Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari - Predsednički izbori

   

 

Branko Radun

KO DOBIJA, A KO GUBI POBEDOM TOME NIKOLIĆA

 

Šta donosi pobeda Tome Nikolića političkoj sceni Srbije? Radikali postaju "sistemska" stranka i propada podela na "demokratski blok" i onaj drugi. Tom pobedom dobijaju naravno najviše radikali. Ali ni to nije jednostavno. Predsednik Srbije nema toliku vlast da bi mogao učiniti ko zna šta. Osim toga postojanje predsednika iz jedne i koalicione vlade iz drugih partija donosi mnogo mogućih komplikacija za obe strane. Predsednik Srbije može, ako se zainati, da u određenoj meri ometa planove vlade i skupštinske većine. Ali time može i više sebi da šteti. Relativna nemoć predsedničke pozicije, koje nije svestan prosečni građanin, može lagano oslabiti pozicije radikalskog predsednika. Tako je slična pozicija predsednika SRJ Koštunice u odnosu na predsednika Đinđića, dovela do slabljenja autoriteta i popularnosti ovog prvog. U tom smislu je za radikale predsednička funkcija koliko željena toliko i opasna, jer postoji opasnost da oslabe svoje pozicije prestajući biti "opozicija", a da pri tom nemaju dovoljno vlasti da urade nešto. U takvoj poziciji je pored Koštunice naspram Đinđića, bio nekad i Šešelj naspram Miloševića par puta tokom devedesetih godina. I Koštunica i Šešelj, iako to nisu iste situacije, su u tim odnosima mnogo gubili, a dobijali malo šanse da išta urade. To znači da pobeda Tome Nikolića može biti put njegovog pripitomljavanja, pa i umerenog pada radikalske popularnosti. 

Pobeda Nikolića u celini jača ono što se zove nacionalni i patriotski blok, a slabi tzv. "reformiste". Sa pravom se Labus i njegov "ekspertski" lobi oseća ugrožen njegovom verovatnom pobedom, pa očajnički ucenjuje koalicione partnere (pre svega DSS) i javnost izlaskom iz vlade u slučaju pobede radikalskog kandidata. Vidi se veoma različito reagovanje koalicionih partnera prema mogućoj pobedi radikala. Naspram skoro histerične reakcije Labusa imamo mirnu, skoro popustljivu poziciju DSS-a. Na pravi pogled nije logično da se Labus bori više za pobedu Maršićanina no sam vrh DSS-a. Ispada da je DSS za pobedu Maršićanina, ali da mu odgovara i pobeda Nikolića. Kako je to moguće? Pobedom jednog ili drugog jača "patriotski blok" koji je i doneo zakon o pomoći optuženima u Hagu. Ali pobeda Nikolića donosi mnogo dodatnih i posrednih koristi Koštunici. Pre svega reč je o dovršetku procesa rušenja ideološke podele na "demokratski" i "nedemokratski" blok, koja je u velikoj meri razbijena mudrim uvlačenjem SPS-a u vladinu koaliciju. Ovaj potez, rekli smo u tekstu "Uspeh "posredne" strategija Vojislava Koštunice" (www.nspm.org), je bio iznenađenje za sve one koji su razmišljali šablonski opterećeni ideološkim predrasudama. Ovo je bio izuzetno mudar i višestruko koristan potez kome sa čisto strateške analize "skidamo kapu".

 

Druga stvar je to što su pripitomljeni radikali potrebni Koštunici da bi se doneo novi Ustav Srbije. Vojislav Koštunica sebe ne doživljava kao klasičnog političara, nekog kome je ideal da bude predsednik Vlade. On ima osećaj misije čoveka koji će graditi državu, a za njega to znači pre svega i iznad svega donošenje Ustava. On kao posvećeni "konstitucionalista" (a tek potom i "legalista") iskreno veruje da nam je novi i demokratski ustav vitalno potreban kao temelj novog državnog i društvenog uređenja. Osim ideološke posvećenosti ustavotvornosti koju skoro poistovećuje sa državotvornošću (o tome bi se moglo raspravljati) donošenje ustava je i predizborno obećanje koje bi svaki iole dosledniji političar (kome to i nije toliko bitno) pokušao da ostvari. Stoga je donošenje novog ustava i seta zakona i ideološki i pragmatično vrlo bitno za Koštunicu i DSS. A za Ustav i za ostale bitne stvari je potreban nacionalni konsenzus koji je nemoguće ostvariti bez SRS-a.

