KO DOBIJA, A KO GUBI POBEDOM TOME NIKOLIĆA

 

Šta donosi pobeda Tome Nikolića političkoj sceni Srbije? Radikali postaju "sistemska" stranka i propada podela na "demokratski blok" i onaj drugi. Tom pobedom dobijaju naravno najviše radikali. Ali ni to nije jednostavno. Predsednik Srbije nema toliku vlast da bi mogao učiniti ko zna šta. Osim toga postojanje predsednika iz jedne i koalicione vlade iz drugih partija donosi mnogo mogućih komplikacija za obe strane. Predsednik Srbije može, ako se zainati, da u određenoj meri ometa planove vlade i skupštinske većine. Ali time može i više sebi da šteti. Relativna nemoć predsedničke pozicije, koje nije svestan prosečni građanin, može lagano oslabiti pozicije radikalskog predsednika. Tako je slična pozicija predsednika SRJ Koštunice u odnosu na predsednika Đinđića, dovela do slabljenja autoriteta i popularnosti ovog prvog. U tom smislu je za radikale predsednička funkcija koliko željena toliko i opasna, jer postoji opasnost da oslabe svoje pozicije prestajući biti "opozicija", a da pri tom nemaju dovoljno vlasti da urade nešto. U takvoj poziciji je pored Koštunice naspram Đinđića, bio nekad i Šešelj naspram Miloševića par puta tokom devedesetih godina. I Koštunica i Šešelj, iako to nisu iste situacije, su u tim odnosima mnogo gubili, a dobijali malo šanse da išta urade. To znači da pobeda Tome Nikolića može biti put njegovog pripitomljavanja, pa i umerenog pada radikalske popularnosti. 

Pobeda Nikolića u celini jača ono što se zove nacionalni i patriotski blok, a slabi tzv. "reformiste". Sa pravom se Labus i njegov "ekspertski" lobi oseća ugrožen njegovom verovatnom pobedom, pa očajnički ucenjuje koalicione partnere (pre svega DSS) i javnost izlaskom iz vlade u slučaju pobede radikalskog kandidata. Vidi se veoma različito reagovanje koalicionih partnera prema mogućoj pobedi radikala. Naspram skoro histerične reakcije Labusa imamo mirnu, skoro popustljivu poziciju DSS-a. Na pravi pogled nije logično da se Labus bori više za pobedu Maršićanina no sam vrh DSS-a. Ispada da je DSS za pobedu Maršićanina, ali da mu odgovara i pobeda Nikolića. Kako je to moguće? Pobedom jednog ili drugog jača "patriotski blok" koji je i doneo zakon o pomoći optuženima u Hagu. Ali pobeda Nikolića donosi mnogo dodatnih i posrednih koristi Koštunici. Pre svega reč je o dovršetku procesa rušenja ideološke podele na "demokratski" i "nedemokratski" blok, koja je u velikoj meri razbijena mudrim uvlačenjem SPS-a u vladinu koaliciju. Ovaj potez, rekli smo u tekstu "Uspeh "posredne" strategija Vojislava Koštunice" (www.nspm.org), je bio iznenađenje za sve one koji su razmišljali šablonski opterećeni ideološkim predrasudama. Ovo je bio izuzetno mudar i višestruko koristan potez kome sa čisto strateške analize "skidamo kapu".

 

Druga stvar je to što su pripitomljeni radikali potrebni Koštunici da bi se doneo novi Ustav Srbije. Vojislav Koštunica sebe ne doživljava kao klasičnog političara, nekog kome je ideal da bude predsednik Vlade. On ima osećaj misije čoveka koji će graditi državu, a za njega to znači pre svega i iznad svega donošenje Ustava. On kao posvećeni "konstitucionalista" (a tek potom i "legalista") iskreno veruje da nam je novi i demokratski ustav vitalno potreban kao temelj novog državnog i društvenog uređenja. Osim ideološke posvećenosti ustavotvornosti koju skoro poistovećuje sa državotvornošću (o tome bi se moglo raspravljati) donošenje ustava je i predizborno obećanje koje bi svaki iole dosledniji političar (kome to i nije toliko bitno) pokušao da ostvari. Stoga je donošenje novog ustava i seta zakona i ideološki i pragmatično vrlo bitno za Koštunicu i DSS. A za Ustav i za ostale bitne stvari je potreban nacionalni konsenzus koji je nemoguće ostvariti bez SRS-a.

