ZAŠTO JE POBEDIO DŽORŽ BUŠ?

Mada konačni rezultati američkih predsedničkih izbora još nisu zvanično saopšteni, nema nikakve sumnje da je Džordž Buš nakon neizvesne i teške borbe pobedio svog protivkandidata i obezbedio sebi drugi predsednički mandat. Na izborima sa najvećim stepenom izlaznosti u modernoj političkoj istoriji SAD, Buš je pobedio senatora Kerija sa 51:48% dobivši 58 miliona glasova i osvojio tzv. elektorske glasove u 33 od 51 savezne države, tako da je na kraju rezultat bio 286:252 elektora u Bušovu korist. Procentualno gledano, ovo jeste bila tesna pobeda (što je neobično za predsednike koji se bore za reizbor i koji, ako su iole bili uspešni, lako dobijaju drugi mandat), ali relativno velika po razlici u broju glasova između kandidata, te ubedljivija od Kenedijeve pobede iz 1960, Niksonove iz 1968, i Karterove iz 1976. godine.

Ako je nad Bušovom pobedom 2000. godine nad Klintonovim potpredsednikom Al Gorom lebdela senka sumnje zbog tesne pobede na Floridi (za tričavih i uz to još problematičnih 537 glasova) i činjenice da je u ukupnom skoru Gor prednjačio sa pola miliona glasova, sada je Bušova pobeda čista i nesumnjiva. Pretekao je Kerija za preko 3,5 miliona glasova, a na Floridi ostvario ubedljivu prednost od 360.000 glasova. Treći predsednički kandidat, Ralf Nejder, koji je na izborima pre četiri godine Goru odvukao taman toliko glasova da omogući Bušovu pobedu, ovaj put je imao potpuno nevаžnu ulogu. Ali su republikanci, za svaki slučaj, zdušno, i finansijski i logistički, podržali njegovu kampanju.

«Mondijalisti» i «patriote»

Izborni rezultati su potvrdili duboku podeljenost SAD na «dve Amerike»: priobalnu, koja gravitira demokratama, i centralnu, kojom dominiraju republikanci, pa se tako bitka za elektorske glasove odvijala u nekolicini «kolebljivih» država (takozvane swing states) u kojima se uvek vodi neizvesna borba između liberalnog i konzervativnog biračkog korpusa. Oba kandidata su bila svesna da se izbori odlučuju upravo u ovim državama, pa su se zato završnicu svojih kampanja fokusirali na Floridu, Ohajo, Pensilvaniju, Mičigen, Ajovu, Ilinois i Viskonsin.

Na kraju, izborna mapa neodoljivo podseća na reprizu izbora iz 2000. godine. Keri je pobedio u gotovo svim državama koje je prošlog puta osvojio Gor (osim Novog Meksika i Ajove), dok je Buš imao prednost u svim državama kao i pre četiri godine, sa izuzetkom Nju Hempšira. Jedina razlika je u tome što je ovaj put ulogu Floride, kao ključa za osvajanje Bele Kuće imao Ohajo, bez čijeg pridobijanja ni jedan kandidat u zadnje četiri decenije nije postao predsednik SAD.

Iako su se glasači oštro polarizovali prema negativnom principu (tj. «tradicionalisti» su se opredeljivali ne toliko za Buša, koliko protiv Kerija, a «modernisti» ne toliko za Kerija, već protiv Buša), postizborna istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su na konačno opredeljenje uticali i neki drugi motivi. Za 22% glasača najvažnije su bile moralne vrednosti, za 20% ekonomija, za 19% rat protiv terorizma, a rat u Iraku za tek 15% birača. Važnost pojedinih tema varirarala je od države do države. U Ohaju su prioritet imala ekonomska pitanja i otvaranja radnih mesta, dok su u Nju Hempširu dominirala pitanja vezana za rat u Iraku. U Floridi su pak rat protiv terorizma i bezbednost bili važniji i od ekonomskih tema i od rata u Iraku.

