Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Sport i politika

   
Branko Radun

"GUROVIĆ" ILI BORBA ZA INTERPRETACIJU ISTORIJE

Slučaj "Gurović" je još samo jedno u nizu poniženja Srbije od strane Hrvatske, na koju sa "nepodnošljivom lakoćom pristaje naša politička i intelektualna elita. To da MUP Hrvatske uzima sebi za pravo da odlučuje šta su "fašistički" simboli, a da to naše vlasti i mediji prihvataju nije velika novost, ali jeste novo poniženje. Baš kad su mnogi naivni poverovali da su ratovi i neprijateljstva završena, stižu nam nove ćuške i opomene sa "Zapada". Pri tom nije najgore što je Hrvatska zabranila Guroviću da igra u Zagrebu, već nemušte i kukavičke reakcije naših političara i medija. Takvim arogantnim i drskim odnosom prema Srbiji od strane Hrvatske su kod nas u najvećoj nevolji baš oni, jer kao ideološki evropejci žele nekakvu obnovu "bratstva i jedinstva" u "Jugoistočnoj Evropi" pa makar preko Jadranske lige u košarci. Ovakvi uvredljivi gestovi Hrvatske i žalosne reakcije sa naše strane ruše njihove propagandne kule od karata i rade za stvar Radikala više nego oni sami.

Da je bilo i malo dostojanstva naši igrači ne bi ni igrali u Hrvatskoj pod takvom ucenom, a naša vlada, stranke, košarkaški savez i mediji bi zauzeli jedinstven i principijelan stav. Kukavno ćutanje državnih organa Srbije i državne zajednice SCG govori više nego bilo kakva izjava. Ovakvo servilno ponašanje našeg političko-medijskog establišmenta deluje otrežnjujuće za sve one koji još gaje iluzije u vezi naše političke i intelektualne elite, tj. u vezi njene ozbiljnosti i patriotizma. U tom pogledu je bolje da se pokažu u pravom svetlu "na sitnicama" nego da građani doživljavaju razočaranja na mnogo važnijim temama. Zahvalni smo i gospodinu Borisu Tadiću što se nije "obratio naciji" u dostojanstvenoj pozi "rodoljupca" koji "ulaže oštar protest protiv diskriminacije" i tako dalje podgreva srpsku naivnost koja veruje u "simulaciju predsednika". Isto tako smo zahvalni što je i Vuk Drašković, podvio rep pred Sanaderom, pa nije ni pokuašao da demagoški ubere koji poen u odbrani "zabranjenog" Čiče, koji inače "ponosno stoji" u Ministarstvu kulture. Tako je zahvaljujući "Guroviću" postalo jasno, svima kojima to dosad nije bilo, da su "četništvo" i "monarhija" samo zvučne parole koje trebaju da SPO dovodu do toliko željenog parčeta vlasti i uticaja. 

Ali da ovo pitanje nije tako beznačajno pokazuje i to što je "slučaj Gurović" postao tema broj jedan na prostorima bivše Jugoslavije. A važna je, jer se tiče odnosa Srbije i Hrvatske i u vezi sa tim interpretacije istorije XX veka. Istoriju, kažu, pišu pobednici, ali se konačna pobeda ostvaruje kada tu i takvu istoriju prihvate poraženi. Svaki sukob je pre svega sukob duha, volje i ideje, pa je stoga materijalna pobeda samo sredstvo slamanja duha, volje i ideje protivnika. A mera poraza nije često definisana na bojnom polju, već u meri duhovnog pada i slabosti poražene strane. Tako se u istoriji često dešavalo da posle nerešenog vojnog sukoba jedna strana zbog malodušnosti i neodlučnosti bude zaista istorijski poražena. Čak i Klauzevic, iako važi za zagovornika pozitivističkog pristupa strategiji, kaže da je cilj rata, ali i mirnodopske spoljne politike, da se kod protivnika slomi volja za otporom. A ona se konačno slama kada poražena strana definitivno prihvati viziju sveta i interpretaciju istorije pobedničke strane. Ovaj incident je samo jedan od pokazatelja dubine našeg poraza i kapitulacije. Gde je crta poniženja ispod koje nećemo ići? Zasada je nema. A tu je hadezeovska Hrvatska da nas podseća na to, i zato smo joj zaista iskreno zahvalni.

