Propaganda Đinđićevog medijskog štaba (Čeda&Beba) je promovisala ideju o tome kako je Vojislav Koštunica nesposoban političar koji samo priča o "legalizmu" i "ustavu". On je zaista prečesto demonstrirao profesorsko apstraktno pravničko mišljenje i kod nas premalo cenjen formalizam vladavine uspostavljene procedure. Pa mu je uz to bilo lako "prikačiti" nepraktičnog, sporog i nesposobnog – što se Đinđić svojski i istrajno trudio. Može se reći da je Koštunica oslanjajući se na (ne)formalni ugovor sa Đinđićem pokazao principijelnu naivnost i nepoznavanje moralnog kreda njegovih političkih partnera. Ali isto tako Koštunici je bio sužen manevarski prostor (ugovor sa DOS-om, unutarpartijski stavovi i strani-zapadni pritisak). On niti je mogao nešto značajno uraditi direktnim sukobom sa Đinđićem i DOS-om, niti je bio takva ličnost.

On je ispunio svoj deo ugovora i žrtvovao svoje pozicije, ali je sačuvao moralni kredibilitet, što mu je omogućilo da i mimo vlasti bude najpopularniji političar u Srbiji. Uspeo je da kao ne previše aktivna i ambiciozna opozicija sačuva ogromno biračko telo. I da su izbori bili pola godine ili godinu dana pre on bi dobio mnogo više glasova. Njegova strategija "čekanja" da protivnik oslabi i da ga onda prisili na izbore na kojim bi ga pobedio, je bila dobra ali nije bila previše uspešna, jer je nije vodio dovoljno aktivno i jer nije uspeo da na zapadu – Evropi dobije značajnu podršku ovom nastojanju.

Onda je došlo do tragičnog ubistva Zorana Đinđića, koje su neki lideri DOS-a pokušali da iskoriste kao sredstvo za blaćenje "patriota", pre svega DSS-a, ali i SRS-a. Na kraju je proamerički G17+ krenuo u "krstaški" pohod protiv obezglavljene i uzdrmane proevropske dosovske kamarile serijom skandala. Rezultat je poznat – nestanak ikakvog autoriteta vlade i prevremeni izbori. Ali mlitava kampanja DSS-a je dopustila da SRS, preko "uspeha" na predsedničkim izborima, i G17+ rušenjem vlade, najviše profitiraju. Tek je prekasno Vojislav Koštunica krenuo u odlučniju i jasniju kampanju i dobio ono što je dobio. 

I šta sada? Posle izbora su svi shvatili političku realnost da su SRS i DSS najjače partije. Mnogim običnim građanima se činilo da je njihova koalicija nešto najnormalnije. Ali decenijska ideološko-politička podela na "demokratsku" i onu drugu opoziciju nije ostala bez traga. Osim toga realan i jak pritisak zapada na Koštunicu ga je vodio ka tome da izbegava koaliciju sa SRS. Pošto je on čovek principa, ali ne i direktnih sukoba on nije išao direktno ni protiv američkih zahteva (kao npr. Radikali), ali ni protiv stavova srpskog javnog mnjenja (kao npr. Đinđić) pa je razgovarao sa Tomom Nikolićem o koaliciji, a da pri tom nije rekao ni "ne" ni "da". Prebacio je tu stvar na odluku vrha stranke, što je bilo mudro i strateški je kupovalo dragoceno vreme. Time što nije olako odbio Nikolića je dobio simpatije građana, a političke protivnike i one koji su se nadali automatskom ulasku u vladu je zbunio. Niko tada nije znao kakvu će on vladu na kraju sastaviti, jer je vodio fleksibilnu politiku sa više opcija-ciljeva što je uslov svake pametne strategije i gde se on pokazao superiorniji od svih drugih političkih igrača. Ta neizvesnost njegove namere je činila mekšim pregovaračke pozicije onih koji su želeli da u nju uđu (SPO-NS i G17), a izazivala komešanje i haos unutar DS-a. Prihvatanjem SRS-a kao legalne političke snage je malo nervirao Zapad i domaće profesionalne "reformiste" i "misionarsku inteligenciju" ali je zato dobio veliki plus u unutrašnjoj politici. Time je radikale umekšao, mnogim pokazao da se ponaša ne kao vođa jedne "demokratski" isključive partije, već kao ozbiljan političar i državnik.

