UZROCI SRPSKOG PORAZA NA KRAJU XX VEKA

Ovde nećemo izlagati neku novu doktrinu ili strategiju, niti ćemo dati uprošćenu sliku sa jednim "krivcem" (Milošević, Zapad, opozicija i sl.) već samo pokušati ilustrovati glavne karakteristike sukoba i pri tom razlagati pogubne novo-stare ideološke predrasude i stereotipe odvojivši ih od vitalnih i istinitih ideja. Često se govori kako su ideje i knjige duševna hrana, mi smo do sada toliko toga štetnog progutali da nam je potrebno sredstvo za čišćenje organizma od trovanja modernim ideologijama.

Pitanja koja ovde razmatramo su važna, iako se u našoj intelektualnoj eliti potiskuju iz svesti kao nekakav ružan san, što je pogrešno jer bez njihovog razrešenja ni mi kao društvo nemamo nadu u budućnost.  Naš pristup predstavlja rezultat uporednog uvida u istoriju kriza i ratova koje narodi preživljavaju tokom vekova. Nama se iz uže istorijske perspektive i ideoloških nanosa čini kako je naše vreme, sa raspadom komunizma i Jugoslavije posebno po mnogo čemu, a pri tom se zapostavlja istorijska mudrost koja govori da je razlika između ovih događaja i onih u prethodnim vekovima mnogo manja no što izgleda. Ali postoji suprotnost između uloge i načina delovanja koje je igrao srpski narod u poslednjoj deceniji u odnosu na onu koju je imao u prethodnim vekovima.

U vremenu propasti komunizma i raspada Jugoslavije je srpsko vođstvo proglasilo svoju nameru da se bori za unapred izgubljenu stvar – opstanak jugoslovenske države, a nemuštim i konfuznim odnosom prema prethodnom sistemu je dopušteno da se Srbija proglasi i za poslednjeg branioca komunističkog nasleđa u Evropi. Time je buduća srpska borba za sopstvenu državu i pravo na samoopredeljenje [1] na prostorima gde je konstitutivni narod i etnički kompaktan zapostavljena, dok je sled istorijskih događaja nije nametnuo kao neminovnost. Iako naše političko vođstvo nije ostalo pogubno tvrdoglavo dosledno pri izvršavanju tih svojih ideoloških namera, ipak je po inerciji opstajala strategija direktnog iscrpljivanja protivnika tih i takvih ideološko-programskih planova.

Danas, više godina posle tih kriza i ratova, možemo da shvatimo kritičan stepen iscrpljenosti do kojeg smo dospeli gurajući prvo jednu pogrešnu politiku, a posle prekasno pokrenutu i nedosledno vođenu koliko-toliko realnu nacionalnu politiku. Naša vlada je, u sukobu sa Hrvatskom, rigidnom i jednostranom strategijom iscrpljivanja protivnika, sa zanemarivanjem činjenice da protivničke snage rastu i da raste politička i vojna podrška Zapada. Pa i da nije bilo, po nas pogubne intervencije Zapada, mi smo morali voditi odlučniju, kreativniju i ofanzivniju strategiju sa ciljem brzog nametanja svoje volje i pravednog političkog rešenja za sve, a time i brzog dolaska mira i stabilnosti u region. Umesto brzih i manevarskih operacija na vojnom, političkom i medijskom planu, mi smo vodili spore, neodlučne i iscrpljujuće borbe. One su uz sankcije, bombardovanja i vojne intervencije sponzorisane od strane Zapada dovele do opšteg i to ne samo materijalnog i ekonomskog, već i psihološkog i duhovnog poraza.

A on je od svih najteži i to je u posleratnom stanju našeg društva najštetnije i najvidljivije. Veliki gubitak ljudstva (vojnika i civila) i teritorija, ekonomskih i drugih resursa još nije ni popisan, a kamoli shvaćen značaj moralnog pada i poraza. Bitke iscrpljivanja – poput Vukovara, koje su donele nesreću i Srbima i Hrvatima (s tim da je imala ulogu u hrvatskoj strategiji) su nas porazile moralno iznutra. Tu su pored dragocenih života, izgubljene mnoge energije i potrošene nade, i to one koje su stvarale srpske države u XIX veku. Možda će nekad i doći do moralne obnove srpskog društva, ali to nikako neće biti lako i brzo, i niti će moći nadoknaditi izgubljene vreme i propuštene šanse da se formira stabilno evropsko društvo i jaka država. A najveći dugoročni gubitak je da imamo sada vladajuću apatiju i nepostojanje nade u budućnost kako u životima pojedinaca tako i u životu celog naroda, za šta je odgovorna kako vlast Miloševića tako i DOS-a.

