Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Slobodan Antonić

 

DSS: u raljama života

- Šta je to: u istoj sali sede ljudi koji nemaju mobilni, ne voze kola, i ne gledaju na sat?
- To je Glavni odbor DSS-a!
Ovu ironicnu pošalicu cuo sam negde pocetkom 2001. godine, od osobe koja pripada svetu politickog marketinga. Kada se u nedelju, 18. jula 2004, ponovo bude sastao Glavni odbor DSS-a, ova pošalica teško da ce se moci primeniti. Verovatno svi prisutni imace mobilne telefone, mnogi ce doci u lepim, licnim ili službenim kolima, a i na sat ce vecina dosta cesto pogledavati - ako ni zbog cega drugog, a ono zbog vrucine. Ali, koliko ce DSS tada uistinu biti druga partija u odnosu na DSS od pre tri godine?
Pogledajmo druge naše glavne stranke i videcemo koliko su se one, u meduvremenu, suštinski promenile. DS, SRS, SPS, danas i 2001, to kao da su razlicite partije. Iz svih cete cuti istu pricu - mi smo ostali isti, duh naših predsednika je i dalje medu nama, bla, bla… Ali, te stranke su se gotovo pred našim ocima preobrazile, a njihova promena još traje. Ni u jednoj više ne postoji voda - apsolutni autoritet, unutrastranacki život se uzburkao i živnuo, temeljna stranacka ideologija je rasklimatana i relativizovana… To su sve manje stranke-svite, dvorske partije, ili vojnicki organizovani sledbenici harizmatskog vode. To su sada sve više konfederacije interesnih grupacija upletenih u lokalne strukture moci, mašine za osvajanje i držanje vlasti kojima su voda i ideologija samo upotrebna sredstva, nikako ne i neupitni ciljevi.
Ali, to nije slucaj sa DSS-om. To je stranka koja se zbilja nije suštinski promenila. U strukturalnom smislu, DSS iz 2004. zapravo je DSS iz 1997. godine - samo više puta uvecan. Ta 1997. godina, u stranackoj kulturi DSS-a uzima se kao nulto vreme. Tada je u materijalnom smislu dotaknuto dno, pa je administracija slata na neplaceni odmor, a partijska kola prodavana da se stranka ne bi ugasila. Danas, DSS više nema tih problema. Ali, u clanstvu i novcu bogatiji DSS iz 2004. godine, kao da nije bitno drugaciji od DSS-a iz 1997. godine. Struktura moci i važnost vode i ideologije - dakle, noseci duh same stranke - ostali su isti.
To samo po sebi ne mora biti ništa loše. DSS ima dobrog vodu i važnu ideologiju. Koštunica je dvostruki heroj srpske tranzicije - ma šta o tome pricao klub njegovih mrzitelja zvani "Pešcanik". Najpre, samo je Koštunica mogao da pobedi Miloševica na predsednickim izborima 2000. I drugo, bez njega i njegovog toliko ismevanog legalizma, u Srbiji bi danas i dalje vladali ideološki i politicki komesari tipa Cede Jovanovica ili Biljane Kovacevic Vuco. Takode, ideologija DSS-a koja podrazumeva dosledno pridržavanje demokratskih nacela, elementarno rodoljublje i razboritu skepsu kada su u pitanju sva moguca brzanja, takva ideologija, dakle, predstavlja uravnotežavajuci i otrežnjavajuci cinilac u našem politickom životu. Ta razumno konzervativna ideologija je i omogucila DSS-u da stekne onu tihu naklonost šireg kruga akademske i kulturne inteligencije u Srbiji zahvaljujuci kojoj je ova stranka i preživela godine medijske izopštenosti i neprijateljstva dominantno "reformske" javnosti (2001-2003).
Ipak, samo dobar voda i važna ideologija nisu više dovoljni za politicki uspeh neke stranke u Srbiji. DSS je glavninu politickog kapitala bio stekao najpre kao svojevrsni moralni i politicki svetionik u mraku jednog autoritarnog režima. U godinama nakon petooktobarskog prevrata, taj kapital je uvecan zahvaljujuci licnoj cestitosti i politickoj umerenosti stranackog vodstva. Ali danas u Srbiji, malo ko više mari za svetionike iz devedesetih. A i cestitih i umerenih politicara u Srbiji sve je više - jedan takav upravo je postao predsednik Republike. Otuda je zavaravanje ako neko misli da su cestitost i umerenost nadalje dovoljni da se na izborima uzme milion glasova. Potrebno je još nešto, ono što vec imaju glavne konkurentske stranke, a DSS još uvek nije stekao. To je organizacijska moc ili moc stranke kao organizacije.