Elektoralna mapa SAD potvrdila je da se duboki jaz između dve Amerike samo dodatno produbio; šablon kaže da je za konzervativaca Buša glasala bela, rurarlna, muška i religiozna populacija, dok se za liberala Kerija opredelila urbana, manjinska, ženska i sekularistički nastrojena populacija. Naravno, izbori su pokazali da ova pojednostavljena slika nije dovoljna i da se iza nje kriju značajna odstupanja i mnogo nijansi. Na primer, Buš je ovaj put poboljšao svoj rezultat među urbanom populacijom u odnosu na 2000. godinu (a oni čine 1/3 biračkog tela) i to za 9%, a naročito u velikim gradovima gde je taj rast iznosio i do 12%. Iako je Keri bio miljenik manjinskih i obojenih glasača, i ovde je Buš ostvario uspeh, prvenstveno među lationoameričkom populacijom (8 % biračkog tela), gde je osvojio 9% više glasova nego 2000. godine. Za razliku od njih, Afroamerikanci su se se u 90% slučajeva opredelili za Kerija i masovnije nego ikad izašli na izbore.

Preciznije rečeno, beli glasači su glasali za Buša i Kerija u odnosu 54:44%, što je približno jednako procentima iz izbora od pre četiri godine. Od ukupne bele populacije oko jednu četvrtinu čine evanđelisti tj. ''ponovo rođeni'' hrišćani koji su gotovo jednodušno stali na Bušovu stranu. U suštini, Bušova pobeda je pobeda bele religiozne Amerike. Bušovo pomirenje sa papom, kao i borba protiv pobačaja i homoseksualnog braka, urodili su plodom, pa se tako osetna većina katolika opredelila da glasa za metodistu Buša, a ne za Kerija koji je nominalno katoličke veroispovesti. Pravoslavna populacija SAD takođe se ubedljivo okrenula republikancima, kao i neke sekte koje su u pojedinim državama izuzetno važne (npr. amiši i mormoni), što je bilo od izuzetne važnosti za dobijanje nekih odlučujućih elektorskih glasova.

Jedna od glavih republikanskih bojazni bila je da će uticaj nepovoljnih vesti iz Iraka neposredno pre glasanja (ubistva vojnika, otmice) nauditi Bušu, tako što će do tada neopredeljene u zadnji čas prelomiti na Kerijevu stranu. I zaista, među onima koji su se opredelili za kandidate tokom zadnje nedelje Keri je imao prednost od 14%. S druge strane, iako su se demokrate uplašile da će obraćanje Bin Ladena u samoj završnici kampanje glasače masovnije okrenuti Bušu, to se nije dogodilo. Što se tiče mlađe populacije (ispod 30 godina), uključujući i one koji prvi put imaju pravo glasa (a koji čine 1/6 biračkog tela), ovde je Keri imao prednost od 9 % u odnosu na Buša, ali se ta prednost u konačnom skoru pokazala kao nedovoljna.

Otpočinjući svoju kampanju, predsednik Buš je bio svestan da glavnu opasnost za njegov reizbor čine dve teme - rat u Iraku i ekonomija - i da će one biti glavni aduti njegovog protivkandadata. Zato je, s obzirom da je na ovim poljima kritika veoma utemeljena i da je na nju teško odgovoriti, Bušov tim potencirao dve druge, takođe veoma važne teme, u kojima je Buš video svoju prednost - rat protiv terorizma i obnova moralnih vrednosti. Cilj je bio da se javnost ubedi da, za razliku od Kerija koji je samo zluradi kritizer teškoća u kojima se našla zemlja, Buš poseduje lične kvalitete i odlučnost da odnese pobedu u ratu sa teroristima. Drugi noseći stub Bušove kampanje bilo je uveravanje glasača da predsednik mnogo dublje i iskrenije drži do tradicionalnih moralnih vrednosti od svog protivkandatata, što s obzirom na Kerijevu liberalnu pozadinu nije bilo naročito teško dokazati.

