ZAHTEV ZA PREVREMENIM IZBORIMA JE NEOPRAVDAN

Aleksandar Lojpur

Kutije ne rešavaju probleme

Zahtev za prevremenim izborima u Srbiji je potpuno neopravdan. On je i besmislen, jer sve dok vlada ima podršku u parlamentu za zakone koje predlaže i dok o nepoverenju vladi ne glasa više od 50 odsto poslanika u parlamentu, nema nikakvog smisla takav zahtev postavljati.

Politički gledano ne vidi se koji bi to problem bio rešen prevremenim izborima. Kako sada stoji raspoloženje naroda, sudeći prema istraživanjima javnog mnenja, posledica sadašnjih izbora bi bio da bi se jedna stara (DSS) i jedna nova stranka (G-17 plus) vratile u vladu u kojoj su i bili pre nego što su se u besmislenoj bitci za prestiže zakačili lideri tih stranaka sa ostatkom DOS-a.

Da li bi gradjanima povratkom DSS i G 17 plus u strukture vlasti bilo bolje? Da li bi to omogućilo pokretanje posustale privrede, rast zaposlenosti, priliv stranih direktnih ulaganja, ubrzanje reformi institucija, ubrzanje evropske integracije? Ne verujem.

Već posle prvih nedelja ponovila bi se situacija kao i posle prvih nedelja od formiranja Đinđićeve vlade, lideri koalicije bi zaboravili na predizborna obećanja i zakačili bi se među sobom kao što su to uradili i 2001. Problemi bi bili rešavani kampanjski i sa značajnim zakašnjenjima umesto sistematski i blagovremeno.

 Do redovnih izbora je preostalo 18 meseci. Sve stranke demokratske i proevropske orijentacije, bilo da su na vlasti bilo da su u opoziciji, to vreme treba da iskoriste za rad na rešavanju realnih društvenih problema.

Realni problemi su da privreda prolazi kroz period recesije, proizvodnja pada, nezaposlenost raste. Smanjuju se direktna inostrana ulaganja. Izdržavamo se iz jeftinih kredita i donacija. Opozicija za ovakvo stanje okrivljuje vladu, ali neverodostojnim argumentima. Vlada kaže da je recesija nužna, jer vlada ne može, kao u Miloševićevo vreme, da štampa novac radi privremene kupovine socijalnog mira.  Cene moraju biti ekonomske, vlada ne može dotirati slabe firme da bi opstale. Opozicija smatra da je to diktat ideologije liberalnog tržišta koju nameće MMF. Međutim, opozicija ne kaže šta je alternativa. Da štampamo pare, da banke teramo da daju kredite koji se neće vratiti, da dotiramo firme koje su za bankrotiranje? To očigledno nije put kojim treba da idemo.

Ako već vlada nije u stanju da vidi očigledne stvari, to bi morala da predoči vladi i narodu opozicija: jedino što nas može izvesti na put ekonomskog razvoja jesu sveže investicije, domaće i strane. Preduslov za to jeste stabilnost institucija, vladavina prava. Ako nema nezavisnog sudstva da zaštiti investicije, nezavisnog tužilaštva da suzbija korupciju i sprečava organozovani kriminal i nezavisnih medija da otkrivaju i upozoravaju na korupcionaške afere, neće biti ni domaćih ni stranih zdravih investicija.  Biznis uvek isto reaguje: ako su nedovoljno zaštićena svojinska prava jedni će smanjiti obim posla, a drugi će preći u sivu ekonomiju.

Vlada bi trebala da se zapita da li smanjenje direktnih investicija,  uprkos značajnim uspesima u akciji "sablja", ima veze sa potpunim podbačajem vlade u politici jačanja institucija i uspostavljanja vladavine prava. To je  ispoljeno kroz poigravanje sa sastavom parlamenta, antievropskim zadržavanjem cenzusa za izbor predsednika, protivustavnim odlaganjem izbora predsednika, predlaganjem i  usvajanjem neustavnih i antievropskih zakona, smenom najviših pravosudnih funkcionera preko nedopuštenih pritisaka i hajke u medijima, predlaganjem zakona kojima se smanjuje dostignuti stepen nezavisnosti pravosuđa i povredom zakona u izboru članova regulatornog tela za elektonske medije. Resor pravde kod ove vlade očito podbacuje i vlada bi morala hitno da reaguje.