Sada je prvi put mogla da dođe do izražaja sposobnost Vojislava Koštunice da teži ka nezavisnoj politici i da manevriše između antagoniziranih političkih blokova. Tako je 1996. i 1997. bio sklon i da uđe u koaliciju sa SRS-om, ali i sa "demokratskim blokom". To nije shvaćeno kao nedoslednost, pa je jedno vreme Vojislav Koštunica bio najpopularniji političar Beograda po istraživanjima javnog mnjenja. Ali biti van "blokova" je često značilo tavoriti na marginama, i bez značajnih finansijskih sredstava i pristupa medijima. Tako je posle toga Koštunica imao više "posnih" godina u vreme kojih mu se i partija osipala i pored toga što je imao značajan rejting kao nezavisan i nekompromitovan političar. Dogovorom sa DOS-om je dobio priliku da kapitalizuje svoj moralni rejting, ali i da se kompromituje kroz savez sa ovom šarolikom političkom grupom i njenim klanovima. Koštunica je izabrao težak put, ali jedini mogući za njega. Ušao je u dvoboj sa Miloševićem i porazio ga, ali je unapred sebi vezao ruke u odnosu sa Đinđićem. Onda je, u poslednji trenutak, da bi sačuvao politički integritet, izašao iz DOS-a. Moguće je bilo da bi odlučnijom politikom u opoziciji dobio nešto više glasova ili da bi prisilio DOS na ranije izbore, ali bi se sve svejedno završilo suštinski isto.

Posle izbora je Koštunica uspešno prebrodio prvo iskušenje – Radikale. Jer da je ušao sa njima u koaliciju, on bi bio u njoj bio manji ili pasivniji partner, uz veliki antagonizam zapada i napade "reformskih profitera". Sa druge strane bi ga odbacivanje koalicione ponude sa gnušanjem (što bi više odgovaralo SRS-u) prikazalo kao pripadnika ideološki netrpeljivih "demokrata" i time bi izgubio autoritet u nacionalnim krugovima i biračkom telu. Tako je principijelno i vešto izbegao opasnosti radikalske Scile i Haribde.

Posle ovoga je sledilo iskušenje ulaska DS-a u vladu. Demokrati kao bivša vlast, po njemu nisu smeli ući u vladu koja je želela da bude vlada diskontinuiteta. I tu je bio u pravu, to je bila biračka volja građana. Ali mnogi u zemlji i inostranstvu su navijali da DS bude barem simbolično u strukturi vlasti. Koštunica nije želeo da se direktno suprotstavi ni pritisku za ulazak ni za neulazak DS-a za vladu, pa je zato vreme radilo za njega. Što je vreme više prolazilo ljudi su bili nestrpljiviji i bili spremniji za bilo kakvu vladu, a strani faktor se plašio naročito pretnje ponovnih izbora koji bi po svima još više ojačali SRS. Tako je posle nekog vremena i natezanja, ali i nadmenog ("bez nas se ne može") i šizoidnog vođstva DS-a (Tadić – Živković), Koštunica uspeo da ih izmanevriše i na kraju izbaci iz igre. Pri tom su vođeni pregovori i o podršci SPS-a Koštunicinoj vladi. I kada su Demokrate prevršile svaku meru u svojim zahtevima i promenjivim stavovima, Socijalisti su iznenadno (iznenađenje je temelj strategije) uskočili u igru i doveli Koštunicu do cilja. Time što je Socijaliste držao kao tajni adut koji je izneo na svetlost dana u pogodnom momentu (dobar "tajming") održao je lekciju svim partijskim vrhovima iz političke veštine i pokazao kako ga previše ne ograničavaju ideološko-partijske podele iz devedesetih godina XX veka.

Sada su i Radikali i Demokrate shvatili da su elegantno izmanevrisani, i da nisu mogli da prate tok misli Koštunice i njegovog tima. Radikali su ogorčeno jadikovali kako Koštunica i nije mislio da ulazi u vladu sa njima, a Demokrate da je celo vreme navodno fingirao pregovore sa njima, kupovao vreme i cenkao se sa socijalistima. Bilo kako bilo oni su ispali politički diletanti, više drugi no prvi. A ko gubi ima pravo da se ljuti, pa i da ogovara onoga koji ga je očigledno nadigrao. Pregovarajući sa Demokratama, ostavljajući otvorenu kartu "koncentracione" vlade ili novih izbora, Koštunica se pokazao kao pravi strateg koji manevrišući ostavlja protivnike na "oštrici dileme" (Šermanova formula iz američkog građanskog rata). Tako nije nikom bilo jasno šta mu je cilj, imajući više ciljeva od kojih je birao onaj najrealniji. On je, kako kaže Burse sledeći Napoleona, imao fleksibilan plan sa više razgranatih varijanti koji je bio tako izrađen "da jedna od njih mora da uspe".