 

Pobeda Nikolića na predsedničkim izborima u velikoj meri može da promeni odnose u vladajućoj koaliciji. Trijumf radikala može da predstavlja opravdanje DSS-u da javno razmišljaju o promeni koalicionog partnera. A to znači da će pozicije G17, SPO-a, pa i SPS-a biti oslabljene. Na taj način se Predsedniku Vlade Vojislavu Koštunici konačno otvara mogućnost punog manevarskog prostora na političkoj areni. Ako i ne bude razmišljao o uklanjanju G17 iz vlade, a ima razloga da o tome razmišlja, njihova će pregovaračka pozicija biti slabija. Tako se može doći do plodnijeg kompromisa povodom ekonomskog programa između težnji DSS-a (i SPO-NS) da se radi na principima "narodnog kapitalizma" i porazne liberalne koncepcije G17 (tj. MMF-a [1] ). Mnogima nije jasno da postoje duboke principijelne, ali i pragmatične razlike u ekonomskim pitanjima koalicionih partnera. Pitanje je koliko se mogu prikrivati značajni teoretski i praktični antagonizmi po privrednim pitanjima između glavnih aktera vlade (Koštunica i Labus). Naravno Koštunica je morao radi formiranja vlade i podrške SAD-a da skoro čitav finansijski sektor prepusti kontroli G17 što nikako nije prihvaćeno u vrhu DSS-a, ali i SPO-NS-a. A oni, i njima blizak "ekspertski lobi", su i u vladi pokojnog premijera Đinđića vodili svu ekonomiju. On se u to nije mešao, a nije smeo da prizna da je bio "neobavešten". Sa druge strane Koštunica ne sme da dopusti da mu se, kao Đinđiću, desi da snosi odgovornost za lošu ekonomsku politiku, a da nju zapravo vodi neko drugi (G17). A da je politika koju promoviše i sprovodi G17 u velikoj meri odgovorna za privrednu katastrofu i veoma moguć nacionalni bankrot kroz preteranu liberalizaciju, nenormalno visok uvoz i destimulisan izvoz i prozivodnju svima koji misle svojom glavom je jasno. Izlaz iz ove pat pozicije može biti ili izlazak iz vlade G17 ili njihovo "pripitomljavanje" u smislu prihvatanja prihvatljivog kompromisa po pitanju privrednog razvoja. U oba slučaja kao sredstvo pritiska sasvim odgovara pobeda radikalskih "varvara pred vratima". 

 

Postoji još jedna velika korist za Koštuncu od pobede Nikolića. A to je spoljnopolitička pozicija. Do sada je Koštunica bio tolerisan od Anglosaksonaca (i relativno pozitivno prihvaćen od EU), a sa usponom Radikala oni jednostavno neće imati izbora. Tako ih Koštunica postavlja pred dilemu ja ili Nikolić. Doduše zapad (a najviše Anglosaksonci [2] ) sve pritiska da se po svaku cenu spreči pobeda Nikolića. Koštunica smatra da ako već mora da "kohabitira" sa sve jačim radikalima da to može da iskoristi i u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Samim tim što se nije kandidovao, on je na neki način predao predsedničku funkciju Nikoliću, osim ako ovaj ne napravi neki veliki kiks ili Maršićanin [1] (ili Tadić) postanu "iznenađenje kola". Koštunica je mudro izbegao pritisak G17 da se podrži Tadić, što je akt političke maloumnosti. Isto tako je izbegao da podrškom nekom kao što su Labus ili Vuk ojača nezgodne koalicione partnere. Tako je učinio najpametniju stvar kandidovao je Maršićanina koji ima funkciju više da spreči Tadića da pređe u drugi krug no da pobedi Nikolića. A ako slučajno Maršićanin i pobedi Nikolića onda je dobio više nego što je želeo.