 

Pobeda Nikolića na predsedničkim izborima u velikoj meri može da promeni odnose u vladajućoj koaliciji. Trijumf radikala može da predstavlja opravdanje DSS-u da javno razmišljaju o promeni koalicionog partnera. A to znači da će pozicije G17, SPO-a, pa i SPS-a biti oslabljene. Na taj način se Predsedniku Vlade Vojislavu Koštunici konačno otvara mogućnost punog manevarskog prostora na političkoj areni. Ako i ne bude razmišljao o uklanjanju G17 iz vlade, a ima razloga da o tome razmišlja, njihova će pregovaračka pozicija biti slabija. Tako se može doći do plodnijeg kompromisa povodom ekonomskog programa između težnji DSS-a (i SPO-NS) da se radi na principima "narodnog kapitalizma" i porazne liberalne koncepcije G17 (tj. MMF-a [1] ). Mnogima nije jasno da postoje duboke principijelne, ali i pragmatične razlike u ekonomskim pitanjima koalicionih partnera. Pitanje je koliko se mogu prikrivati značajni teoretski i praktični antagonizmi po privrednim pitanjima između glavnih aktera vlade (Koštunica i Labus). Naravno Koštunica je morao radi formiranja vlade i podrške SAD-a da skoro čitav finansijski sektor prepusti kontroli G17 što nikako nije prihvaćeno u vrhu DSS-a, ali i SPO-NS-a. A oni, i njima blizak "ekspertski lobi", su i u vladi pokojnog premijera Đinđića vodili svu ekonomiju. On se u to nije mešao, a nije smeo da prizna da je bio "neobavešten". Sa druge strane Koštunica ne sme da dopusti da mu se, kao Đinđiću, desi da snosi odgovornost za lošu ekonomsku politiku, a da nju zapravo vodi neko drugi (G17). A da je politika koju promoviše i sprovodi G17 u velikoj meri odgovorna za privrednu katastrofu i veoma moguć nacionalni bankrot kroz preteranu liberalizaciju, nenormalno visok uvoz i destimulisan izvoz i prozivodnju svima koji misle svojom glavom je jasno. Izlaz iz ove pat pozicije može biti ili izlazak iz vlade G17 ili njihovo "pripitomljavanje" u smislu prihvatanja prihvatljivog kompromisa po pitanju privrednog razvoja. U oba slučaja kao sredstvo pritiska sasvim odgovara pobeda radikalskih "varvara pred vratima". 

 

Postoji još jedna velika korist za Koštuncu od pobede Nikolića. A to je spoljnopolitička pozicija. Do sada je Koštunica bio tolerisan od Anglosaksonaca (i relativno pozitivno prihvaćen od EU), a sa usponom Radikala oni jednostavno neće imati izbora. Tako ih Koštunica postavlja pred dilemu ja ili Nikolić. Doduše zapad (a najviše Anglosaksonci [2] ) sve pritiska da se po svaku cenu spreči pobeda Nikolića. Koštunica smatra da ako već mora da "kohabitira" sa sve jačim radikalima da to može da iskoristi i u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Samim tim što se nije kandidovao, on je na neki način predao predsedničku funkciju Nikoliću, osim ako ovaj ne napravi neki veliki kiks ili Maršićanin [1] (ili Tadić) postanu "iznenađenje kola". Koštunica je mudro izbegao pritisak G17 da se podrži Tadić, što je akt političke maloumnosti. Isto tako je izbegao da podrškom nekom kao što su Labus ili Vuk ojača nezgodne koalicione partnere. Tako je učinio najpametniju stvar kandidovao je Maršićanina koji ima funkciju više da spreči Tadića da pređe u drugi krug no da pobedi Nikolića. A ako slučajno Maršićanin i pobedi Nikolića onda je dobio više nego što je želeo.

 

Ali i pobeda Nikolića otvara mnoga vrata "centrističkoj" poziciji Vojislava Koštunice. On sa njime može da vrši pritisak na Zapad. Tako Nikolić može, a da toga nije ni svestan, postati jako koristan u srpskoj spoljnoj politici. Do sada Zapad, a naročito Amerikanci nisu bili spremni ništa da menjaju u svojoj "okupacionoj politici" u BiH i Kosmetu i na taj su način onemogućavali i minimalne ustupke našoj strani. Čak je i tragično preminuli Đinđić pred smrt u januaru 2003. pokušao da se bori za, za nas povoljnije, rešenje statusa Kosova. Nije uspeo jer nije imao jaku poziciju niti nešto čime mi primorao Amerikance na ustupke [3] . Sada se Koštunici stvara prilika da Nikolića iskoristi kao strašilo kojim bi vršio pritisak na Zapad, da ovaj da barem neke ustupke srpskoj strani i da se ostvari barem nešto iz onog plana za Kosovo. On jednostavno može na posredan način da "pripreti" da će u vladu uvesti radikale ako zapad nije spreman ni na minimum ustupaka sa ciljem ostvarivanja naših vitalnih interesa. A još jači pritisak na Amerikance bi bilo saznanje da Koštunica može na neki način prepustiti i samo kormilo vlasti SRS-u i potpuno okrenuti Srbiju ka EU i-ili Rusiji. E, ovo je geopolitička noćna mora za Anglosaksonce koju oni ne mogu dopustiti, i zarad čijeg su otklanjanja spremni na, za nas značajne ustupke, pa i na znatno okretanje leđa svojim dojučerašnjim saveznicima (Hrvatska, muslimanska Bosna i Albanci na Kosovu i Albaniji). Naravno ovo je izuzetno rizična i opasna politika, ali mi smo u tako nezavidnoj poziciji da nemamo mnogo šta da izgubimo. Tako ispada da pobedom Tome Nikolića može najviše da dobije Koštunica, naravno pod uslovom da sve po njega i vladu ide kako treba, tj. ako bude imao malo sreće i ako Radikali ne budu preambiciozni i nestrpljivi.