Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Posle prvog kruga lokalnih izbora

   
Slavko Živanov

O REZULTATIMA LOKALNIH IZBORA

Ukupni zvanični rezultati lokalnih izbora, po svoj prilici, neće brzo biti objavljeni. Preliminarni, koji se i neće mnogo razlikovati od zvaničnih, pokazali su da je izlaznost birača bila manja (I); pokazali su i odnose političkih snaga i jasnije odredili poziciju Vlade Srbije (II); i u dobroj meri ukazali na tendencije i kretanja biračkog tela i na «sleganje srpskog političkog terena» (III).

Koalicioni kapacitet ili gutanje žaba

(I) Iako zvaničnih zbirnih rezultata za celu Srbiju još uvek nema, a mogućno je i da ih neće biti, izvesno je da je izlaznost birača bila manja od one koja je evidentirana na predsedničkim ili parlamentarnim izborima. Imajući u vidu, pre svega izlaznost za Beograd koja je bila oko 34 odsto, neki komentatori izbornih rezultata požurili su da naglase tu činjenicu i da je generalizuju, dok su neki političari, koji su na izborima ipak doživeli težak poraz, naglasili da vladajuće stranke treba da i zbog toga snose odgovornost. Nastranu to što izlaznost birača na nivou Srbije neće biti tako mala kako se pretpostavlja i što je u pojedinim opštinama izašlo i više od 50 odsto upisanih birača, valjalo bi naglasiti nekoliko činjenica koje su, čini se, važnije. Na lokalnim izborima u Hrvatskoj, održanim maja 2001. godine, izašlo je oko 45 odsto birača. Na izborima u Češkoj za senat, održanim oktobra 2002. godine izašlo je tek 24 odsto, a u nadaleko poznatim predsedničkim izborima u Francuskoj 2002. u prvom krugu je glasalo 71,6, a u drugom, posle gotovo nezampaćene kampanje, nepunih 80 odsto birača. Ali, već posle mesec i po dana, na izborima za deo francuskog parlamenta u prvom krugu izašlo je nepunih 65, a u drugom krugu 60,7 odsto birača. Dakle, 20 odsto manje od drugog kruga predsedničkih izbora. Ne treba posebno napominjati da u različitim državama postoji različita «praksa» birača koji glasaju ili ne. Takođe, nije nevažno naglasiti i da neke evropske države stabilnih demokratskih sistema imaju veoma veliku izlaznost, ali te države organizuju uglavnom samo redovne izbore, ili pak, da u Americi to s velikom izlaznošću nije slučaj.

S druge strane, nesporno je da u Srbiji postoji izvestan zamor birača izborima. U samo jednoj godini organizovani su predsednički i lokalni izbori, a imajući u vidu održane a neuspele predsedničke, kao i skorašnje parlamentarne izbore, zaista možemo govoriti o veoma intenzivnoj frekvenciji održavanja izbora u poslednje dve godine, što sasvim sigurno utiče na to da odziv bude manji. Međutim, da je to relevantan uzrok, izlaznost na ovim izborima bila bi možda tek 20 odsto. Drukčije rečeno, birači se dobro drže koliko ih izbori «maltretiraju».

Drugi argument koji komentatori ističu jeste tvrđenje da su birači razočarani političarima, da su apatični, apolitični i nezadovoljni političkom ponudom na izborima. Na prvi pogled, možda ovo i izgleda tačno. Međutim, ako pokušamo da ukrstimo sve ove elemente, ili bar neke od njih, možemo da dođemo do zanimljivih zaključaka. Prvo, na izborima u Srbiji, kao i na izborima u drugim državama ima oko jedan procenat nevažećih listića. Drugo, ako su birači apolitični, onda ne mogu biti razočarani, niti nezadovoljni političkom ponudom. Recimo da bismo sa sigurnošću mogli da govorimo da su birači nezadovoljni političkom ponudom ukoliko bismo zabeležili, recimo, deset odsto nevažećih listića. Dakle, oni bi, u takvom slučaju, jasno iskazali svoju političnost, zainteresovanost za učešće na izborima, ali i svoj politički stav time što poništavaju listić. Međutim to se nije desilo. Pre bismo mogli da govorimo o različitim grupama koje ne izlaze na birališta iz različitih razloga. Sasvim je izvesno da je jedan od zajedničkih razloga to što birači ne smatraju lokalne izbore dovoljno atraktivnim. I možda bismo mogli da taj razlog smatramo dominantnim.

