Slavko Živanov

Jedno od tumačenja izbornih rezultata koje je Demokratska stranka (DS) ostvarila na lokalnim i predsedničkim izborima govori o tome da su birači, u odnosu na parlamentarne izbore, štošta oprostili DS. Kako je to lucidno primetio i bivši ministar Vlahović - ono što je radio DS dok je bio u Vladi Srbije više nije tema. Možda i nije.

Sa ove vremenske distance, koja i nije sama po sebi posebno značajna ali jeste indikativna, možemo primetiti da još uvek nema pravedne osude svih nedemokratskih i antidemokratskih poteza vlasti u kojoj je učestvovao DS. Ako čak i ne pominjemo većinu tih poteza, dovoljno je samo ukazati na krađu glasova u skupštini Srbije i aferu «Bodrum», kao i na izbacivanje poslanika DSS iz skupštine. Ostavljeno je bar delu biračkog tela da ćutke preko toga prelazi ili, još gore, da se to odobrava. Razlog za to nalazi se pre svega u činjenici da DS nikada istinski svojim biračima na to i nije ukazao, sve se svelo na demagogiju ili deklarativno opredeljivanje. Niko iz DS nije smenjen ili isključen iz stranke zbog toga. Izostala je faktička reakcija. Na drugoj strani, politička kazna koja je sustigla Čedomira Jovanovića i Zorana Živkovića i neke ljude oko njih, primarno je iskorišćena kao izborno oružje DS u tada nastupajućoj izbornoj kampanji.

Iako se o Živkoviću i Jovanoviću ne može govoriti kao o predstavnicima jedne iste politike, oni su se silom prilika našli na jednoj, ali ne i na istoj strani. Oni su na jednoj strani, ako je na drugoj Tadić i ako se izjašnjava o tome da li su «pro» ili «contra» Tadićeve politike. Svejedno, njihov poraz u DS dao je krila Tadiću i on je uspeo da ostvari rezultat na izborima o kojem obojica pomenutih političara iz DS mogu samo da sanjaju. Međutim, ostalo je otvoreno jedno vrlo važno pitanje: «Koliko ljudi u Glavnom odboru, Skupštini ili po opštinskim odborima DS zastupaju stav da je Živkovićeva ili Jovanovićeva politika nedovoljno dobra ili loša? Koliko je takva politika, ili koliko nije, politika DS?»

I Živković i Jovanović rekli su da Tadićeva politika nije politika DS, bar je oni takvom ne anticipiraju, samim tim, još jedan broj ljudi tako misli, a budući da se DS nije pocepala, naprotiv, dobila je novi kadar, nepoznanica je koliko je takvih? Govoreći o samoj DS, a ne o biračima koji je podržavaju, nije sasvim izvesno šta je politika DS, šta je marketing, a šta su mamci za birače? U tom svetlu novopostavljeni zahtev za uspostavljenjem frakcija u ovoj stranci slikovito govori o stepenu razlika u njoj.

Naime, Jovanović se implicitno odredio prema ovoj pojavi u svom autorskom tekstu «Frakcija ili vanredna skupština stranke», (NIN, 22. oktobar 2004.), u kojem nekoliko puta ponavlja sintagmu «zvanična politika DS». "Sadašnja situacija u DS i njena pozicija na političkoj sceni nameću raspravu o alternativnom putu, jer zvanični, po meni, nije dobar" ili, «Na prethodnoj Skupštini za mene, odnosno za moj program, prema zvaničnim rezultatima, glasala je gotovo polovina delegata. Ti ljudi su ostali bez mogućnosti da utiču na stranačku politiku i ja imam obavezu prema njima da pokušam da utičem na zvaničnu politiku stranke», odnosno «...DS mora da ima viziju i plan. Ne vidim ni jedno ni drugo danas u zvaničnoj politici moje stranke», i napokon «Javnosti su poznate razlike između mene i zvanične politike DS, odnosno Borisa Tadića».

