Zoran Obrenović

DSS i Radikali

U mnoštvu koalicija koje će se neminovno formirati posle prvog kruga lokalnih izbora, postoji veliko interesovanje kako će se ponašati DSS i kako će izgledati "politička slika" posebno u Vojvodini i Beogradu. Iako su DS i SRS vodeće političke snage u Srbiji jasno je da bez pomoći DSS-a ni jedna od njih ne može formirati stabilnu vlast, ni na lokalnom nivou, a čini se ni na republičkom (u slučaju novih parlamentarinih izbora).

Sada imamo pomalo čudnu situaciju da dve opozicione stranke mogu formirati svoju lokalnu samoupravu u mnogim mestima tek uz podršku vodeće stranke vladajuće koalicije. Tako se DSS ponovao našla u centru pažnje ne zbog sopstvene političke moći nego kao ona strana koja usled novog balansa snaga glavnih političkih protagonista, stavlja tačku na "i".

Kapaciteti za stvaranje koalicija DS-a su svakako veći nego SRS-a, ne toliko zbog same istorije političkih nadmetanja koliko zbog moćnog inercionog dejstva ideoloških stereotipa i predrasuda koji oblikuju horizont političkih očekivanja. Uz to klijentelski duh koji je duboko prožeo naše političke elite i dalje se isuviše odredjuje prema željama i reakcijama takozvane medjunarodne zajednice, a veoma je jasno koji su njeni politički miljenici i dužnici.

Pitanje formiranja koalicija na lokalnom nivou nije prosto pitanje trenutnih stranačkih kalkulacija nego se tiče u mnogo čemu buduće sudbine zemlje. Već se naslućuje kojem će se političkom bloku prikloniti DSS. Duh zasluženo propalog DOS-a, iz straha da bi radikali mogli doći na vlast, se na ovaj način revitalizuje. Zato bi ova koalicija bila perpetuiranje dosadašnje politike DOS-a, politike koja je ovu zemlju, kako njene pristalice tvrde, oslobodila straha i povela na put evropskih integracija, dok za njene protivnike, to je politika koja je dovela do potpunog moralnog srozavanja i gubitka državnog digniteta i identiteta.

"Uspeh" peto-oktobarske politike se sastojao samo u tome što je DOS, "doborovoljno" prihvatio da ispunjava zahteve medjunarodne zajednice. Za to je istina bio nešto i nagradjen, ali izborni poraz DOS-a na predhodnim parlamentarnim izborima jasno govori da je veliki deo gradjana Srbije tu vrstu politike negativno ocenio.

No primetna su kolebanja i u nekim delovima DSS-a. Odredjene grupacije otvoreno zagovaraju koaliciju sa radikalima. Za analitičara je ovo mnogo interesantnija opcija. Pogledajmo šta bi u političkom smislu mogla da znači eventualna koalicija radikala i DSS. Kakve bi efekte ova malo verovatna koalicija imala u pogledu opštih interesa države Srbije kao i u pogledu rekonfiguracije i maturacije političke scene u Srbiji. Konačno da li bi ona bila korisna za sam DSS, koji ovu opciju još ne uzima u ozbiljno razmatranje.

Prvi pozitivni efekt ove potencijalne koalicije bila bi neka vrsta normalizacije političkog zivota. U poslednjih 15 godina politički život u Srbiji karakterišu manihejske podele na takozvane demokratske i nedemokratske političke opcije. Naime, i danas možemo da čujemo od pojedinih političkih lidera koji se deklarativno zalažu za pragmatizam, toleranciju, gradjansku uljudnost i političku razboritost da se sa svima može ući u koalicije sem sa radikalima. Kada pokušaju da obrazlože svoje stavove uvek završe korišćenjem nekoliko ispraznih floskula koje ove odredjuju kao "zagovornike i zastupnike agresivnog nacionalizma", "tradicionalizma", "duha mračnjaštva", "fažizma", "crveno-crne koalicije" itd. Osnovni problem sa ovim floskulama je prosto u tome da nisu istinite.