(II) I pored male izlaznosti rezultati izbora pokazuju da su dve stranke, Demokratska i Srpska radikalna stranka, osvojile najviše mandata, da za njima zaostaje Demokratska stranka Srbije, a za njom i sve druge stranke koje su na izborima učestvovale. Na izborima su dosta izgubili G17 plus, SPO, nekoliko stranaka bivšeg DOS... ali su se veoma dobro kotirale grupe građana, negde autentične, a ponegde «maskirane». Iza tih «maskiranih» grupa građana uglavnom su stajale neke političke stranke, ali i neki finansijski centri moći. (Stranke su kalkulisale tako što su grupe građana uspevale da oduzmu respektabilan broj glasova njihovim protivnicima i na taj način se domognu prve ili druge pozicije za drugi krug u koji, bez grupe građana, ne bi uspele da uđu).

Međutim, iako su DS i SRS osvojile najveći deo glasova, taj broj je nedovoljan da samostalno vrše vlast. To jeste očekivano, ali su rezultati to potvrdili. Dakle, nastao je problem – kako napraviti koalicije.

Ono što jeste uzrok problema kada je reč o stvaranju koalicija u Srbiji nije činjenica da DSS predugo razmišlja, da okleva, ili da nije efikasna u donošenju bilo kakavih odluka pa samim tim i odluka o koalicijama, a kako se u medijima predstavlja i sve više komentatora naglašava. Osnovno u ovom problemu jeste činjenica da dve stranke, u ovom slučaju stranke koje su osvojile najviše mandata – DS i SRS – ni pod kojim uslovima ne mogu da sarađuju i naprave koaliciju. To je osnovni problem koji danas imamo u Srbiji kada je reč o formiranju lokalne vlasti. DSS je prosto uvučen u ovaj problem i od DSS se traži da izabere, sa stanovišta DSS, manje zlo. Međutim, zašto bi se DSS stalno opredeljivao za manje zlo. Za ovu stranku, sa ovakvim rezultatima izbora, blagotvorno bi bilo da ode u opoziciju. Zašto bi DSS uopšte imao tapiju na sintagmu «briga o opštem interesu». Opšti interes bi trebalo da bude jednako opšti i za DSS, i za DS, i za SRS. I u tom opštem interesu jeste da DS i SRS sarađuju. Možda je došlo vreme da ove dve velike stranke počnu da «gutaju žabu krastaču» u opštem interesu građana.

S jedne strane stav DS i SRS da te stranke neće jedna s drugom uzima se kao datost, kao nužnost i kao aksiom. Međutim, ni jedna ni druga stranka ne mogu da vrše vlast samostalno, pa čuvajući svoje biračko telo, prepuštaju DSS da on plati račun pred biračima. Koštuničinu stranku, naime, karakteriše i to da je jedan deo njenih birača skloniji saradnji sa radikalima, a drugi deo saradnji sa DS. Dakle, štogod izabrao, DSS će izgubiti jedan deo svojih birača. Kako se god odluči jedan deo će biti razočaran i prikloniće se u nekoj budućnosti ili SRS ili DS. I upravo to znaju i u SRS i u DS i različitim metodama tanje podršku DSS. Toma Nikolić poručuje Koštunici – nećete valjda sa lopovima, a DS poručuje – nećete valjda sa nedemokratama. Na taj način oni posredno govore i šta misle jedni o drugima, međutim nekako obe strane prenebregavaju činjenicu da su i jedni i drugi legalno i legitimno izabrani da vrše vlast u interesu građana. Šta intimno misle Boris o Tomi, ili Šutanovac i Bogdanović o Vučiću i Maji Gojković i obrnuto, ne mora da dopre do javnosti, ali ukoliko bi i DSS vodio računa o partijskim interesima kao što to rade DS i SRS, cela Srbija bila bi talac. Odnosno, za šest meseci imali bismo prevremene lokalne izbore bar u sto opština u Srbiji.