Formula za vođenje borbi tokom devedesetih je bila u velikoj meri nojevska kako u redovima vlasti tako i kod opozicije. Zabijala se glava u pesak i zanemarivala realnost propasti Jugoslavije, komunizma, SSSR-a i trijumf američke moći i ideologije. U novim uslovima se nije moglo ići sa propalim teorijama i shvatanjima, a one su vladale umovima kako političke tako i intelektualne elite, kako vlasti tako i opozicije. Jedni su pogrešno verovali (ili želeli da veruju) u opstanak starog sveta i sistema, a drugi naivno nadali da će promene u državi i društvu, ali i u svetu da nam donesu išta dobro. Koliko je glupo bilo očekivanje pomoći od Rusije koja ni sama nije znala gde se nalazi, još je bilo gluplje verovati u pravednost i nepristrasnost Zapada, koje su verovanje delili i pripadnici vlasti a još više "propovednici demokratije" iz opozicije. Tragično je što mi još nismo izašli na kraj sa dilemama i zabludama sa početka devedesetih godina XX veka, o čemu svedoči i tragikomična vladavina dosovske oligarhije koja je pored korumpiranosti zaista gajila dirljivu veru u Zapad (kao svemoć i savršenu ideologiju).

Vlast i opozicija su se pored toga što su imali iste zablude, imali i specifično pogrešne procene. Vlast je gajila iluziju mogućnosti potpuno nezavisne nacionalne politike u globalizovanom svetu (koja je bila nemoguća i u vreme tzv. "hladnog rata"). Oni su smatrali da je izvodljivo ostvariti nacionalne interese bez rada na podršci određenih struktura svetske moći (Amerika i EU). Verovali su ljudi oko Miloševića da je dovoljno zaposesti srpske etničke teritorije u Hrvatskoj i Bosni i onda stati, pa da to kroz neko vreme kao "situaciju na terenu" prizna i Zapad. To se možda i moglo dogoditi da je vođstvo bilo odlučnije, da je postojalo političko jedinstvo umesto "građanskog rata niskog intenziteta" (Basara) ili da se imalo malo više sreće u odnosima sa Zapadom. Ali  kako istorija pokazuje nije dovoljna samo povoljna vojnička situacija, već se rat vodi i na mnogim frontovima koje je vlast u Srbiji (ne)svesno zanemarila. Pored toga i same vojničke akcije koje su vođene su bile iznuđene, defanzivno rigidne, neefikasne, prespore i iscrpljujuće pa nisu mogli delovati kao adut "srpske strane rata".

Naspram ove loše odrađene "klasične" strategije usko vojne demonstracije snage po Klauzevicu [2] , stoje nemušte ideje opozicionih krugova o strukturalnom prilagođavanju Zapadu i besmislice poput ideje o besmislu rata na kraju XX veka. Ako je njihovo nastojanje želja za uvođenjem pravne države i jačanjem demokratskih mehanizama, to i nije sporno, ali ako se time podrazumeva vazalni odnos prema tim centrima moći i odustajanje od ostvarivanja vitalnih nacionalnih interesa onda je to kapitulacija pod fasadom "demokratskih reformi" [3] . U redovima demokratskog bloka je bilo mnogo bivših levičara koji su bili skloni internacionalnim frazama poput paradigmatičnog "starog alhemičara" Dragoljuba Mićunovića koji je od priča iz vremena konfuzne '68-me, da sve probleme rešava još više socijalizma, posle par decenija propovedao demokratiju kao rešenje za sve probleme. Tako je on o progonu Srba sa Kosova i "ratu niskog intenziteta" između Srba i Albanaca jedino znao da kaže da je Kosovo isključivo demokratsko pitanje. Isto tako su ideološki naivno verovali da bi transformacijom srpskog društva u ono što je pretpostavljeni liberal-demokratski standard mi automatski dobili podršku tog i navodno takvog Zapada za ostvarivanje svojih nacionalnih interesa i ciljeva. Ako je neko gajio takve iluzije on ih je morao odbaciti tokom dosovske vladavine kada mi Zapadu nismo znali reći "ne", a pri tom nismo dobili ništa osim novih poniženja.

