Home

Info

Pretplata

Kontakt

Prošli brojevi

Posebna izdanja

Komentari

Debata

Hronika

Linkovi

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO

 

Komentari

Feral Tribune, 18, april. 2003.

Petar Lukovic

Srpsko prizivanje Haga 

Da je vanredno stanje sasvim iznerviralo srpske desničare, lokalne fašiste i intelektualne domoljube koji su se godinama hranili fobičnim pričama o svetskim zaverama i mondijalističkim komplotima, uz obaveznu preporuku da ni po koju ne cenu ne sarađujemo s Hagom, jer, jel'te, Srbin ne može biti zločinac nego samo žrtva… dokazalo se poslednjih desetak dana kad je, pod kišobranom dr Vojislava Koštunice i njegove nesrećne partije (DSS), organizovana neskromna medijsko-marketiniška kampanja o čijim je humanitarnim ciljevima (na Glavnom odboru svoje stranke) govorio sam dr Voja Kalašnjikov, vidljivo erotski uzbuđen i neobično analno nervozan zbog uhićenja njemu tako dragih i bliskih suradnika (Rade Bulatović, Aco Tomić) koji su do guše povezani sa «zemunskim klanom». Rekao je naš bivši Predsednik:

“Danas je 2003. Srbija ne sme i neće dopustiti da se vrati u 1945. godinu. Neće dopustiti i ne sme dopustiti da se obnove najmračnije političke kampanje, progoni i suđenja, od onih posle rata kulacima i navodnim saradnicima okupatora, preko procesa vezanih za IB, obračuna sa liberalima i drugima sedamdesetih ili suđenja šestorici osamdesetih godina. Moramo nazvati stvari pravim imenima. Reč je o ugroženosti Srbije, zaustavljanju svih reformskih procesa u njoj, sprečavanju izgradnje institucija, oduzimanju prava na drugačije mišljenje, gušenju političkog života. Reč je o ugroženosti jedne zdrave političke orijentacije koja je brana svim ekstremima i očigledno uživa najveću podršku u Srbiji. Upravo zbog te podrške DSS i ja lično takvima smetamo”.

Nezavisni DSS-sociolog i salonski fašista Slobodan Antonić u listu «Nova srpska politička misao» (čiji bi precizniji naslov bio: «Nova srpska nacistička misao») neophodnom patetikom guslarskih žalopojki, objašnjava što je vaistinu snašlo Srbiju. «Na ubistvo premijera Zorana Đinđića vlast je reagovala uvođenjem varednog stanja. Policija je dobila pravo na hapšenje i jednomesečno zatočenje ljudi bez uobičajenog sudskog rešenja, a uhapšenik je ostao bez prava na advokata. Policija je stekla mogućnost na ulazak u stan bez naloga, pravo da prisluškuje, prati, nadgleda, pretresa... Ministar policije od sada može svakoga ko mu se učini sumnjivim da internira. Zabranjeni su štrajkovi, politička okupljanja, ograničena sloboda kretanja... Uvedena je cenzura, a javnosti zabranjeno da uopšte raspravlja o razlozima za uvođenje vanrednog stanja, ili njegovom ukidanju. Druga ozbiljna stvar u vezi sa ovim vanrednim stanjem jeste da ono nije ničim ograničeno. U odluci Nataše Mićić stoji da se vanredno stanje uvodi do pronalaženja svih krivaca za ovaj, ali i neke druge zločine. Ukratko, društvu je oduzeta sloboda bez jasnog obećanja kada će mu biti vraćena. I da li će mu uopšte biti vraćena…”.

Raspravljati se s izgubljenim Antonićem koji poslednjih meseci deli nacionalističke šamare gde stigne – čak je i ovog kolumnistu napao u «Vremenu» zbog njegovog neprimerenog jezika – besmisleno je, jer nije u pitanju nikakva cenzura niti ograničenje slobode kretanja, čovek lupeta po običaju; u svojoj maloj paranoidnoj DSS-mašti koja po defaultu maštu kao takvu ne priznaje, ostaje žal za vremenima kad se po srpskim medijima moglo muljati na takav način da se kriminal zaklanja iz politike, može i obratno; naknadno iščitavanje listova koji se zovu «Nacional» ili «Identitet» ili «Blic News» ili «Identitet» dokazuju da su se delovi srpskog novinarstva raspoloženo stavili na raspolaganje onim koji su prvo zagovarali «legalizam» koji se, gle, odjednom pretvorio u «legijatizam», strogu kolumnističku formu uspostavljenu honorarom Milorada Lukovića Legije.