U genezu i prirodu ovih kvalifikacija nećemo ovde ulaziti. Ali nema sumnje da su one bile više rezultat jednog dugogodišnjeg rada složenog diskurzivnog mehanizma transfera moći investiranog u proizvodnju fantazma Drugog u svrhu opravdavanja odredjene politike, nego realnog uvida u političke prakse oponenta. Kako je taj Drugi sveden na status estetske gnusobe, moralne ništarije i političke nakaze, nije ni čudo da je retorika tzv. gradjanske provenijencije bila retorika isključivosti, mržnje, difamacije, retorika ideološkog prozelitizma, i manihejskog baratanja osiromašenim i praznim stereotipima. Ova retorika isključenja, koja je nanela veliku štetu interesima i države i društva, funkcionisala je tako dobro samo zato što smo bili izloženi velikim pritiscima i pretnjama. Onaj koji je početkom devedesetih odbranu legitimnih nacionalnih interesa izjednačavao sa odsustvom demokratskog nastrojenja i civilizacijskog duha, sa fašizmom i totalitarizmom, ko je vikao "Slobo Sadame" u izvesnoj meri je saodgovoran za bombardovanje 1999. Saodgovoran je jer je širio neistinu kao istinu i time posredno legitimisao, mada bez namere, kasniju agresiju na SRJ.

Neuspeh nove post-oktobarske vlasti da reše i jedno pitanje od državnog i nacionalnog značaja obesmislili su ovu patologizovanu retoriku koja je bila pre svega u funkciji moći. To se danas dobro vidi u semantičkim i retoričkim pomacima prisutnim u javnom govoru. Stara podela na "demokratske i nedemokratske" snage sve više se pojavljuje uz dodavanje prideva "takozvane". Ovaj retorički pomak je dobar znak političkog sazrevanja gradjanstva Srbije i prekida s sektaškom praksom ikonoklastičkog denunciranja i isključivanja. Znak političkog sazrevanja je i prihvatanje radikalne stranke kao relevantog političkog aktera, koja, poštujući demokratske procedure, kao i sve ostale stranke dela imajući svoj politički program, svoje glasače i svoje političke ciljeve. Retorička normalizacija nije samo čin političkog realizma nego i čin uvažavanja Drugog (a time i samog sebe) - to jest onih blizu 30% glasačkog tela koje je takodje bilo nipodaštavano i suprotno gradjanskom etosu neuvažavano do te mere da su morali da prikrivaju svoja politička ubedjenja. Upravo ova retorička normalizacija onoga što radikalna stranka jeste: jedna demokratska stranka sa naglašenom nacionalnom žicom je uslov da se i naš politički život normalizuje i da bude oslobodjen jednostranih i iskrivljenih polarizacija koje je DOS nametao i kao opozicija i kao vlast. Eventualna koalicija DSS sa radikalima bi ovu diskursivnu normalizaciju i politički i praktično potvrdila što bi bio veliki pomak u našem političkom zivotu. To bi konačno smanjilo mogućnost oštre polarizacije na političkoj sceni, koja nažalost kroz istoriju, da li zbog temperamenta ili političke nezrelosti, gradjanima Srbije nije donosila korist već samo ogromnu i simboličku i materijalnu štetu.

Drugo, normalizacija političkog života u Srbiji putem "priznanja" gradjanskog statusa jednoj od najačih političkih stranki od najvećeg je državnog interesa. Treba misliti i na sutra. Unutrašnja demonizacija i stigmatizacija jedne stranke može sutra da se vrati kao bumerang u vidu demonizacije cele države, posebno ako se ima u vidu medjunarodni politički kontekst. To može biti, valjda nas je iskustvo nečem naučilo, prolegomena za nove političke pritiske od kojih će štete imati svi. Svi oni koji egzistenciju radikalske stranke vide kao opravdan razlog za nezadovoljstvo medjunarodne zajednice i samim tim legitiman razlog novih pritisaka na Srbiju, stvaraju pretpostavke za te pritiske. Time najveću štetu trpi država i njeni gradjani a ne radikalna stranka. Unutrašnja politička podela s manihejskim predznakom isključenja Drugog, je ona poluga koja omogućuje neometano daljinsko upravljanje: to jest ona poluga koja nas je i dovela u situaciju u kojoj jesmo.

