Branko Radun

BORIS TADIĆ – POLITIČKA "BARBIKA"

Tokom devedesetih godina smo se sretali sa jednim tipom političara. To su bili borci za svoje ideale i programe i pri tom veoma samosvojne ličnosti. Oni su se bavili ovom opasnom profesijom rizikujući život ili barem hapšenja i stalna uznemiravanja. Mnogi od njih su stradali, pa čak i izgubili živote zbog onoga što su činili. Zoran Đinđić je primer čoveka koji je imao disidentski i dug opozicioni staž i na kraju tragičan životni kraj. Vojislav Šešelj je isto tako bio disident i manje više opozicionar tokom devedesetih, bio hapšen od više režima i završio u Hagu. Vuk Drašković je isto imao burnu i tešku političku karijeru sa pokušajima ubistva i hapšenjima. Vojislav Koštunica ima iza sebe decenije suprotstavljanja komunističkom totalitarizmu i deceniju opozicionog delovanja sa mnogim teškim iskušenjima kao npr. najnovija kada ga je DOS hteo politički uništiti a pretilo mu hapšenje u vreme "sablje". Pa čak i Slobodan Milošević iako ne pripada ovom disidentsko-opozicionom korpusu je imao mnogo mučnih i teških momenata u karijeri da bi na kraju završio gde je završio. Svim ovim političarima je zajedničko to što su prolazili trnovitim i neizvesnim putevima do svojih ciljeva. Od nekih voljeni od drugih omrznuti, ali je svima zajedničko da im nije bilo lako u političkoj karijeri. Voditi Srbe je posao visokog rizika i često sa sobom nosi smrt, zatvor i pretnje svake vrste. Za taj su posao pre inteligencije i mudrosti potrebnije hrabrost i upornost.

Osim toga svima njima je bilo svojstveno što su to bile originalne ličnosti. Iako nisu imali dosledne politike niti koherentne idejne pozicije, oni su pokazivali veliku srčanost u borbi za one za koje se u tom trenutku zalažu. Stoga, iako su se često borili za promašene ili štetne ideje, njima se mora priznati hrabrost i lična snaga. To su ljudi sa mnogo loših osobina, pre svega sa liderskom sujetom, nedosledni i sa manjkom morala, ali ipak ljudi koji su bili uporni borci za svoje politike i oni koji su bili spremni da mnogo šta rizikuju radi njihovog ostvarenja. Tu spremnost na borbu i žrtvu mi cenimo, ma koliko ona bila necelishodna pa i kontraproduktivna kao na primer "patriotska" politika Miloševića ili "reformska" vizija Zorana Đinđića. 

Danas, početkom XXI veka se dešava nešto novo. Javljaju se političari novog "tipa". To su "kompjuterski generisani" simpatični likovi sa bilborda koje lansiraju medijski timovi sa dosta uloženog novca u kampanje. Najočitiji takav primer je Boris Tadić iako mu je Labus na neki način preteča u meklaunizaciji [1] srpske političke scene. On je bio nevažan igrač u Đinđićevom timu koji je obavljao neke periferne poslove. Đinđić je sebe okružio pre svega mladim i odlučnim igračima poput Čede i Bebe, dok su oni kao Tadić bili tu više kao dekor. Ubeđeni smo da Đinđić nikada ne bi za naslednika postavio nekoga poput Tadića jer je on bio za njega previše fin i mek momak za "ultimat fajt" balkanske političke arene. Stoga je u đinđićevskom krilu političkih operativaca DS-a bio tretiran kao "devojčica". Stoga nije bio ni uključen u uži i poverljivi krug saradnika pokojnog premijera. [2] On je kao apsolutni diletant (psiholog koji se nikada nije bavio pitanjima odbrane) bio postavljen za ministra odbrane jer je imao dobre veze sa našim "novim" zapadnim saveznicima, ali isto tako je time i sklonjen od republičke vlasti.