 

Ali i pobeda Nikolića otvara mnoga vrata "centrističkoj" poziciji Vojislava Koštunice. On sa njime može da vrši pritisak na Zapad. Tako Nikolić može, a da toga nije ni svestan, postati jako koristan u srpskoj spoljnoj politici. Do sada Zapad, a naročito Amerikanci nisu bili spremni ništa da menjaju u svojoj "okupacionoj politici" u BiH i Kosmetu i na taj su način onemogućavali i minimalne ustupke našoj strani. Čak je i tragično preminuli Đinđić pred smrt u januaru 2003. pokušao da se bori za, za nas povoljnije, rešenje statusa Kosova. Nije uspeo jer nije imao jaku poziciju niti nešto čime mi primorao Amerikance na ustupke [3] . Sada se Koštunici stvara prilika da Nikolića iskoristi kao strašilo kojim bi vršio pritisak na Zapad, da ovaj da barem neke ustupke srpskoj strani i da se ostvari barem nešto iz onog plana za Kosovo. On jednostavno može na posredan način da "pripreti" da će u vladu uvesti radikale ako zapad nije spreman ni na minimum ustupaka sa ciljem ostvarivanja naših vitalnih interesa. A još jači pritisak na Amerikance bi bilo saznanje da Koštunica može na neki način prepustiti i samo kormilo vlasti SRS-u i potpuno okrenuti Srbiju ka EU i-ili Rusiji. E, ovo je geopolitička noćna mora za Anglosaksonce koju oni ne mogu dopustiti, i zarad čijeg su otklanjanja spremni na, za nas značajne ustupke, pa i na znatno okretanje leđa svojim dojučerašnjim saveznicima (Hrvatska, muslimanska Bosna i Albanci na Kosovu i Albaniji). Naravno ovo je izuzetno rizična i opasna politika, ali mi smo u tako nezavidnoj poziciji da nemamo mnogo šta da izgubimo. Tako ispada da pobedom Tome Nikolića može najviše da dobije Koštunica, naravno pod uslovom da sve po njega i vladu ide kako treba, tj. ako bude imao malo sreće i ako Radikali ne budu preambiciozni i nestrpljivi. 



[1] Neki smatraju da je kandidatura Maršićanina pogrešan potez. Ako on i bude na tećem mestu mi verujemo da to ne može da ugrozi opstanak vlade i da izazove veliku štetu za Koštunicinu poziciju. Funkcija predsedničkog kandidata Maršićnina i nije da on pobedi (on o tome možda i nije "obavešten"), već da spreči uspon drugog demokratskog kandidata Tadića. Jer je za DSS i njegovo biračko telo veliki protivnik upravo DS. Ako bi se sada DS u opoziciji dovoljno dugo držala na ledu, oni bi vremenom propali jer je Tadić smešan politički "kameleon" koji sada pred izbore posećuje Rusiju, a to nije činio kao ministar odbrane. Ako bi Maršićanin potisnuo Tadića i ušao u drugi krug time bi se u velikoj meri rešila sudbina DS-a. A posle bi se mogli okrenuti odnosima sa G17 koja i nije stranka u pravom smislu. Na kraju posle par uspešnih manevara Koštunica bi morao progutati najveći deo birača "demokratskog bloka", a ono što direktno ne privuče da posredno kontroliše preko umanjenog G17 i SPO-a. Tako da je na ovim izborima pravi protivnik DSS-a Tadić, a ne favorit Nikolić. Ako vlast uhapsi MK Koleta i Čedu, uz očekivano svedočenje Legije pred same izbore, to dovodi Maršićanina u drugi krug. A to je koliko vidimo primarni cilj DSS-a. 