Stoga normalizacija političke scene, a jedan od oblika te normalizacije su koalicije na mikro nivou i sa radikalima, u izvesnom smislu izbijaju argument onima koji jedino ispravnu politiku u pogledu države Srbije vide u politici štapa i šargarepe. To bi istina bio jedan mali ali važan korak ka "uspravnijem hodu" koji bi trebalo da je u interesu (ukoliko mislimo na javni interes) svih političkih subjekata u zemlji.

Treće, Srbija još nije konstituisana kao država. Ona je ekonomski i politički slaba i zato je gorka realnost da ne može očekivati veliku lojalnost nacionalnih manjina. Pokazalo se da moguća internacionalizacija problema Vojvodine može biti još jedna poluga pritiska na Srbiju. Nažalost to se dešavalo i uz pomoć neodgovorne vlasti. DOS je zarad održavanja vlasti bio spreman da najodgovornije funkcije poveri politički i državno neodgovornim ljudima i političkim snagama kao što je LSV i njen lider Nenad Čanak. Nažalost spremnost da od "unutrašnje-političkih zbivanja prave spoljno-političku temu" nije pokazivala samo LSV nego i druge političke stranke. Kako stvari stoje DS je i dalje spremna na koaliciju sa njima što u izvesnom smislu znači perpetuiranje državno neodgovorne politike koja je devedesetih godina vodila ka razgradnji Jugoslavije i bila saučesnik potonje tragedije. Čini se da bi moguća koalicija SRS i DSS u Vojvodini u ovom momentu bila ona snaga koja bi mogla da smanji negativne posledice tako zatečenog stanja stvari. Time bi izmedju ostalog DSS opravdala kod gradjana predstavu državotvorne stranke i možda popravila, posebno u Vojvodini, svoj ugled.

Četvrto, cilj državno odgovorne politike bio bi u ovom momentu da naši unutrašnji poslovi što pre prestanu da budu spoljnopolitička tema. Za to je potrebna izvesna hrabrost, odlučnost i spremnost političke elite jedne slabe države da se katkad ogluši o zahteve i želje zapadnih moćnika. Iako se volja stranih ambasadora mora uvažavati, ona ne sme imati status imperativa. To je jedini način da se ponovo izgradi koliko toliko autonomna državna politika i da se povrati kakav takav dignitet njenim političkim odlukama. Moguća koalicija DSS i SRS u Vojvodini bila bi dobra prilika za tako nešto.

Konačno, lokalna koalicija sa radikalima u Vojvodini značila bi izvesno produženje života sadašnje manjinske vlade. Izbori su uglavnom dobra opcija da se proveri politička volja naroda, ali narod je sada isuviše umoran od izbora i političkih kalkulacija. Zato je potreban predah. Mada nije veliki broj onih koji su zadovoljni radom ove Vlade, malo je onih u opoziciji koji žele da je ruše u ovom momentu - bilo zato što nemaju jasan i siguran uvid o svojoj snazi, bilo zato što kao u DS ima jos nerešenih unutrašnjih kadrovskih pitanja, to jest što se još odvija borba za dominaciju u okviru strnke, bilo zato što svi čekaju da odredjene "prljave poslove" obavi ova Vlada, pa da tek nakon toga preuzmu vlast rasterećeni i čistih ruku.

Upravo ova pozicija prenapregnute ravnoteže čini DSS stabilizacionim faktorom i čini poželjnim da ova vlada potraje još neko vreme. Ona je učinila da politički ambijent postane smireniji i time udarila kakve takve osnove za njegovu kultivaciju.

Buducnost DSS i njeni partijski interesi

DSS je uvek bila stranka "negde izmedju" i upravo je u tome bila njena snaga. U periodu pre petog oktobra DSS je u isto vreme važila i kao stranka demokratske antimiloševicke opozicije i u tom svojstvu prihvatljiva kako za opoziciono javno mnjenje tako i za medjunarodne centre moći, ali je važila i kao partija kojoj su nacionalni interesi i sentimenti od velike važnosti. Gradeći imidž partije čuvara nacionalnih interesa i sentimenta, DSS je imao magnetnu moć za one glasače koji su u partijama tipa DS I GSS videli aparate za neprincipijelno preuzimanje vlasti makar i po cenu odustajanja od državnih i nacionalnih interesa. Upravo ova pozicija sredine bila je "blagotvorni" stabilizujući faktor nakon petog Oktobra.