Boris Tadić je posle smrti Đinđića imao munjevitu političku karijeru, pa je od političkog autsajdera iznenada postao favorit u trci za mesto lidera DS-a. Malo su nejasne okolnosti pod kojima je ovaj politički maneken [3] uspeo da istisne sa čelne pozicije dva odlučna Đinđićeva operativca – Živkovića i Jovanovića. Za njega su radili moćni lobiji sa finansijsko-medijskom podrškom i činjenica da se njegovi protivnici bili u velikoj meri kompromitovani i nepopularni. Lepo pripremljena istraživanja javnog mnjenja su govorila da bi sa Tadićem, DS dobio više no sa Živkovićem. Ispalo je da se Tadićev uspon na vrh DS-a poklopio sa potrebom "pročišćavanja" redova u taborima tada vladajuće stranke. Sve to i još po nešto "sa strane" je doprinelo da "tolerantni" i "moderni" [4] Tadić pobedi "grubijane" prljavih ruku.

Ono što je važno reći je da je ta partijska čistka zapravo uklonila prave Đinđićeve saradnike i naslednike njegove politike, a sve pod parolom oslobađanja od balasta zarad nastavka puta reformi i evropskih integracija to jest puta koji je trasirao Đinđić. Ali ništa pogrešnije od toga. Tadićev uspon, a posle i svojevrsni puč u stranci, je doneo i promenu političke orijentacije. Svi se sećamo kako je pokojni premijer pokrenuo u januaru prošle godine pred međunarodnom zajednicom rešavanje Kosovskog pitanja. Mnogi su to tumačili kao predizborni i demagoški potez, ali smo mi skloni da verujemo da je to bila iskren i ozbiljan pokušaj da se nešto po tom pitanju učini. Posle smrti Đinđića nova vlada menja kurs i odustaje od političke akcije u vezi Kosova. Zatim, poznato je da je Đinđić bio proevropski – pronemački orijentisan, dok je Tadić proanglosaksonski. Prvi je birao Evropu za primarnog partnera, a drugi kao "NATO lobista" Ameriku. Ovde ne želimo govoriti koliko su jedan ili druge u tome grešili, a jesu, već samo da Tadić nikako nije naslednik Đinđićeve političke orijentacije, ma koliko se on kao takav predstavljao. Upravo je stvar u tome da političari novog tipa mogu medijskim manipulacijama postići da se dve različite politike predstave kao jedna celina, kao kontinuitet. Ali i obrnuto. 

Boris Tadić je dakle političar novog "tipa" – prvi veštački i medijski stvoren lik. On u pravom smislu i nema političku biografiju, nema svoje borbe i bitke, "junačke rane" kojima su se hvalili Šešelj, Đinđić i Drašković. On nikada nije ništa rizikovao u politici i ni zašta se odlučno nije borio. Njega su jednostavno marketinški kreirali kao i svaki drugi "prozivod za tržište." Politički maneken bez jasnih stavova i principa, bez ideala i programa. Ovo ne govorimo kao neku njegovu manjkavost već kao osnovnu karakteristiku. Đinđić na koga se on poziva je bio relativno priznat intelektualac, disident, opozicionar i krstaš demokratije i reformi. [5] Đinđić je bio čovek koji je bio spreman ponekad mnogo da rizikuje da bi ostvario svoje planove i ideale. On je zaista verovao u svoju viziju moderne Srbije i imao spososbnost da oko sebe širi optimizam svojom verom u uspeh. Iako su se reforme svele na bilborde i slatkorečive nastupe ne može mu se osporiti da je on pričao jednu "veliku priču" koja je nekima, doduše kratkotrajno, ulila nadu u budućnost. Nasuprot toga Tadić nema ni intelektualni ni lični kapacitet Đinđića, čak ni njegovu sposobnost reformske reklamokratije. Pa šta je od Đinđića ostalo na Tadiću? Samo figura zgodnog i nasmejanog čoveka koji priča priče o reformama. Samo izdizajnirana spoljašnjost i veštački imidž nekoga ko je "pozitivan" i "tolerantan".

Tako je simularkum politike dostigao visok nivo i kod nas. Komercijalizacija politike u kojoj kampanje koštaju mnogo i u kojima marketinški "eksperti" nude politike i političare na tržištu kao šampone (tako se izrazio Tadićev "marketing majstor"). U tržišni prodor "brenda" Tadić su utrošeni milioni. Da li će on biti promašena investicija za one koji u njega ulažu novac i trud, jer se nisu prilagodili specifičnostima "lokalnog tržišta" tek će da se vidi. On je stvoren kao "politička barbika" da se svima dopadne, a naročito ženama i onima koji političare procenjuju prema izgledu i osmehu. 