Realan problem, kamen oko vrata, jeste nerešen status Kosova. Pre nego što je mučki ubijen od strane organizovanog kriminala u sprezi sa odmetnutim vladinim službenicima, premijer Djindjić je rekao da konačni status Kosova mora biti rešen u toku ove godine. Da li je Vlada sačinila svoj "Put ka miru" i predložila ga vladi Kosova i SAD, EU i UN,  ili poput Izraelaca i arapskih Palestinaca čeka da taj posao neko drugi uradi? Takvo čekanje znači napuštanje Djindjićeve politike. A ako vlada nepotrebno čeka, nema razloga da to čini i opozicija. Naše što skorije administrativno i formalno odvajanje od Kosova uz uslov da se Srbima tamo priznaju kolektivna prava, uključujući i pravo na visok stepen autonomije, kao i osnovna ljudska prava, zaštitu srpskih crkava i spomenika kulture, najviše je u našem interesu. Tvrdim da ako bi raspisali refrendum u Srbiji za odvajanje od Kosova pod uslovima efektivnog priznanja ljudskih prava Srba na Kosovu, većina gradjana Srbije bi bila za nezavisno Kosovo. Naš najveći problem je u tome što nam je kolektivna pamet naroda na daleko višem nivou od pameti političkih lidera. Resor politike prema konačnom statusu Kosova takođe očito podbacuje i tu bi vlada morala hitno da se vrati na Djindjićevu politiku hitnog rešavanja konačnog statusa Kosova.

Vlada zaslužuje priznanje što je uspela da nam Evropa i SAD otvare vrata za brzi kolosek ka EU. Ovu  vladu treba gledati kao "take care"  vladu ili v.d. vladu, kao što imamo i v.d. predsednika i uopšte jedno privremeno stanje institucija.

Ova v.d. vlada treba da obezbedi ispunjavanje uslova za kretanje po brzom koloseku ka EU.

Prva stvar na agendi v.d. vlade je novi Ustav. Sve tri grupacije bivšeg DOS-a su u tom delu odgovorne što nisu ispunile predizborna obećanja i što u prvim mesecima posle petooktobarskih promena nije donet novi Ustav. Sve tri grupacije su odgovorne što Miloševićev nakazni sistem nije u potpunosti demontiran već neke njegovi bitni segmenti još preživljavavju i bivaju korišćeni na način sličan kako ih je koristio Milošević.  

Zatim, desetine hiljada stranica evropskog prava koje treba da inkorporišemo i razradimo u domaćem zakanodavstvu u izuzetno kratkom roku jednostavno nam ne daju luksuz prevremenih izbora.

Treba imati na umu da ova vlada ima mali manevarski prostor s obzirom na cilj koji je sebi postavila. Taj prostor će se još više smanjiti posle potpisivanja sporazuma o asocijaciji sa EU. Tim sporazumom u prelaznom periodu od potpisivanja sporazuma do donošenja odluke o pristupanju obavezaćemo se da svakih šest meseci podnosimo EU izveštaj o stanju propisa i primeni tih propisa u 26 oblasti harmonizacije propisa i prakse. To je proces kroz koji su prošle sve kandidatske zemlje iz srednje i istočne Evrope. Ne treba sumnjati da gde bude u našim propisima odstupanja  - Evropa će zahtevati da to popravimo, a vlada neće imati kud nego da tako uradi.

Vreme preostalo do redovnih izbora i vladine i opozicione demokratske snage treba da iskoriste za sopstveno jasno profilisanje u javnosti. Taj proces je donekle već počeo priključenjem partija evropskim političkim strukturama. Naše partije su još uvek profilisane po svojim liderima, a manje po programima i najmanje po društvenim grupama čije interese zastupaju. Mi nemamo partije koje zastupaju interese društvenih grupa (radnika, kapitala, srednjeg sloja). Svaka naša partija pretenduje da zastupa interese celog naroda. Zato do redovnih izbora krajem 2004, trebalo bi da to bude jasno prezentirano javnosti: šta koja partija nudi, sa kojim ljudima.

U ovom trenutku ništa od toga nije jasno i zato bi prevremni izbori bili samo još jedno skupo i nepotrebno zamajavanje naroda koje ne bi doprinelo rešavanju niti jednog realnog društvenog problema.

(Ovaj tekst je prethodno objavljen u rubrici "Pogledi" dnevnog lista Politika.)

hronika vesti (arhiva)