Dakle, Jovanović implicitno naglašava razliku između zvanične politike DS koja je zapravo politika Borisa Tadića, i stvarne, istinske politike koju ne pominje direktno, ali na koju aludira i za koju, valjda, pretenduje da je personifikuje.

Na izvestan način, Tadićev zaokret u vezi sa učešćem kosmetskih Srba na izborima se može posmatrati i ovom «optikom». Iako ima i popuštanja međunarodnoj zajednici, pokušaja da se pokaže kooperativnim, sigurno je i da unutarpartijska groznica na to ima uticaja. Možda je otvoreno pismo Čedomira Jovanovića samo vešto osvojen taktički poen proistekao iz pravilne procene. Međutim, objavljeno pismo u «Kuriru» koje je diplomatskom poštom pre «Kurira» došlo predsedniku SAD Džordžu Bušu, kome je (za razliku od «Kurira») i bilo adresirano, sigurno govori o curenju informacija iz Tadićevog okruženja. Tadić, s jedne strane mora da održi podršku koju ima u biračkom telu; s druge strane ne sme previše da menja politiku DS zbog unutarpartijskih odnosa, što znači da podrška birača ne može biti veća, a na trećoj strani nalaze se državni i nacionalni interesi koje bi, takođe, trebalo da štiti i za njih se bori. U toj poziciji «između tri vatre» koje greju Tadića, verovatno je da će on najviše gledati DS i svoje uporište u stranci, jer ipak preko stranačkog stoji i na predsedničkom tronu.

Metod kohabitacije koji je promovisao Tadić doneo mu je više prednosti kada je reč o biračkom telu, a više nedostataka kada je reč o stranačkim organima i funkcionerima. Otuda valjda i različita tumačenja, odnosno različita razumevanja sadržaja tog pojma. Kohabitacija se, očigledno, ne razume na isti način ni u samom DS, a kamoli šire. Kako god, ona jeste ubitačno izborno oružje DS, jer omogućava veoma komotnu političku poziciju. Preciznije rečeno, njome se može postići cilj da se za dobre poteze vlasti obezbede pozitivni poeni i za DS, ali istovremeno, loši potezi ili u medijima prikazani loši potezi, ostaju samo balast vlasti. Ima zasluga – nema odgovornosti.

Na drugoj strani kohabitacija se u DS ili jednom njegovom delu razume kao slabost DS, političko bauljanje ili čak izdaja izvornih stranačkih principa i doktrine. Ta strana otvoreno zagovara konfrontaciju sa Vladom i skupštinskom većinom, što može da bude ispravno imajući u vidu činjenicu da je DS u opoziciji. Međutim, podrazumevanje iste podrške birača Demokratskoj stranci ukoliko bi njena politika bila politika konfrontacije, blago rečeno predstavlja grub previd. Dilema za neke neostrašćene članove DS mogla bi recimo da bude: Da li sa podrškom od 30 odsto i politikom kohabitacije, ili sa podrškom od 15 odsto i politikom konfrontacije?

Paralelno sa najavom frakcionisanja DS, Građanski savez Srbije ostao je bez nekih svojih viđenijih članova, bar kad je reč o članovima iz «predpetooktobarske ere». Slučajno ili ne, u GSS su ostali oni za koje se osnovano može pretpostaviti da imaju mnogo više razumevanja za koncept Čedomira Jovanovića. Možda bismo i cinično mogli da zaključimo da Jovanović, posle ishoda februarske skupštine DS, jeste izgubio funkcije u svojoj stranci, ali je osam meseci kasnije uspeo da pridobije GSS. Imajući u vidu i ozbiljnu nameru da se pozabavi formiranjem svoje frakcije u DS, jasno je i to da na sledećim parlamentarnim izborima ovaj političar neće biti samo posmatrač ili navijač. Iako je nevladina organizacija koju je osnovao bila dovoljna forma za njegovo političko preživljavanje, ona, izvesno je, ne zadovoljava Jovanovićeve ambicije.