Da bi mu zapušili političke "rupe" u smislu odsustva patriotskog osećanja i lobiranja za NATO, njegovi marketinški mentori su mu sugerisali posete Republici Srpskoj i Rusiji. No koga će to zavarati kada kao ministar odbrane nije išao u takve posete, to ćemo tek videti. Ovo je test (ne)moći medija i zaboravnosti javnog mnjenja. Plasman u drugi krug bi bio uspeh Tadića (a da ne govorimo skoro neverovatna pobeda nad Nikolićem [6] ) i to bi verovatno pomoglo da se na vodi održi olupina DS-a, koja ako duže vreme apstinira od vlasti skoro neumitno tone.

Marinko Vučinić je u tekstu "Da li je trećerazrednost postala načelo demokratske stranke?" (www.nspm.org) poredio DS sa početka devedesetih sa onim što je danas. A zapravo je reč o više različitih politika pod jednom firmom. DS je na početku bila urbana i intelektualna stranka u kojoj su bili i Koštunica i Čavoški i Đinđić i Mićunović... Od pre deset godina to je liderska Đinđićeva partija, od pre pola godine to je Tadićeva firma. To su tri različite politike, sa različitim ljudima a pod istim imenom. Tako je stranka od jednog političkog trusta mozgova u prvoj fazi, postala partija jednog odlučnog pragmatika (Đinđića) koji se okružio gotovo isključivo "političkim operativcima, partijskim pragmatičarima i poslušnim i beskrajno odanim vojnicima partije" (Vučinić). A sada je od te "političke firme" koja se borila za vlast i reforme, nastala "marketinška agencija" koja promoviše jedan jedini proizvod – više lik, a manje delo Borisa Tadića. To je oligarhijska struktura koja je politički činilac bez pravog političkog identiteta i programskog opredeljenja, a o intelektualnom i moralnom utemeljenju i da ne govorimo. Ali to nije samo priča o dekadenciji jedne partije, već i posledicama njenog "marketinškog" usmerenja. Osim površno privlačnog imidža Borisa Tadića šta DS zaista može da ponudi Srbiji? Skoro ništa. Koji je onda uopšte smisao postojanja DS-a? Da se Srbiji ponudi politika novog "tipa" – politika kao marketinška kampanja kojom se pridobijaju ljudi preko prijatnosti i simpatičnog izgleda, a pri tom program nije uopšte bitan. To je trend i u zapadnim društvima. No da li smo mi kao društvo "dovoljno zreli" za jednu takvu genetski modifikovanu politiku i instant političke vođe? Pred simulacijama i virtuelnim slikama sveta je "svetla budućnost" no da li je ona došla već sada u Srbiju?

Ali koliko vidimo ovo "trendi" medijsko zasenjivanje prostote teško može da uspe jer pre svega zaslepljuje njene tvorce. Politički i medijski vrh ovakvih instalacija ima samo jednu manu – pogrešnu zemlju u kojoj primenjuju svoje marketinške šablone. Oni zaboravljaju samo jednu stvar – narod kome se obraćaju i žalosno stanje zemlje u kojoj žive. To je zato jer oni i ne žive u Srbiji običnih ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Oni žive u "krugu dvojke", misle da BK, PINK i B92 pokazuju realnost. Tadić i njemu slični zaboravljaju da propagiraju ulazak u NATO u zemlji koju je NATO bombardovao, da govore o reformama u koje milion nezaposlenih više ne veruje i druge "sitnice" toga tipa. Kao psiholog po obrazovanju Tadić bi trebalo da malo bolje razume naše ljude i žalosne prilike u kojima žive pa da malo razumnije definiše svoje "prioritete". Ali ne, on kao pripadnik otuđene kaste "reformatora" niti zna, niti ga interesuje kako živi običan narod, kakve muke muče ljude u Srbiji danas. On kao da se i dalje bavi Lego kockicama (to mu je bio poslovni neuspeh) verujući da se sa ljudima kao sa njima može igrati i lako manipulisati, i da je od njih moguće napraviti sve što se poželi. Stvarno ako Tadić prođe sa Nikolićem u drugi krug postavlja se pred nas teško pitanje - za koju opciju glasati – za Radikalsku ili Lego Srbiju?