Naravno da bi DSS mnogo lakše doneo odluku o (ne)učešću u lokalnoj vlasti da značajno ne participira u Vladi Srbije. Nekoliko komentatora, mnoštvo novinara i poneki političar irelevantnih političkih stranaka apostrofirali su činjenicu da su stranke koje čine Vladu Srbije doživele poraz na izborima. Da te stranke zajedno imaju oko 20 posto podrške, da nemaju legitimitet i kredibilitet da čine Vladu jer su se odnosi političkih snaga i volja građana promenili. Naravno, da se to može zaključiti, naravno da se sa tim slažemo. Međutim, reč je o dijagnozi, ali ne i o terapiji. Da li će Vlada podneti ostavku? Da li će se raspisati vanredni parlamentarni izbori? Da li treba rekonstruisati ili formirati većinsku Vladu od stranaka tzv. demokratskog bloka? Da li, možda, napraviti koncentracionu Vladu, ili stvoriti Vladu DSS i SRS? Odgovori na ova pitanja nisu unisona kao što je unisono tvrđenje o nedostatku legitimiteta. S druge strane, ni jedna jedina relevantna politička stranka (DS, SRS, DSS, SPS, SPO-NS, G-17plus, pa čak ni one ozbiljnije vanparlamentarne stranke) nisu zatražile vanredne parlamentarne izbore, niti su zahtevale učešće u Vladi, ili njenu ostavku. Naprotiv, i nekoliko je razloga za to. Pred ovom Vladom stoje poslovi koji se moraju završiti i koje mora završiti bilo koja Vlada, i ti poslovi niti su laki, niti su popularni. Reč je o Ustavu, tačnije o donošenju novog ustava, zatim o saradnji sa Haškim tribunalom, utvrđivanju pretpostavki opstanka ili raspada državne zajednice Srbija i Crna Gora, utvrđivanje polaznih, ali temeljnih osnova za rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije i na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, završetak procesa privatizacije, samim tim i rešavanje socijalnih buntova i socijalnih (ne)prilika u velikim privrednim sistemima. Svakom pretendentu za formiranje Vlade spisak ovih problema dovoljno je ubedljiv. Pogotovo je ubedljiv onim strankama koje imaju potencijal i dovoljnu podršku birača da u toj poziciji i budu, i zbog toga one ne žure da preuzmu direktnu odgovornost za rešavanje tih stvari. Doduše, mora se priznati da sve više tih stranaka pomažu vladajućoj većini u rešavanju ovih problema, ali se takođe mora naglasiti da svaki od poteza koji Vlada vuče dugoročno jeste koristan, ali je kratkoročno nepopularan. Stoga se nepopularnost ne može pripisati i opozicionim strankama, bar to birači neće učiniti, a posao koji bi čekao novu vladu biće urađen. Odnosno, ukoliko bude dovoljno mudrosti biće završen. Ukoliko te mudrosti ne bude imaćemo vanredne parlamentarne izbore u vreme kada treba rešavati probleme Kosmeta i SCG. Saradnja sa Tribunalom opet će biti pod nekom vrstom moratorijuma, a i problemi sa Ustavom i ekonomijom će čekati. Treba se prisetiti da je na ovoj problematici Vlada pokojnog Zorana Đinđića imala velikih problema, da je Vlada Zorana Živkovića i zbog njih pala, i da bi bio potpuni mazohizam da i Koštuničina Vlada ode, a ne reši ove, ili dobar deo ovih problema, jer bi i sledeća Vlada verovatno na njima pala. Možda se može učiniti da je reč o pesimističkoj proceni, međutim, autor ovih redova uveren je u to da ukoliko Koštunici ne pođe za rukom da pomiri SRS i DS u pravljenju kompromisa od nacionalnog značaja, to neće uraditi niko iz DS ili SRS, G17...

Dakle, za ovu Vladu, u svakom slučaju, mandat će trajati još nekoliko meseci. U tom vremenu ona može da uradi dosta, a može da se dogodi i da tih nekoliko meseci bude izgubljeno. To zavisi od Vlade, ali i od DS i SRS – podjednako.

(III) Elem, iako ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, može se reći da je srpska politička scena posle ovih izbora ipak stabilnija. DS, SRS, DSS jesu stranke koje će sasvim izvesno biti parlamentarne. SPS je preživeo svoj najteži period, a G17 plus je u odumiranju, kao i SPO. Velja Ilić će verovatno naći neku formulu za preživljavanje, a i iznenađenje predsedničkih izbora, Bogoljub Karić, pokazuje da je bio samo meteorski fenomen. O nekim strankama bivšeg DOS dovoljno govori činjenica da u Beogradu nisu osvojile ni hiljadu glasova, otprilike osvojile su oko 0,5 odsto biračkog tela. Sledeći izbori biće još jedan filter iza kog će ostati tek nekoliko, ali sasvim dovoljno, političkih stranaka u Srbiji. Biće to vreme u kojem, valjda, neće biti «gutanja žaba» i u kojem će svi veliki problemi ove države biti, ili u potpunosti ili dobrim delom, rešeni.

 
     
     
 
Copyright by NSPM