I tako nije napravio ni koaliciju ni sa SRS ni sa DS, već je sve iznenadio i dobio podršku SPS-a. A to je bila savršena opcija. Zapad je bio pre svega antiradikalski paranoičan zanemarujući socijaliste, a narod protiv ulaska u vladu demokrata kao okosnice ozloglašenog DOS-a. Sa druge strane SRS je svojim brojem glasova imao prevelike ambicije, a DS činjenicom da je imao vlast isto tražio previše, pa je tako posredna podrška SPS-a bila najjeftinija i najcelishodnija u svakom pogledu (na unutarnjem i spoljnopolitičkom planu). Svojim manevrisanjem između SRS-a i DS-a Koštunica je srušio mnoge tabue i time unapredio politički život u Srbiji. Ko bi samo pre pola godine predvideo koaliciju Koštunica – Vuk – Labus – Dačić. Za ovakve poteze je bio sposoban samo Koštunica jer je manje od ostalih pripadnika "demokratskog bloka" bolovao od ideološko-političkih jednostranosti. 

Zašto se Koštunica nametnuo kao jedini centar oko kojeg se može okupiti vladajuća koalicija. Radikali kao najjači su imali veliki balast "ultranacionalista", saveznika Miloševića, antizapadne partije i sl. Radikali su imali i balast u ličnosti Šešelja koji se sa mnogima sukobljavao i time sebi radikalno smanjio manevarski prostor. Taj nedostatak pokušava, iako presporo, kompenzovati vodeći dvojac Nikolić-Vučić što je neprimećena nova pojava na političkoj sceni, ko i SPS dvojac Dačić-Vučelić. Sa druge strane DS, i bez unutrašnje konfuzije i podele nije u stanju da okupi snage dovoljne za formiranje vlade jer su previše isključivi i arogantni kao bivša vlast. Sa druge strane G17 je pre nevladina organizacija nego realna politička organizacija. A sa tim u vezi i njihov ogroman nedostatak ikakvog političkog programa (osim "neoliberalizma" u ekonomiji), ako u to ne računamo marketinšku "nezavisnu Srbiju". DSS na čelu sa Vojislavom Koštunicom je za sada jedina politička snaga koja sa svima može da ulazi u određene političke aranžmane (npr. sa SRS-om u vezi Ustava). Ona jedina iz tzv. "demokratskog bloka" ima komunikaciju sa "starim snagama", čime je pokazala ne samo da bolje od drugih shvata prevaziđenost nekih podela u društvu, već i da ih ignorišući uspešno koristi za ostvarivanje svojih ciljeva (koji su istovremeno i nacionalni i partijski).

Svojom politički mudrom i taktički veštom (bez obzira koliko je toga bio svestan) politikom je Koštunica uspeo da izmanevriše sve prepreke jer je izabrao "nepravilan pravac kretanja" i da "iskorišćavajući mesto najmanjeg otpora" (Lidel Hart) stvori vladu, a da pri tom ne samo da ne stvara nove protivnike, već da postojeće pretvara u kooperativne saradnike. Uzmimo za primer navodno veštog Đinđića koji je neprekidno proizvodio političke protivnike i neprijatelje, a postojeće učvršćivao u toj poziciji. On ne samo da nije pokušavao da pravi dogovore sa snagama "starog režima" (iako pošteno govoreći SRS nije ozbiljno učestvovala u podeli vlasti sa Miloševićem), već je od Koštunice (pa i Velje Ilića) pravio nove ogorčene protivnike, često grubim, nepravednim i nepotrebnim postupcima (izbacivanje iz vlade i skupštine najjače stranke). Privremeno je izgledalo da on učvršćuje svoju vlast, ali je dugoročno gubio tlo pod nogama. Njegova politička izolovanost ga je učinila i manje više nebranjenom metom i u bukvalnom smislu. Ali i da nije tragično nastradao on bi izgubio na izborima, i danas bio politički mrtav. Dok se borio za vlast on je pokazivao i jednu fleksibilnost i umešnost, a kada je došao na vlast on se oholo poistovetio sa reformom, a time sve svoje protivnike žigosao kao zlo ("neprijatelje" ili "kočničare" progresa). Iz te manihejske pozicije su proistekli i svi njegovi grubi i nepravedni potezi, koji su ogorčili mnoge i stvorili mu mnoge protivnike. On je tako u politički život Srbije uneo "zlu krv" koja je morala po višem moralnom zakonu da se završi tragedijom.