Dve stvari sacinjavaju dobru stranku. Prva su valjani ljudi. Kada danas razgovarate sa mladim i obrazovanijim kadrovima u DSS-u, oni ce vam se cesto požaliti da ne mogu da dišu od "prvoboraca". To su su aktivisti i rukovodioci koji su u stranci od njenog osnivanja. Njihov glavni, i cesto jedini društveni kapital bio je da su "u DSS-u od devedesetih". Oni su iskoristili poslepetooktobarsku galamu, koju su preventivno podigle supranicke stranke, o tome kako je DSS navodno nabrekao od novog clanstva. To nije bilo ništa više istinito za DSS nego za bilo koju drugu stranku iz pobednickog DOS-a. Ipak, samo u DSS-u uveden je višestruki filter za nove clanove. Oni su morali da produ preispitivanja od izvršnog odbora opštine prijema, pa sve do same beogradske centrale. "Cim neko ima fakultetsku diplomu znam da je velika šansa da ce biti odbijen", bio je, prema recima mog bivšeg studenta, glavni rezultat ovakve višestruke selekcije.
I pored ovakvog odabira, DSS je nakon 5. oktobra dovoljno narastao i dobio dovoljno dobrih ljudi. Još jedan stereotip koji su u javnosti smišljeno stvorili naši reformisti jeste da "DSS nema kadrove". To je netacno, ili bar nije ništa više tacno za DSS koliko i za bilo koju drugu veliku stranku. Licno sam u DSS-u upoznao ljude koji su ostavljali izvanredan utisak po svojim sposobnostima, ili obrazovanju. Ali, ono što je problem sa DSS kadrovima jeste njihova upotrebljenost. Vecina mladih i ambicioznijih ljudi kao da je primljena samo zato da bi se nakitio izveštaj o jacanju opštinskih odbora stranke. A onda su gurnuti u stranu i tamo ostali napušteni i neiskorišceni. I to nije bilo samo zbog stvorenog interesnog bloka srednjih i viših "prvoboraca" protiv mladih i sposobnih. To je bilo zbog preovladujuceg duha organizacije.
A upravo je duh organizacije, pored kadrova, onaj drugi valjani sastojak uspešne stranke. Đindic je u DS-u stvorio jedan takav duh. On je uveo takmicenje izmedu mesnih rukovodilaca za pozicije u stranci. Podsticao je bespoštednost u tim nadmetanjima, ali je, ujedno, uveo i objektivno merljive kriterijume uspeha. To su bili uvecanje brojnosti clanstva i uvecanje broja glasova na izborima. Đindic je otišao, a DS je ostao da deluje kao dobro uigrana konfederacija lokalnih mocnika, koji se surovo medusobno bore za prevlast u stranci, ali na nacin koji nesumnjivo donosi krajnju korist stranci kao organizaciji.
Koštunica nije bio takav tip lidera i organizatora. On se gadio unutarstranackih borbi, svada i trzavica - osim ako nisu bile "nacelne", tj. ideološke. A one u strankama gotovo da to nikada nisu. Koštunica se gadio i bilo kakvog unutarstranackog inženjeringa - veštaškog stvaranja duha ili odnosa medu rukovodstvom koji vec u stranci ne postoje. Puštao je da stranka na "prirodan" nacin živi, da spontano raste i da se razvija - po cemu, doslovno uzeto, u Srbiji i nema veceg liberala od Koštunice. I on se, naravno, s vremena na vreme morao ozbiljno umešati u stranacke poslove. Ali, samo onda kada je na to bio prinuden, samo onda kada ga neka velika svada ili neka velika odluka (oko koje se stranka delila) ne bi na to prisilila.
Rezultat takvog Koštunicinog delovanja bila je osobena atmosfera stvorena u stranackom rukovodstvu. Kako medusobna konkurencija nije sistemski podsticana, u stranci je stvoren interesni blok statusa quo koji je otežavao funkcionalnu cirkulaciju partijske elite. Sa druge strane, sporovi i neslaganja unutar stranke nisu rešavani preko standardnog samoregulativnog mehanizmna, kakav je Đindic uveo u DS. Oni su rešavani na cist deus ex machina nacin. Kada bi, naime, sukob za partiju postao odvec disfunkcionalan, Koštunica bi jednostavno prednost dao odredenoj strani u sukobu. Pri tome se klonio da se ona druga strana ne oseti odvec poraženom, pružajuci im nadu da ce se možda vec u sledecem izvlacenju vratiti u prvi plan. (Baš taj izraz - "izvlacenje", cesto sam imao prilike da cujem od ljudi iz DSS-a kao opis onoga što se u drugim strankama naziva "odlucivanjem", "glasanjem" ili "izborima").