Dva primera, tek da razbijemo priču: onog dana (12. marta) kad je Đinđić likvidiran, Bogdan Tirnanić, kolumnista «Nacionala» (lista čiji je finansijer Momčilo Mandić uhićen pre nekoliko dana zbog svojih veza s mafijom i kojem je Peddy Ashdown u Bosni zamrznuo fondove), napisao je, između ostalog: «"Više nije u pitanju samo jedna TV Bastilja. Nakotilo se toga. Koji god kanal da okreneš, uvek naletiš na nekog potpredsednika srpske vlade koji se školovao uz rad, vazda spremnog da čitav sat stručno objašnjava zašto se srušio šatl ‘Kolumbija’. Pa zato što je bio za staro gvožđe. Ako bi, dakle, bilo novog 9. marta, on bi opet bio izazvan nepodnošljivom političkom propagandom tih tzv. javnih servisa. Nemamo klozete, ali u ‘javnim servisima’ ne oskudevamo. Ali bez podrške televizije, Đinđić bi konačno shvatio u kojoj zemlji živi. Ta zemlja sigurno nije Srbija. Neka je recimo premijer nazove Moja Bajka. Nevolja je u tome što sve bajke imaju tužan kraj. Jel' se sećate kako je prošla mala prodavačica žigica?!". Taj isti Tirnanić – koji je neki dan usred užasavajućeg vanrednog stanja primio nekakvu novinarsku nagradu – tekst je obogatio još jednim zanimljivim komentarom glede povređenog Đinđića: "Drma glavom, a nosi štake. Da nije neka lekarska greška u pitanju?". U istom broju “Nacionala”, u rubrici “Horoskop”, za Lava (Đinđića) se kaže: “Ukoliko ne povećate oprez, danas možete lako postati žrtva nedobronamernih osoba koje duže vreme ‘motre’ na vas. Vaše ideje neće naići na odobravanje u okruženju, stoga ih ne forsirajte…”

Ne citiram ove tekstove da bih dokazao da je riječ o Konspiraciji Medija, već za prilog o atmosferi u svim tim novinama gde su se riječi «likvkidacija», «atentat», «ubistvo», «prevrat» ili «državni udar» koristile lakoćom poetskih vizija; Mladić, Karadžić, Šljivančanin, Radić – ne samo da su bili glavne teme u mnogim listovima, već i unapred branjeni kao «mudri», «časni», «dostojanstveni», «patriotski orijentisani», «zaslužni za srpstvo» (dodati po ukusu i posoliti Gotovinom i Norcem).

Taj galijamatis: anti-Đinđić, anti-Reforme, anti-Evropa, anti-Hag pretvoren je, vrlo brzo, u pro-Koštunica, pro-Legija, pro-Crvene berete, pro-Republika Srska... Jer, pročitajte šta ovih dana kaže Koštuničin pulen, Đorđe Vukadinović, urednik tog famoznog časopisa «Nova srpska politička misao» koji misli sledeće: «Čini se da su mnogi poslednje događaje jedva dočekali da bi uspostavili problematičan znak jednakosti između kriminala (koji jeste metastazirao u prethodnoj deceniji), ratnih zločina (kojih jeste bilo), integralističkih težnji i borbe Srba van Srbije (koji jesu instrumentalizovani), patritizma (koji jeste besomučno zloupotrebljavan), neprijateljskog stava prema NATO i Haškom tribunalu (koji jeste dodatno raspirivan) - i Miloševića, koji se, opet, nesumnjivo koristio svim prethodnim radi održanja na vlasti. Od svega pomenutog, samo po pitanju kriminala, neposrednih ratnih zločina i, recimo, pro-evropske orijentacije u Srbiji postoji jasan društveni konsenzus i zato je, upravo zarad očuvanja tog konsenzusa, opasno kačiti na njega previše toga, a pogotovo Karlu Del Ponte, Kosovo i ‘transantlanske’ integracije. Čak i ako zahvaljujući opštoj pojmovnoj konfuziji i vanrednom stanju takav manevar trenutno prođe bez ozbiljnije reakcije, to dugoročno neće doneti željenu stabilnost, već samo nove kolektivne frustracije koje su plodno tle svakog ekstremizma…”.

Tko je razumeo – razumeo je: opasno je podržati Haški tribunal jer je «problematičan znak jednakosti» između onih koji su ubijali/klali/silovali po Bosni, Kosovu i Hrvatskoj i onih koji su se izjašnjavali kao «patrioti»! Intelektualno do jaja! Konačno, da sve bude u DSS-stilu, javio se Slobodan Samardžić, doskorašnji savetnik dr Voje-Legije-Kalašnjikova, da upozori javnost da su pokojnom Stamboliću «posvećeni komiteti i odbori, kao i događaji vezani za njegovu sahranu, dobili veliki medijski prostor». Samardžić, u perverznom nekrofilskom raspoloženju – možda zbog desetine sova s kojima je kolektivno, satima, šutio u Koštuničinom stanu – optužio je vlast da «politizuje» vanredno stanje i da udara na «prirodna patriotska osećanja građana». Umesto da Stambolić bude predmetom «kriminalističke obrade», kaže Koštuničin ideološki ljubavnik, postao je predmetom «političke obrade», s ciljem da se Srbija «odvede u osamdesete godine, pre Osme sednice».

Pljuvati mrtvog, tek otkopanog Stambolića, savršeno je sukladno Koštuničinoj ponudi za koncentracionu Vladu petnaest minuta nakon ubistva Zorana Đinđića: preko leševa do Vlasti, nego šta!  A vanredno stanje (koje podržava preko 70 odsto građana Srbije, nikad sigurnije i nikad mirnije) samo je dobrodošli povod za fašističku histeriju koja se pod pseudointelektualnim plaštom (Vukadinović, Antonić, Samardžić, Koštunica) vodi za one iste ciljeve koje su odavno postavili Šešelj & Milošević: Srbija do Pizde Materine! Jer, tamo gde su Legija ili dr Kalašnjikov ili Mikelić ili Ceca ili Pavković ili Svekoliki Ratni Zločinac – tamo je Zemlja u kojoj nema vanrednog stanja i gde cveta limun žut!

I gde dr Voja Koštunica, s oružjem u ruci, može slobodno da se smeje! Ako je, u međuvremenu, naučio što je smeh!   

hronika vesti (arhiva)

 

Copyright by NSPM