[1] Mi nismo previše skloni da, kao neki, za privrednu propast svu odgovornost svaljujemo na MMF koji kao i svaka "internacionala" daje svima nekakve univerzalne recepture kojima se navodno rešavaju svi problemi. Odgovorni su oni koji nekritički i neselektivno prihvataju sve loše savete i previše lako podležu ucenama. Tako, osim izuzeteno štetnih uslova poput preniskih carina i osalih oblika zaštite domaće privrede i proizvodnje, prevelikog oslanjanja na pozitivne aspekte haotičnog tržišta, MMF je tražio od prošle vlade da smanji javnu potrošnju, državnu birokratiju i da se odlučnije bori protiv korupcije. Doduše oni prvi uslovi su bili obavezujući ako se žele novi krediti, a ovi drugi koji su nama korisni i nisu. Želimo reći da je za katastrofalno lošu privrednu situaciju odgovornija strateški neodgovorna i realno nesposobna vlada Labusa i Đinđića. Korupcija je cvetala, mnogobrojni putevi odlivanja novca iz budžeta (savetnici, agencije, NVO i sl.), prevelika zahvatanja iz posustale privrede, strana konkurencija sa dampinškim cenama je gušila proizvodnju, previsok kurs dinara je dodatno destimulisao izvoz ionako nekonkurentne prozivodnje. I da dodamo nepostojanje ikakve privredne strategije i politike protekcionizma, subvencija i razvojnih projekata je udarilo eksere u mrtvački kovčeg u kome je sahranjena srpska privreda. U novoj vladi vidimo doduše simpatične, ali više nego nedovoljne pokušaje poput "kapitalnih investicija" u puteve ili kampanje "kupujte domaće" da se skrene sa pogubnog puta totalne liberalizacije ka vodama razvoja "nacionalne ekonomije".

[2] U ovim kombinacijama i analizama je potrebno odvojiti Anglosaksonce od EU. Prvi sigurno sve čine da spreče dolazak na vlast SRS-a, a drugi možda sa njima i naprave nekakav dil. Da postoji jedva prikrivana podvojenost interesa i ciljeva saveznika sa dve strane "bare" svedoči i činjenica da su Amerikanci do sada forsirali G17, a Evropljani (uglavnom Nemci) đinđićevski DS. Sukob vlade D(O)S-a i G17 se može malo uprošćeno tumačiti i kao sukob "evropskih" i "američkih" ljudi u srpskoj politici. No sada je DS je sa Tadićem na čelu postao Anglosaksonski miljenik, a ni SPO nije daleko. U tom smislu je moguće da je EU u potrazi za svojim novim igračima na terenu spremna da u igru uključi na neki način i SRS. Ovo za sada izgleda skoro nemoguće, ali politika je "okretna igra" u kojoj se igrači često nalaze u neuobičajenim pozicijama. Ali da se ostvaruju kontakti između predstavnika EU i vrha SRS-a postoje indicije. Osim toga svedoci smo "proevropske" retorike Nikolića na predsedničkim izborima s kraja prošle godine, koja je u anlitičkoj javnosti olako ocenjena kao promena "šminke". Mi želimo samo reći da stvari nisu tako jednostavne i da se Radikali menjaju postepeno ali značajno. Jedno su Radikali pod vlašću Šešelja, a drugo pod vođstvom dvojca Nikolić-Vučić. Naravno radi političke doslednosti i kontinuiteta promene ne izgledaju previše velike.

[3] Šta više oni su spremajući se u "krstaški pohod" protiv Sadama spremali i da ponude nešto zauzvrat muslimanima da im pokažu kako oni ne mrze celu islamsku civilizaciju. A to je između ostalog trebalo biti Kosovo. Protiv toga se pokušao boriti Đinđić, ali nije imao šanse i da je ostao živ. Neki analitičari iz obaveštajnog sektora govore da je i sama smrt Zorana Đinđića u vezi Kosova, njegovog političkog rešenja, ali i tokova šverca droge i dr. koje je pokušao da suzbije. Bilo kako bilo indikativno je da je Živkovićeva vlada potpuno odustala od Đinđićeve "kosovske strategije".

 
     
     
 
Copyright by NSPM