I pored relativnog uspeha retorički veštijeg Kerija u tv-duelima, Buš je ipak uspeo da se predstavi kao jak lider, kakav je Americi neophodan u teškim vremenima “rata protiv terorizma” – a za razliku od Kerija koji je tokom političke karijere suviše često menjao svoja politička ubeđenja. Čini se da jedan od presudnih faktora na ovim izborima bilo to što su glasači Buša videli kao doslednijeg i moralnijeg političara. Takođe, tvrd i nepopustljiv stav prema pitanju legalizacije homoseksulanih brakova doneo je Bušu dvotrećinsku podršku među homofobnim glasačima, a koji čine oko 36% ukupnog biračkog tela.

Bušova prednost je bila i u tome što je on takav svoj medijski imidž gradio godinama, a kampanja je bila samo njen dosledan nastavak. S druge strane, Kerijeva kampanja je kasnila i pokazalo se da je nekoliko meseci isuviše kratko vreme da bi se demokratskom kandidatu stvorio poželjan imidž i da se opovrgnu republikanske optužbe o njegovoj nedoslednosti i nepouzdanosti. Fokusirajući se samo na Kerijev «vijetnamski herojski renome», a potpuno prenebregnuvši tri decenije njegovog bavljenja politikom, demokrate su zapravo proizvele utisak da je Vijetnam jedini čist i moralan period njegovog života. A kada je i on doveden u sumnju od strane Kerijevih ratnih drugova u Vijetnamu, slika Kerija kao ambicioznog i arogantnog liberala iz bostonskog džet-seta više se nije mogla popraviti.

Pored toga, Keri se pokazao kao političar bez harizme. Pozivajući se prečesto na razum i ideološke fraze, on nije umeo da nađe put do srca “malog” Amerikanca, da mu zaokupi maštu i probudi nadu. Cela kampanja demokrata bila je «japijevska», antinarodnjačka i previše urbana, bez pravog kontekta s radničkom populacijom, a pogotovo s provincijom i selom. Buš je, za razliku od njega, bio bliži običnom čoveku, neposredniji, jednostavniji i pristupačniji njegovom srcu i željama.

SAO Ohajo

Mada je među intelektualnim krugovima u Srbiji isticanje značaja Amerikanaca srpskog porekla u Bušovoj pobedi dočekano sa mešavinom skepse, cinizma i prećutkivanja, odnosno, unapred proglаšeno ''tipično srpskim preterivanjem i megalomanijom'', opredeljivanje srpske dijaspore za republikansku opciju bilo je od izuzetnog značaja u nekolicini ključnih ''swing states''. Premda, razume se, daleko od toga da su «Srbi omogućili pobedu Bušau», bez njihove gotovo plebiscitarne pomoći ona bi u nekolicini ovih država sigurno bila dovedena u pitanje. Opredeljivanje Srba protiv Kerija i njegovog izazito antisrpskog tima na čelu sa Holbrukom, okrenulo je i dijasporu drugih pravoslavnih naroda u ovim kolebljivim državama ka konzervativcima, te je na kraju ogromna većina američkih prаvoslavaca podržala Buša. U Ilinoisu i Viskonsinu srpska (i pravoslavna) podrška ipak nije bila dovoljna da se prestigne Keri, budući da je crnačka populacija izašla na izbore u do sada najvećem broju i podržala demokratskog kandidata. Slično je bilo i u Pensilvaniji, gde su crni glasači bukvalno prelomili izbore u Kerijevu korist. Nasuprot tome, pravoslavni i hispanoamerički katolički glasači na Floridi bili su snažna potpora Bušovim kozervativcima i evanđelistima, koju demokrate nisu uspele da dostignu ni uz jaku mobilizaciju crnih glasača.