Koštunica istrajno izbegava direktan politički sukob, pokušava da i od političkih neistomišljenika stvori političke partnere ili barem neutralne snage. On je iako principijelni demokrata i dosledni "džefersonovac" izuzetno tolerantan i fleksibilan, i kao takav izuzetna pojava u novijoj srpskoj istoriji (osim možda Dobrice Ćosića). Koštunica je pokazao ovih par meseci svoj talenat političara koji vešto plete mrežu različitih veza u izuzetno podeljenom političkom životu Srbije, i tako postaje centralna politička snaga bez obzira što nije najjača partija i što je broj njegovih glasača mnogo opao. On vezuje za sebe i svoju politiku različite snage i ljude, naročito one koji bi mu mogli smetati i na taj način neutrališe antagonizme prema sebi i svojoj politici. Mnogima možda i nije simpatičan, ali je upravo zbog ovoga jedini političar u Srbiji koji nema veliki otpor u političkoj eliti i javnosti.

Demonstrirao je vešto izbegavanje direktnih sučeljavanja i pri tom iskoristio energiju protivnika za neutralisanje njegovih namera, i tako iznenadio mnoge uradivši ono što malo ko očekuje. Mnogi čak i nisu svesni kako je on strpljivo i mudro bez velikog otpora formirao vladu po svojoj želji. Da je odmah izašao sa predlogom ove sadašnje vlade pritisak postojeće vlasti i zapada bi bio verovatno prejak, pa bi morao ući u konfrontaciju ili raspisati nove izbore. Uvlačeći DS u pregovore on je neutralisao otpor vlade da preda vlast, i smirio Zapad, kao što je učtivim odnosom prema SRS-u ušao njima u biračko telo, a uspostavio vezu za dogovor oko Ustava. Neki čak govore i o tome da bi Koštunica mogao dopustiti pobedu Nikolića na predsedničkim izborima zarad određenih političkih ustupaka (opstanak vlade i ustav). Rehabilitacija SPS-a i sitne upravne pozicije je "jeftina" cena njihovog pridobijanja. Time je Koštunica pokazao kao pošten i mudar pregovarač, ali i dobar trgovac. Neko bi na ovo imao primedbu da se sve to odigralo sticajem okolnosti, a ne kao plod planske aktivnosti. Moguće da svega ovoga nije bio svestan Koštunica i njegov štab, ali mi želimo reći da su pre svega imali dobar politički instinkt ili intuiciju, a to je u politici i u životu često važnije od pametnih teorija.

Time što je G17 dao poluge ekonomske vlasti on je dobio podršku SAD-a, pa mu tako u vladi nije potreban i Tadić da bi neutralisao protivljenje američke administracije. Ali jedino što ostaje kao pitanje je da li je dao previše vlasti G17, koja suvereno vlada privrednim životom (osim kapitalnih investicija Velje Ilića), a naročito "tokovima novca". Tako Koštunica nasleđuje politiku Đinđića koji se nije "mešao u svoj posao" u sferi ekonomije koju je držao "ekspertski klan" MMF-a. Koliko je ovo nužnost u smislu našeg vazalnog odnosa prema američkim političko-finansijskim centrima moći, a koliko dobrovoljno ideološko predavanje svoje sudbine u ruke domanovićevskih slepih "vođa" nije lako proceniti. (Ko zna neka nam javi.). Balast "japijevskog klana" je ono što je oslabilo pozicije samog Đinđića, koji je pred smrt pokušao da se toga oslobodi. Ova vlada preko G17 ostvaruje i suštinski kontinuitet sa poraznom "neoliberalnom" politikom Đinđićeve (za koju je on manje odgovoran od G17), ma koliko se to u površinskim političkim sukobima proteklih pola godine zapostavljalo. Koštunici je tavorenjem u opoziciji oslabila pozicija, a pad broja glasova na izborima mu je suzio manevarski prostor, pa je valjda i on bio prinuđen da paktira sa G17 na način da im prepusti skoro potpunu kontrolu nad žižom modernog života - ekonomijom. Ali drugi dublji i važniji problem je koliko zaista Koštunica veruje da je njihov liberalni "program" koji je doveo do porazne privredne realnosti, jedini mogući u našoj situaciji.

Ako se oslobodi te neoliberalne dogmatike "slobodnog tržišta" (koje nigde ne postoji) i ostavljanja privrede na cedilu jer je posao države da stvara samo nekakav "okvir" on može suzbiti destruktivan uticaj eksperata (sa i bez navodnika) kojima je po njegovim rečima Srbija "usputna stanica" i može ostvariti istorijsku misiju početka društvenog preporoda. Sa nadom da će svojom "posrednom" strategijom uspeti eliminisati i opasan "neoliberalni" balast, i pomoći Velji Iliću da se na temelju njegovih pokušaja pokretanja "javnih radova" formuliše jedan širi nacionalni program – "narodnog kapitalizma" ili "srpskog nju dila" sa kojim u vezi bi bila i strategija za Kosovo.