicijom Nenada Čanka i drugova jeste izrazita etatistička osnova celog koncepta, oslonjena na bajate socijalističke ideje. Naime, ideja 'vojvođanski novac u vojvođanskom džepu' potpuno zanemaruje položaj i interese građanina-pojedinca i njihovih firmu, već sve što se na jednoj teritoriji stvori doživljava kao novac te teritorije, koga će mudri upravljači najpametnije upotrebiti. Jedan primer takvog pristupa bio je prošlogodišnji pokušaj (Čanak, Pomoriški) da se ne dozvoli slobodna integracija par malih banaka iz Vojvodine sa beogradskim bankama, već da se taj proces stavi 'pod kontrolu', njihovu naravno, a u navodnom interesu vojvođanskog bankarstva. Ostaje pitanje s kojim bi pravom bilo ko sprečavao integraciju banaka kada to žele osnivači (vlasnici), osim ukoliko to nije po umišljenom pravu lokalnih političkih moćnika da sa bankama rade šta hoće, pa i da ih obično upropaste, poznatom iz prethodnih decenija. A cilj pojedinca potpuno je drugačiji: da radi i zaradi najviše moguće i da mu država, zvala se ona Jugoslavija, Srbija ili Vojvodina, uzme što manje novaca i pruži što više usluga.

            Ovde se radi, uveren sam, o suštinskoj razlici u shvatanju uloge države u ekonomskom i socijalnom životu: dok etatisti sanjare o bogatim državnim fondovima i čvrstoj kontroli politike nad ekonomskim životom, a sve u navodnom interesu građana sa svoje teritorije, dotle savremeni liberalno-demokratski poredak donosi radikalnu deregulaciju i usmeravanje tokova novca i ekonomske aktivnosti što je moguće više tržišnim putem, tj. slobodnim akcijama slobodnih pojedinaca i njihovih firmi. U etatističkom konceptu presudno je važno ko kotroliše državu i u koje ciljeve, a stariji među nama sećaju se borbe za kontrolu akumulacije po teritorijalnom principu i izgradnje tzv. nacionalnih ekonomija tokom 1970-tih godina, uključujući i pokrajinske, sa svim negativnim posledicama. Sa druge strane, u liberalnom konceptu država bitno gubi na značaju, a dobijaju pojedinci. Država neće više biti ona koja upravlja  svačijim novcem i raspodeljuje ga prema navodnom opštem interesu i navodnoj pravdi, već će samo ubirati poreze i snabdevati nas javnim dobrima. Huk vremena šalje etatistički pristup u istoriju, pa se i Čanak i njegov koncept mogu smatrati reliktom prošlih vremena, ne povratila se.

            Ne zna se tačno kakvu podelu nadležnosti u ekonomskoj oblasti zagovara Liga, mada bi se iz nekih izjava, po kojima se Srbiji prepuštaju samo odbrana, spoljna politika, spoljna trgovina i novac, moglo zaključiti da se za Vojvodinu rezervišu sve ostale nadležnosti u ekonomskom životu, uključujući i privredno zakonodavstvo, poreski sistem i politiku i slično (tako mi je govorio jedan potpredsednik vlade Vojvodine). Ukoliko je tako, onda je sigurno da bi realizacija planova Lige donela čiste ekonomske štete i Vojvodini i Srbiji, pošto bi rezultirala ozbiljnim narušavanjem jedinstva tržišta i ugrožavanjem mogućnosti vođenja makroekonomske politike.[3]

Zaključak

Verujem da ne postoje ozbiljni objektivni razlozi za utemeljenje asimetrične autonomije ili, čak, republike Vojvodine. Subjektivan razlog – da znatan broj građana Vojvodine želi (umerenu) autonomiju – svakako predstavlja činjenicu koja se ne može zanemariti u političkom životu. Nadam se, samo, da isključivi osnov te želje nije sebična težnja da se plati manje poreza zajedničkoj državi. Na kraju, verujem da nema sumnje da bi realizacija radikalnih programa a la Čanak/Liga donela nepotrebnu štetu i Vojvodini i Srbiji.

hronika vesti (arhiva)