I tako ideološki podeljena i šizofrena, Srbija je ušla u izuzetno teško i tragično razdoblje i vodila unapred izgubljene bitke. Naša vojska je krenula na Vukovar gde se zaglavila u jesenje slavonsko blato koje je pravi simbol naše politike. Duhovno smo u njega zagazili i pre početka sukoba. Ali ono je bilo neminovna posledica rigidne politike vođstva i uskog šablonskog rezonovanja generalštaba. Da li je bilo ustavno i patriotski braniti Srbe koje su napadale hrvatske legalne i paravojne snage? Jeste, ali ne na taj način. Tu smo u tom blatu zaglibili našu nacionalnu energiju, dok su rušenje grada Hrvati iskoristili kao propagandni argument. Takve preglomazne, na gradove orijentisane direktne i iscrpljujuće operacije su bile samo na našu nacionalnu štetu. Tako radeći mi smo se trošili nepotrebno i ugrožavali svoju budućnost. A u pozadini tih teških, presporih i iscrpljujućih borbi je bila opozicija orijentisana antiratno i defetistički, što je potkopavalo i onako slabu volju za odlučnom akcijom koja bi skratila rat. Tako su porazi došli kao prirodna posledica nepostojanja jasne strategije političkih podela, slabe države i institucija, propagande, pritisaka, ekonomske blokade i bombi sa Zapada [4] .

Osnovni uzrok ove nacionalne katastrofe je napuštanje naše tradicionalne strategije i politike koja je bila vođena vekovima i koja je uspevala da na ovoj balkanskoj geopolitičkoj vetrometini omogući opstanak našeg naroda. Naša tradicionalna politika počiva na tradiciji  nacionalne države koja se prostire na srpskim etničkim prostorima. Da je ta ideja poštovana nikada se ne bi ušlo olako u Jugoslaviju i u jugoslovensku ideologiju kao i u komunistički ili liberalni internacionalizam. Kroz te ideologije smo mi zaboravili na to ko smo i šta želimo, koji su nam nacionalni i društveni ciljevi i interesi. Onda nije ni čudno što se naša sudbina prepušta u ruke komunističke ili liberalne kominterne. Mi smo time napustili našu tradiciju fleksibilnog manevrisanja između Istoka i Zapada [5] , i time sebe doveli u nezavidnu i vazalnu poziciju, preko svake nužne mere. U političkom smislu je vođstvo Srbije, ovaploćeno u Miloševiću, pokazivalo pasivnost, rigidnost i izolacionizam, onda kada bi vođe poput Karađorđa i Miloša pokazale aktivizam, fleksibilnost i otvorenost prema dilovima i sa Istokom i sa Zapadom. Isto tako, vojničke operacije nisu vođene u našoj tradiciji fleksibilnog i manevarskog, već je bila loša sovjetska kopija birokratske svesti i spore pokretljivosti. Naša opozicija je bila u totalnom haosu, dvoumeći se između patriotskog i antiratnog, prozapadno internacionalna do granice izdaje u vremenu kada na naš narod padaju njihove bombe i sa utopijskom verom u demokratiju kao rešenje i za ratnu dramu. To sve govori o strukturalnom napuštanju naše tradicije, njenih vrlina i vrednosti i njeno zamenjivanje fragmentima i simulacijama zapadnih škola mišljenja. Staro koje je vekovima funkcionisalo i koje je postalo deo našeg "genetskog koda" je odbačeno, a novo nije zaživelo – a to kako pokazuje fenomen civilizacijske tranzicije nije ni moguće. Mi i da hoćemo ne možemo postati Zapad, njegov integralni deo, već samo njegov neuspešan klon, mutant koji nije ni ono što je bio ni ono što želi da bude, već nešto sasvim treće.

Navedeni radovi i literatura

 

·            Taljandije, Sen-Rene, (1990) Srbija u devetnajestom veku, Beograd: Linea.

·            Hart, Lidel (1937) Moderni rat, Beograd, Geca Kon.

·            Hantington, Semjuel. (1998) Sukob civilizacija. Podgorica: CID.