NEOPHODNA DEMONTAŽA SISTEMA DOS-a i SPS-a

 Nije! Lagala je građane da će se obračunati sa glavnim nosiocima kriminala iz predhodnog Miloševićevog režima. Danas su ne samo na slobodi, nego i na istaknutim mestima, posebno u privredi, većina onih koji su bili ključni Miloševićevi saradnici i ministri, direktori najvećih državnih i društvenih preduzeća, fabrika i banaka. Skoro niko od najviših državnih, policijskih i vojnih funkcionera, koji su od 1990. do 2000. najviše bili sumnjičeni i optuživani za zloupotrebe i pljačku državne imovine, i to baš od stranaka DOS-a, nikada nisu stigli na sud. Čak i oni Miloševićevi saradnici koji su «uhvaćeni na delu» i za koje je utvrđeno da su nezakonito trošili državni novac, novac iz budžeta. Vlada Srbije je sva kompromitujuća dokumenta navodno predala državnom tužilaštvu, a oni do danas nisu optuženi! Nijedan od dvadesetak ministara predhodne vlade M. Marjanovića osumljičenih za zloupotrebe i bogaćenje nije optužen ni izveden na sud za milionske pronevere državne kase!

Moć ratnih profitera

 Zašto? Zato što je Vlada (ili deo Vlade) odlučila da se sa njima nagodi, da im traži da vrate deo ukradenog novaca (kroz brojne donacije, humanitarne akcije ili uplate na posebne račune), a za protivuslugu oni su pošteđeni optužbi, izvođenja na sud i verovatno dugogodišnjih robija. Tako je stvorena čvrsta sprega oligarha iz Miloševićevog režima sa čelnicima nove DOS-ovske vlasti. Takva sprega onemogućila je da se do danas sprovedu istinske promene i reforme u privredi (i u drugim oblastima), što je imalo za posledicu propadanje privrede, skoro nikakav ekonomski rast i povećanje nezaposlenosti.

Oprost za ratne profitere, zaštita najbogatijih pojedinaca, kako ih još zovu «ekstraprofiteri», doneo im je i na brzinu loše sklepani Zakon o ekstraprofitu. On je trebalo da ubedi građane kako će kroz primenu ovog zakona ratni profiteri platiti – vratiti  državi deo olako stečenog enormnog kapitala u periodu ratova od 1990. do 2000. Iako su i prilikom donošenja zakona neki istaknuti pravni i ekonomski stručnjaci govorili da je taj Zakon Vlade iz više razloga sporan (retroaktivnost, nejasnost i nepreciznost) on je počeo da se primenjuje, ali se ubrzo od toga odustalo. Danas svi znamo da skoro sav uzeti novac, uz kamate, država vraća, ili će morati da vrati ekstraprofiterima. Da li će nadležni ministar finansija i drugi visoki funkcioneri koji su napravili ovako veliku štetu državnoj kasi da odgovoraju za traljav, nesavestan i neodgovorno obavljen posao na štetu građana?

Prosec ubrzane privatizacije, kroz šok terapiju, privatizacijom državnog vlasništva, još više je doprineo bogaćenju Miloševićevih tajkuna, jer su oni, videvši da za njih više nema nikakvih opasnosti, ohrabreni masovno krenuli u kupovinu najboljih preduzeća. Ovoga puta zajedno sa predstavnicima oligarha nove DOS-ovske vlasti i njihovim «poslovnim prijateljima». Istim onima koji su im grehe oprostili i kojima su ostali i doveka dužni što su na slobodi, a ne u zatvoru, ali i zahvalni što su «vratili» samo deo, a ne sav pokradeni novac.

Tako su u ime raznih novoosnovanih preduzeća od Devičanskih i Maršalskih ostrva do Rusije Miloševićevi i DOS-ovi tajkuni opljačkanim - prljavim novcem počeli da kupuju najprofitabilnije firme, preduzeća i imovinu na tenderima uglavnom po cenama mnogostruko ispod realnih. Umesto postepene liberalizacije tržišta i uspostavljanja vladavine prava i jakih instuticija kako su činile Slovenija, Češka i druge zemlje u tranziciji (sem Rusije) šok terapija je dovela do velike armije nezaposlenih. Socijalna bahatost i nebriga države prema svojim građanima dostigla je Orvelovske razmere. Posledica takve prakse bila je da su u kabinetima kod premijera i ministara DOS-a često sedeli i navraćali isti bogataši koji su sedeli u tim kabinetima za vreme vladavine Miloševića i Marijanovića.

Tako oni sada žele da utiču i na politiku, a neki od njih iskazuju čak nameru da uđu u vladu i strukture vlasti (kao i oligarsi u Rusiji). U tome im zdušno pomažu novokomponovani bogataši DOS-a, koji su se obogatali od provizija dobijenih od Miloševićevih ratnih profitera. Zato nema od nadležnih državnih organa ni otkrivanja glavnih aktera šećerne afere, u kojoj su miljenici vlasti DOS-a stekli veliko bogatstvo nelegalnim izvozom šećera u EU. Ali, zato Srbija trpi sankcije i zabranu izvoza šećera, jer moćnici iz vlasti i Vlade štite švercere šećera.

Korupcija DOS-a

Zato se i dogodilo da najbliži i najvažniji saradnik oba premijera bude potpuno anonimni biznismen iz BiH, koji je kao savetnik predsednika Vlade bio «zadužen» za bezbednost i nezakonito prisluškivanje, pranje novca i kupovinu preduzeća i firmi po bagatelnim cenama. Njegova neformalna moć bila je kao i formalna moć premijera.