Ipak stvari su se promenile. Politika DOS-a nakon petog oktobra pokazala se jednako neuspešna u odbrani državnih interesa kao i Miloševićeva. Nove srpske vlasti su vrlo brzo spoznale nemoć "nove demokratske politike" pred anonimnim mehanizmima svetskih interesa i ekonomske prinude. Iluzije su nestajale a pozicija "ni tamo ni ovamo" za mnoge gradjane imala je sve manje privlačnu moć. Pre neki dan je jedan od lidera DS rekao aludirajući na DSS da "svaka stranka čija politika nije jasna biva kažnjena". DSS istina nije prihvatila pogubnu nacionalnu politiku Zorana Djindjića. Napustila je DOS, ali se ipak prema politici DOS-a nikad nije do kraja jasno distancirala. Kritikovala je korupciju, uzurpaciju vlasti, kršenje zakonitosti i bahati voluntarizam DOS-a, ali je svaki put na ovaj ili onaj način, da li zbog sopstvene procene ili pritiska stranih ambasada stupala u koalicije s raznim frakcijama DOS-a. No ukrupnjavanje partijske scene smanjilo je manevarski prostor za koalicionu kombinatoriku. Izbor se sveo na to Ili sa DS-om ili protiv nje. Time je prošla kritika DSS-a gubila na uverljivosti, a bljeskovi fingirane odlučnosti postali su neretko predmet podsmeha.

Postavilo se konačno i pitanje očuvanja identiteta DSS koji bi mogao biti ugrožen u koaliciji s nekom od najačih opozicionih stranaka. U tom pogledu izgledi na jačanje i profilisanje partijskog identiteta su sigurno veći u slučaju koalicije sa radikalima nego sa DS. Sa DS u koaliciji, DSS poput G17+ nestaje - iz dva razloga: najpre, deo onih koje je DOS razočarao poverili su svoje glasove DSS. Pitanje je da li će to i drugi put učiniti. Približavanje DS-u će deo glasača, koji je gravitirao DSS-u zbog nacionalnog sentimenta oterati ili socijalistima ili radikalima. Zatim deo biračkog tela će sa slabljenjem DSS-a svoje glasove poveriti DS-u kao uspešnijem igraču na političkoj sceni. Prosto DSS će biti usisan. Ostaće samo tvrdo jezgro koje u budućoj konfiguraciji političkih snaga neće imati veliku ulogu. Ako stupe u koaliciju sa DS-om biće tretirani samo kao slabunjavi i neodlučni koalicioni partneri za jednokratnu upotrebu. A kad se taj imidž izgradi onda je sa strankom gotovo. Desiće im se isto ono što se desilo i Srpskom pokretu obnove.

Koalicija s radikalima omogućuje pak jasnije profilisanje. S jedne strane radikali ne mogu bez DSS. Zato će je u izvesnoj meri uvažavati. S druge strane demokratski i anti-miloševićevski imidž plus naglašena zainteresovanost za nacionalnu stvar omogućavaće svima koji neće identifikaciju sa snagama tzv. "starog režima" da ostanu u DSS. Konačno na lokalnom nivou bi se testirali potencijali buduće moguće koalicije sa Radikalima ukoliko dodje do parlamentarnih izbora. Ovo bi bilo neka vrsta trasiranja puta ili oslobadjanja od pogrešnih iluzija uz male troškove. U tom smislu to bi bila svakako jedna razborita politička odluka.

Ipak, čini se da DSS nije spremna za ovu koaliciju. Uzroci su u jednom fantazmu i jednom realnom razlogu. Fantazam je radikalski fantom - koloplet priča od "crveno crne koalicije" do "zardjale kašike" - koloplet priča koji su pre vodile ka zaludjivanju naroda nego ka formiranju zdrave političke klime. Drugi element je pritisak stranih diplomata ili anticipacija mogućeg pritiska. U oba slučaja reč je o strahu. U politici se mora biti obazriv, ali ako strah postane glavni orijentir za delanje onda za gradjane ove zemlje nema mnogo nade.

Autor je istrazivac u Institutu za filozofiju i drustvenu teoriju.