MUP Hrvatske je saopštio da se "Milanu Guroviću zabranjuje se ulazak u Hrvatsku zbog fašističkih obilježja tetoviranih na njegovom tijelu" [1] . Zašto je takav drski zahtev Hrvatske izazvao nemuštu i konfuznu reakciju srpske političke i medijske elite? Zato što je kod nas u velikoj meri prevladao nacionalni mazohizam i zbunjenost po osnovnim pitanjima bliže i dalje istorije. Naime kako možemo zameriti Hrvatima što proglašavaju Dražu za "fašistički simbol" kada se u našim medijima samo par dana pre ovog vodila oštra polemika oko predloga rehabilitacije četnika i zvaničnog priznanja državnih institucija da su oni bili aktivni antifašistički pokret. Kada ni u našim medijima nije razjašnjeno da li su ili nisu četnici bili antifašistički pokret kako išta možemo pozitivnog očekivati od nove hadezeovske vlasti u Zagrebu. Protiv tog predloga su se podigli i bivši subnorovci, ali i njihova deca iz NVO sektora. Mi nikako ne spadamo među one koji glorifikuju četnički pokret, ali kada vidimo ko se sve protiv njih udružio (MUP Hrvatske, B92, Titovi generali i liberali iz "kruga dvojke") ne možemo, a da ne ustanemo u njegovu odbranu. Naime ne mogu se ni sa pozicije objektivnosti, a kamoli nacionalnog interesa, više tolerisati lažne titoističke paralele između četnika i ustaša, ili novije između Draže i Stepinca. Četnički pokret je bio da podsetimo, i to priznaju i zapadni istoričari [2] , antifašistički i u ogromnoj meri jugoslovenski orijentisan. Draža Mihajlović je bio komadant Jugoslovenske vojske u otadžbini i ministar vojni izbegličke jugoslovenske Vlade u Londonu u kojoj je bilo dosta Hrvata i Slovenaca. Možda mnogima nije poznato, ali u Sloveniji je početkom rata bio razvijen četnički pokret sastavljen isključivo od Slovenaca, i brojan kao i partizanski.

Zašto je važno Hrvatskoj da se četnički pokret proglasi za fašistički? Pa pre svega da bi mogli da zabrane sva njegova obeležja, makar i u vidu tetovaža. Drugo, mnogo važnije je da se time demonizuje i srpska pobuna protiv HDZ-ove vlasti 1991. jer je ona nazvana "srbočetničkom". Tako je "krštena" i Republika Srpska, ali i JNA. Ako se nametne stav da je četnički pokret bio fašistički, onda je mnogo lakše pokazati kako je srpska strana u ratu tokom devedesetih bila zločinačka i osvajačka. Ovakvu interpretaciju istorije ne zastupa samo Hrvatska ili muslimanska Bosna, već joj je blizak i dobar deo oficijelne politike Zapada. A domaća anacionalna i antinacionalna elita ocrnjuje četnički pokret s jedne strane po inerciji iz komunizma, a sa druge iz paranoičnog straha da bi rehabilitacija ovog antifašističkog pokreta doveo do jačanja nacionalizma u Srbiji. Tako se sa različitih strana i iz raznih motiva stvorila svojevrsna zavera ćutanja i dezinformisanja koja sprečava da se istina o Drugom svetskom ratu i ratovima iz devedesetih čuje u javnosti.