I tako, kada funkcioneri DSS-a novinarima u glas saopštavaju da je "DSS jedinstven", to uopšte nije sasvim daleko od istine. Ali, DSS je jedinstven na jedan pomalo pogrešan i nefunkcionalan nacin. On je jedinstven u svojevrsnoj ne-organizaciji, ne-ambicioznosti, ne-preduzimljivosti svojih rukovodstava. On je jedinstven u njihovom begstvu od odgovornosti, u prepuštanju svake vece odluke "šefu". Šef, naravno, nije sveznajuci i bilo je samo pitanje vremena kada ce stranacki brod da udari u neku podvodnu stenu. U stenu koju kapetan nije video, a niko od posade se nije potrudio da mu je prijavi.
Tako se i zbio brodolom DSS-a na nedavnim predsednickim izborima. Maršicanin je bio lican Koštunicin izbor - inace, ne sasvim pogrešan ako se posmatra iz ugla kandidatovih spoljnih performansi (tj. ako se gleda sa kapetanovog komandnog mosta). Drugi covek stranke, iskusan politicar, cistih ruku, dovoljno poznat, kooperativan u odnosu na stranacku hijerarhiju moci - sve su to bile osobine koje su Maršicanina preporucivale kod Koštunice. Ali, da je stranka zbilja birala, da kandidat nije "izvucen", DSS nikada ne bi odabrao Maršicanina. I pored svih performansi, Maršicanin u stranci nije uživao popularnost. Pomalo hladan i krut, on kod drugih ljudi nije proizvodio emocije. A kad tako nije bilo ni medu pristalicama DSS-a, kako se moglo ocekivati da Maršicanin postane omiljen medu stranacki neopredeljenim biracima?
Upravo to je bila ona podvodna stena koju je, valjda, videla cela posada, cak i "mali od palube". Ali ne i kapetan, strateški zagledan u daleki horizont. Da se Koštunica, kao svojevremeno Halun-al-Rašid, onog dana kada je objavio Maršicaninovu kandidaturu, umešao medu svoje stranacke podanike, mogao je da cuje uglavnom zacudeno coktanje ("c-c-c"). Ili, kod onih smelijih, cak i gundanje: "Maršicanin možda i može da bude predsednik, ali neka niko ne misli da cu ja ozbiljno da mu služim u kampanji". A da sazna kako Maršicanin ni u DSS-u ne prolazi, Koštunica uopšte nije morao da se prerušava. Valjalo je samo da sazove Glavni odbor. I da mu ostavi da istinski odlucuje.
U tom smislu se može reci da je DSS danas na prekretnici. Ako hoce da ostane velika stranka, njegova rukovodstva moraju da se pokrenu. Odgovornost i konkurencija, to i za DSS mora biti formula uspeha. Ali pokretanje rukovodstva baš u DSS-u nece biti lako. DSS je konzervativna stranka, a sada se od nje traži da pristupi dubokim promenama sopstvenog bica. Koštunica organski ne podnosi da se bakce oko organizacije, a sada se od njega ocekuje da organizaciono preobrazi stranku i promeni joj krvnu sliku. I ako bi se neki politicki realista morao kladiti, mislim da bi pre novac stavio da ce DSS nastaviti da taljiga kao i dosad, nego što ce uložiti zanacajniji napor da se promeni.
To ce svakako biti šteta. I za stranku, i za Srbiju. U politickom prostoru, DSS drži važnu centralnu poziciju. Na toj poziciji je, po pravilu, najviše biraca. Zato je ona i napadnuta, sa leva, od strane DS-a, i sa desna, od strane SRS-a. I taj napad, sudeci po proteklim predsednickim izborima, nije bio neuspešan. Ako se DSS ne trgne, lako je moguce da se krunjenje njegovog birackog tela nastavi. DS i SRS svakako da nece stati. Trudice se da svoju politiku što više umere i tako nastave napredovanje ka centru - sve dok se trajno ne sastave negde na simetrali politickog prostora. To, naravno, nece biti ni lako, ni brzo. Stoga ni DSS-u ne preti opasnost da u skorije vreme nestane. I sa preostalih 200 do 300 hiljada glasova on ce svakako nastaviti da bude važan cinilac u srpskoj politici. Zahvaljujuci tzv. koalicionom kapacitetu, DSS može još jedno vreme da daje parlamentarnu vecinu za obrazovanje vlade drugim, uspešnijim strankama - kao što su radili Genšerovi liberali. Ni to nije sasvim rdav položaj. Ali, iz takvog položaja, Koštunica može biti jedino ministar pravde - ne i premijer, ne i neko ko sastavlja vladu.