U Ohaju, koji se opet pokazao odlučujućom državom za pobedu na izborima, srpsko-pravoslavna zajednica odigrala je ključnu ulogu jezička na vagi. Prethodno je Buš najveću pažnju u svojoj kampanji posvetio Pensilvaniji, ali se u samom finišu preorijentisao na Ohajo i u njemu boravio tokom sedam od poslednjih dvanaest dana kampanje. Ova savezna država sa 5,8 miliona glasača bila je žestoko pogođena ekonomskom krizom (za vreme prvog Bušovog mandata 230.000 radnika je ostalo bez posla), i ekonomska pitanja su ovde bila daleko važnija od rata protiv terorizma. Pored toga, procenat novih glasača iznosio je 15% što je u svim drugim državama bilo dovoljno da donese pobedu Keriju. Po svim pokazateljima, Ohajo je trebalo da postane lak Kerijev plen, jer je Bušova pobeda 2000. godine u Ohaju bila tesna, sa tek nešto preko sto hiljada glasova. Međutim, religiozni stanovnici Ohaja (u prvom redu evangelisti i katolici), a potom i amiši, opredelili su se na moralnoj i verskoj osnovi, zatim, crni glasači nisu ovde izašli u dovoljnom broju, dok su se Srbo-Amerikanci gotovo stoprocentno opredilili za Buša, što je, sve zajedno, anuliralo Kerijeve prednosti i na kraju Bušu donela apsolutnu pobedu. Osim toga, republikanski senator srpskog porekla Džordž Vojnović (poreklom sa Banije) nadmoćno je pobedio u Ohaju sa 64 % glasova, pa se Ohajo među srpskom dijasporom u šali naziva i SAO Ohajo.

Na kraju, postavlja se pitanje: da li će, i kako, Bušova pobeda uticati na medjunarodni položaj Srbije i američki stav prema problemima koji nas danas najviše muče – Kosovo, Hag, budućnost SCG, Republika Srpska. No, bez obzira što su se, po običaju, ovdašnje nade nakon Bušove pobede divlje razbuktale (preostali kosovski Srbi su čak tim povodom priredili prigodan vatromet, sličan onome kada su pre pet godina euforično dočekivali Ruse) treba reći da neke krupnije promene u američkoj politici najverovatnije neće biti. Spoljna politika jed(i)ne velesile suviše je ozbiljna stvar, a Srbija, opet, suviše mala da bi u tom pogledu bilo realno nešto očekivati. Zapravo, nekih osetnijih promena bilo bi, možda, jedino u slučaju Kerijeve pobede, s obzirom na visok rejting koji bi u toj demokratskoj administraciji imali stari srpski «prijatelji» Madlen Olbrajt i Ričard Holbruk. (Što je i razlog zbog kojeg su se Srbi i ovoga puta opredeljivali mimo sveta, odnosno Evrope, kada su u pitanju kandidati na američkim predsedničkim izborima.) Ovako, sve će manje-više ostati po starom, Srbi, bez obzira na glasanje svoje dijaspore, neće bitno popraviti imidž «loših momaka», jedino što se možemo nadati da će, uz malo sreće, fokus američke pažnje i težište Bušovog «pravedničkog gneva» biti izmešteni sa ovog podneblja, te da će haški pritisak i zahtevi za nezavisnošću Kosova biti za nijansu blaži. To, naravno, nije mnogo, i daleko je od ovdašnjih želja i nadanja, ali bi, pod pretpostavkom da u narednim mesecima ne bude nekih spektakularnih političkih brljotina sa jedne ili druge strane, moglo dovesti do izvesnog smanjenja antiameričkog raspoloženja u Srbiji, te tako biti zalog buduće normalizacije odnosa između dve zemlje. Ako iz nekog razloga do toga ipak ne dođe, Amerika će verovatno nekako preživeti. A za Srbiju ćemo da vidimo.