Koncepcijski sukob između DS i DSS mogao bi se ilustrovati na primeru odnosa ovih stranaka ponaosob prema SPS ili SRS. Naime, iako možemo naglasiti primere da i SPS i SRS nisu iste stranke koje su bile u periodu do 2000. godine, uzmimo, kao polaznu, tezu da su one iste, da se nisu nimalo promenile i da su antidemokratske. Prva važna činjenica u takvoj postavci bila bi da te stranke, iako antidemokratske, nisu vladajuće, da su u opoziciji i sledstveno tome imaju podršku manjine biračkog tela. Drugo, vladajuće stranke, dakle, u ovom slučaju stranke demokratske orijentacije imaju podršku većine biračkog tela, vrše vlast i osim toga moraju i da zauzmu određen kurs i prema opoziciji – antidemokratskim partijama.

U takvoj konstelaciji mogućna su dva verovatna scenarija. Prvi, da demokratske partije demokratizacijom društva, indirektno demokratizuju i antidemokratske stranke, odnosno da uspostavljanjem stabilnog, demokratskog, vrednosnog sistema antidemokratske stranke budu nužno «primorane» da se menjaju. I drugi, da se produbi rov između jednih i drugih, da se ukazuje na različitost, da se drugi optužuju za antidemokratičnost, a da se ovi predstavljaju kao brana tom antidemokratizmu itd. I jedan i drugi scenario možemo videti na delu. U jednom učestvuje DS, u drugom DSS, s tom razlikom što scenario koji vodi DS ne daje pozitivne razultate, naprotiv. Radikali uživaju veliku podršku, a sve više građana postavlja pitanje – zašto su oni nedemokrate, a DS je i posle vanrednog stanja, izbacivanja poslanika iz Skupštine i krađe u parlamentu i dalje demokratska stranka...

Osim toga, zaista se može postaviti pitanje da li je u duhu demokratizma jedna takva diskriminacija koju DS vrši prema SPS i SRS i nije li reč o revanšizmu, koji opet, nikakve potpore u demokratiji nema. Antidemokratske partije, dok su bile na vlasti, ponašale su se antidemokratski, što nije dobro, ali je prirodno jer su one antidemokratske. Demokratske stranke, pak, ne mogu se ponašati slično, jer to nije ni dobro ni prirodno. U protivnom, možemo se zapitati u čemu je razlika, ili ironično zaključiti da su partije demokratske dok su u opoziciji, a da su nedemokratske kad vrše vlast.

S druge strane, još jedan dodatni primer omogućiće da još jasnije uočimo problem. DS u svim opštinama u kojima će vršiti vlast zastupa jedan princip koji je više nasleđe socijalističko-lenjinističke prakse, nego što je tekovina demokratskog ustrojstva. Naime, uobičajeno je da u demokratskim uređenjima opozicija ima kontrolnu ulogu, da se opoziciji omogući uvid u nadzorne ili poslove upravnih odbora nekih državnih, odnosno javnih preduzeća. Ovde nije reč o dominaciji opozicije u tim telima, već o njihovom prisustvu, o upoznavanju predstavnika opozicije sa radom i pojačavanju nadzora i kontrole. DS se tome oštro suprotstavlja...

Kako to obično biva suštinska pitanja nikada nisu u tzv. masmedijima na prvom mestu. Takva pitanja se obično i ne vide, a na njih bi valjalo valjano odgovoriti. Koliko je Tadićeva politika kohabitacije iskrena politika, koliko je ona proističe iz uverenja, a nije samo instrument za sticanje podrške birača? Koliko je politika konfrontacije izvorna politika DS, a ne instrument za rušenje Tadića? Koliko je sve to zaista u opštem interesu građana, a ne samo u ličnom ili grupnom interesu nekih?