Sa druge strane, organizaciono budenje stranke donelo bi najviše koristi upravo ljudima iz same partije. Jednom sam vec napisao da jak DSS, zahvaljujuci svom središnjem politickom položaju, može biti ono što je nekada bila italijanska Demohrišcanska partija - višedecenijski hegemon u svim vladama. To sa sobom donosi ne jedno ministarstvo, rezervisano za šefa stranke, kao u slucaju Genšerovih liberala. To sa sobom donosi desetinu ministarstava, i to kroz citave desetine godina! Zbilja golem plen, plen zbog kog se valja potruditi. Jer, da biste postali kao Demohrišcani, morate da iz izbora u izbor osvajate nekih 25% glasova. A to može samo jaka i vredna stranka - ona koja nagraduje rezultate i zato podstice akcije poput "od vrata do vrata", ili "siguran glas".
Jedna osoba, opet iz politickog marektinga, klela mi se kako je visokom funkcioneru DSS-a i šefu izbornog štaba na predsednickim izborima 2002. godine (trka Koštunica-Labus) predložila kampanju za povecanje izlaznosti po sistemu "od vrata do vrata". Na to joj je on cinicno odbrusio "A da necete slucajno i 'od prozora do prozora'?". Njega je, naravno, mrzelo da se s time bakce, a i drugi funkcioneri u DSS-u nisu želeli dodatni posao. Iako je tog 13. oktobra 2002. Koštunica dobio 1.991.947 glasova - milion više od Labusa i 300 hiljada više nego što je ove godine osvojio Tadic - on nije postao predsednik Republike. Da bi izbori uspeli, nedostajalo je 297.268 biraca koji su glasali - svejedno za koga. Svako ko iole zna politicki marketing reci ce vam da se tih 300 hiljada biraca - makar i Labusovih - najsigurnije moglo izvuci na birališta upravo akcijom "od vrata do vrata". I danas u Predsednickom dvoru na Andricevom vencu ne bi sedeo Boris Tadic. Sedeo bi Vojislav Koštunica.
Suprotan primer dolazi nam sa proteklih predsednickih izbora. Moj otac je potpisom, na ulici, podržao kandidaturu Borisa Tadica. Na dan prvog kruga glasanja, 13. juna, mlada ženska osoba iz DS-a cetiri puta ga je zvala na kucni telefon. Sve dok nije izašao i glasao. Isto se ponovilo i cetrnaest dana docnije. Takva akcija u politickom marketingu zove se "siguran glas". Tih dana, na desetine hiljada "sigurnih glasova" iz DS-a je zvato telefonom, ili su im poslate SMS poruke, ili je kontaktirano na druge nacine. Možda se upravo u tim "sigurnim glasovima" krije onih 250 hiljada glasova više, koliko je Tadic osvojio u odnosu na Nikolica. I možda se upravo u tim glasovima krije tajna Tadiceve pobede.
Znate li šta je bilo sa onim funkcionerom DSS-a, šefom izbornog štaba, nakon neuspeha 2002? Ništa. Ostao je gde jeste, i nastavio da vodi i naredne kampanje DSS-a. A sada, možete li da zamislite nekoga iz DS-a ko na predlog da se izvede akcija "siguran glas" odgovara - "A da necete slucajno i akciju 'sigurni jecaj'"? I možete li da zamislite da on posle izbornog neuspeha ostane u DS-u na bilo kom mestu koje ima veze sa izborima? Pri tome, njega ne bi morao da dramaticno smenjuje stranacki šef. Zahvaljujuci sistemskoj konkurenciji u rukovodstvu, drugi i sposobniji kadrovi njega bi jednostavno izgurali na neku manje bitnu poziciju. A na njegovo mesto došao bi covek cija je ekipa okrenula najviše telefona i dovela najviše "sigurnih glasova" na birališta.
Eto to je izbor pred kojim je danas DSS - veliki plen uz mnogo rada, ili mala dobit uz nikakav rad. Postoji jedno pravilo koje kaže da se gubitnici obicno nesvesno poistovecuju sa rdavim stereotipom koji su o njima proizveli njihovi neprijatelji. Veljko Bulajic je cetnike prikazivao kao umašcene, bradate koljace. Stoga su društveni marginalci, s kraja osamdesetih i pocetka devedesetih, koji su želeli da izigravaju cetnike, poceli tako da se nose. Naši su "reformisti" o DSS-u stvorili stereotip kao o stranci "lenština i trutova". Da li je moguce da ce pravilo o gubitnickom prihvatanju stereotipa i u ovom slucaju biti potvrdeno? Da li je moguce da ce DSS, u izboru sa pocetka ovog pasusa, odabrati upravo - drugu mogucnost?

14. jul 2004.

 
     
     
 
Copyright by NSPM