 Isto tako, i drugi savetnik oba premijera bio je anonimni mlađi čovek koji je dobio ogromna ovlašćenja da upravlja najmoćnijim preduzećima koja su ušla u privatizaciju. Na kraju je uhvaćen u rabotama pranja novca i primanja provizije, ali i on je i sada velikim delom zaštićen od vladajuće elite da ga ne bi stigla zaslužna ruka pravde.

Posle decembarskih izbora 2003. pokazalo se jasno da bi pravljenje nove vlade sa kancerogenom mrežom predstavnika DOS-a i SPS-a bilo fatalno za novu vlast i da bi dalje propadanje države i njenih instutucija i privrede bilo nezaustavljivo. Ostaviti na ključnim polugama vlasti predstavnike DOS-a, pretežno iz DS-a, koji su u svojim poslovima srasli u jedan sistem sa oligarsima iz Miloševićeve ere znači ostaviti nedirnutim ceo Miloševićev sistem diktatorskih odnosa u privredi, koji su podređeni ekonomskim interesima grupice ratnih profitera i novokomponovanih DOS-ovih tajkuna. Znači i ostaviti nedirnutim i nereformisanim represivni sistem tajne državne bezbednosti (sada BIA), koji je povezan sa glavnim kriminalcima i mafijašima kao izvršiocima nastravičnijih ubistava od 1990. do 2003, uključujući i ubistvo predsednika Vlade Đinđića koje su izvele iste ove snage.

Bez kompromitovanih

 Navedene sprege Miloševićeve i DOS-ove vlasti u sektoru bezbednosti za posledicu imaju i neotkrivene nalogodavce ili ubice u skoro svim najtežim političkim zločinima počinjenim do 2000, ali i u tri protekle godine. Isti ljudi iz istog aparata ubili su I. Stambolića 2000, ali i Đinđića 2003! Kad se to zna, kako je onda moguće otkrivanje nalogodavaca i njihovih motiva, bez temeljne demontaže tog monstruoznog sistema ubijanja i represije?

 Vlast DOS-a vršila je neprekidnu presiju i na sve ključne medije, posebno preko Biroa za komunikacije, i stepen slobode štampe u Srbiji nije danas na zavidnom nivou. Umesto da štampa kontroliše rad Vlade, državnihinstitucija i vlasti uopšte, češća je praksa da vlast kontroliše rad medija i mnogih glavnih urednika, a ima i pokušaja korupcije i zastrašivanja novinara od predstavnika vlasti i novih oligarha.

Delimično nerazumevanje nekih zapadnih političara potrebe radikalne promene vlasti u Srbiji, u kojoj ne bi bilo predstavnika SPS-a, SRS, ali ni DS, iz navedenih razloga korupcije, kriminala, nesprovođenja reformi... -dovelo je posle decembarskih parlamentarnih izbora do teškoća u formiranju nove vlade Srbije. Ulazak DS u vladu značio bi jasnu blokadu u istragama o svim korupcionaškim aferama vlasti od 2000. do danas, jer ih DOS-ovska vlast na svaki način zataškava. Poslednjih dana izgleda da se takav stav nekih zapadnih država i političara menja.

Zašto je došlo do ovog nerazumevanja sa Zapada? Verovatno zato što je deo zapadnih političara - verujući da će samo postojeća vlada, sa DS na čelu, najbolje i bez mnogo pogovora sprovoditi interese i naloge međunarodne zajednice - postao skoro slep, zaslepljen onim što ta ista vlast štetočinski čini u zemlji. Tako se desilo u jednom času da neke grupe političara iz inostranstva podržavaju Vladu DOS-a, koja je izgubila poverenje građana Srbije i koja je postala neomiljena i nepopularna.

Nije ova vlada neomiljena i bez kredibiliteta kod građana zato što sprovodi nepopularne reforme, kao što to žele da predstave iz Vlade Srbije, već zato što je ogrezla u korupciji, što zataškava afere svojih ministara i državnih službenika, što nije izvršila reforme tajne policije i otvorila tajna dosijea, što je bezočno krala poslaničke glasove u skupštini, a potom ni to nije htela da prizna (sem u jednom slučaju), što je nezakonito oduzimala mandate poslanicima opozicije, što je predsednica Skupštine i v.d predsednika Srbije kršila ustav i nije sprovodila odluke Ustavnog suda, što je Vlada umesto pokretanja proizvodnje i otvaranja malih i srednjih preduzeća i stimulisanja privatne inicijative omogućila stvaranje novokomponovanih bogataša preko noći u suludo brzoj privatizaciji....

Kao da se htelo, čak po svaku cenu, održati na vlasti neuspešni i neefikasni DOS-ov režim, čiji su se ključni predstavnici kompromitovani u brojim aferama i bez poverenja građana. Treba podsetiti da iza takve vlasti već dugo ne stoji ni 15-tak odsto glasača u Srbiji, a što su potvrdili i poslednji parlamnetarni izbori. Ako neko želi održavanje ovakvog režima u Srbiji onda treba da podržava učešće kompromitovanog DS u vladi. Ali, ako se želi vlada i vlast u Srbiji, koja će nastaviti saradnju sa međunarodnom zajednicom, izvršiti promene i reforme u privredi, pravosuđu, policiji, jačanju institucija, borbi protiv korupcije, šverca i kriminala i koja će izvršiti temeljnu demontažu Miloševićevog i DOS-ovskog sistema bezbednosti i koja će stabilizovati političke i privredne prilike u Srbiji - onda šansu treba dati, poverenje ukazati i pomoć pružiti drugim demokratskim snagama (bez DS) u Srbiji. Uostalom, te političke partije su svojim demokratskim delovanjem u proteklim godinama to opravdale. A dobile su i dovoljno veliku podršku građana na poslednjim izborima da su takvu priliku zaslužile.