Koliko je borba za interpretaciju istorije, novije i one malo starije, bitna svedoči i poluprivatna izjava jednog zapadnog diplomate da Radikali neće biti "legalizovani" u Srbiji dok god ne pristanu na njihovu viziju prošlosti, a tako i budućnosti. Dakle nije reč o tome koliko je SRS demokratski ili ne, već o tome u kolikoj meri pristaje da prihvati "istorijske istine" koje nameću zapadni centri moći, ali i njegovi lokalni klonovi iz "kruga dvojke". Radikalima će, po rečima ovog diplomate, biti dopušteno da preuzmu vlast tek kada dovoljno "evoluiraju" i "transformišu se" u jednu prozapadnu desnu partiju koja pristaje na nametnutu "istoriju" XX veka. Dakle kako reče Orvel sadašnjost određuje prošlost, ili odnosi snaga danas određuju percepciju prošlosti. A stvarna promena snaga u svetu i u jednom društvu menja i ponovo ispisuje istoriju.

U tom pogledu shvatamo i Hag: ne toliko kao suđenje Miloševiću, a time i Srbiji, već kao pokušaj da se nasilno i spolja piše naša istorija. Isto tako i produkcija pseudoistorijskih sadržaja, poput onih sa B92, ima za cilj da nametne jednu "reformisanu" istorijsku svest u kojoj dominira ideja skoro isključive srpske krivice za ratove i zločine iz protekle decenije. Tako su ljudi poput Srdje Popovića odavno predlagali da nama stranci, naravno "objektivno", pišu istoriju jer mi za to sami nismo u stanju. A ovo je samo još jedna potvrda važnosti "stokholmskog sindroma" (po kome se zatočenici iznutra lome i sve više identifikuju sa svojim otmičarima) za stanje svesti i morala srpske elite. Poraženi se identifikuje sa slikom sveta koju mu nameće pobednik, a dubina i trajnost te identifikacije je merilo njegovog stvarnog poraza. Mi smo ne samo istorijski poraženo društvo, već što je još važnije ono koje je u velikoj meri kapituliralo na svim duhovnim frontovima. A oni su kako nas uči istorija i život - najvažniji. 

Neko bi mogao prigovoriti da je ovakav ozbiljan pristup kada je u pitanju sport preteran i da na komarca pucamo topom. Ali sport kao društveni i politički fenomen nikako nije neozbiljan. On se koristi od strane politike i u unutrašnje-političke i društvene svrhe od vremena rimskog načela "hleba i igara", ali i u spoljno-političke svrhe (treba se samo prisetiti hladnoratovskih nadmetanja SAD-a i SSSR-a). A moderne političke strategije se sve više izmeštaju iz klasične političke sfere u oblasti kulture i zabave, gde važnu ulogu igra sport. A u medjunarodnim i medjudržavnim odnosima sport je često, kako i ovaj slučaj pokazuje, nastavak rata-politike drugim sredstvima. U našem slučaju novi porazi i sramote, koji kao da potvrđuju stereotip da se Srbi koliko toliko drže u ratu, ali da redovno gube u mirnodopskim "operacijama", pa i u sportskim igrama. Uostalom, to kao da potvrđuje simbolična činjenica da je pre par dana Cibona pobedila Partizan sa velikom razlikom. 

 



[1] Medijska hajka na Gurovića krenula je u četvrtak kada je hrvatski novinar internet sajta Sportneta, Bernard Jurišić, napisao da Gurović nije dobrodošao u Hrvatsku zbog tetovaže "ratnog zločinca i bradate spodobe koju Hrvati ne pamte po ničemu dobrom".

[2] Hitler je ucenio Dražinu glavu na 100.000 rajhsmaraka u zlatu, a Predsednik SAD Truman ga je postuhmno odlikovao za borbu protiv fašizma najvišim ordenom koji može dobiti stranac. Izvor za to da Amerikanci smatraju Dražu Mihajlovića vođom srpskih antifašisičkih snaga: Commander-in-Chief of Serbian anti-Nazi forces - Chetnics, 1941-1944. Reprinted from Congressional record, Washington, D.C. Thursday, November 19, 1987. CONGRESSIONAL RECORD http://www.srpska-mreza.com/library/facts/pilots-hearing.html

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM