Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Marinko M. Vučinić

EPIGONSTVO IZMEĐU FARSE I TRAGEDIJE

Predstavljen na stranicama Politike kao čovek za specijalne operacije DOS-a i najbolji učenik Zorana Đinđića koji i dalje vodi bespoštedni lični rat protiv Vojislava Koštunice i čeka pravi trenutak da se vrati u igru, Čedomir Jovanović je još jednom demonstrirao svoje shvatanje politike i političku koncepciju koja je već okarakterisana kao pragmatična i ideološki beskompromisna. Njegovo glavno ideološko uporište je sadržano u tvrdnji da je posao političara da rešava probleme a ne da ih izbegava i pri tome je važan isključivo rezultat. Mene interesuje uspeh. Najiskrenije, ja bih ponovo radio na isti način, što znači da je jasno da postoji samo jedan put i jedna trasa, kaže Čedomir Jovanović u velikom razgovoru koji je objavljen u dva nastavka u našem najuglednijem dnevnom listu. U ovim stavovima se jasno ocrtava ta pragmatična i makijavelistička politička pozicija u kojoj jednostavno nema mesta za institucionalno i proceduralno rešavanje problema. Pošto postoji samo jedan ispravan put, koji inače jedino poznaje najbolji učenik Zorana Đinđića, onda i ne treba da nas čudi što je u vreme kada je Čedomir Jovanović bio visoki stranački i državni funkcioner došlo do najvećeg urušavanja i razaranja Parlamenta u post-miloševićevskoj Srbiji. Krađa poslaničkih glasova u Parlamentu je u stvari istinsko naličje te beskompromisne politike koja vodi računa samo o efikasnosti političke tehnologije, a institucije joj služe samo kao obična fasada. Ali pošto je uspeh jedino važan i samo se on računa, nije ni bitno kojim se sredstvima dolazi do određenog cilja. U političkoj teoriji je upravo rasprava o odnosu cilja i sredstva jedna od najvažnijih za zasnivanje politike kao racionalnog izraza određenog sistema moralnih i civilizacijskih vrednosti. Još je Mahatma Gandi govorio da je u politici sve u sredstvima. Ali to za našeg beskompromisnog modernizatora nema nekog velikog značaja jer jedino on, kao najbolji učenik i nastavljač, poseduje svest i znanje o jedinom putu kojim treba da ide najnepoštenije društvo u Evropi. Do kog stepena može ići grandomanija i odsustvo realnog kontakta sa stvarnim životom jasno kazujje i uverenje Čedomira Jovanovića da upravo on oličava ideju beskompromisne modernizacije. I svako onaj ko dovodi u pitanje to njegovo istorijsko pozvanje rizikuje da bude obeležen kao pripadnik anti-modernog i anti-evropskog sveta.

Na pitanje ko mu je dao mandat i ovlašćenja da rešava probleme koji su bili iz domena ministarstva unutrašnjih poslova, on u svom već poznatom stilu odgovara da je priča o funkcijama opšte mesto i da je ministar policije dobio ipak podršku prilikom pobune JSO, bez obzira što je ona bila iražena na netipičan način. Poklonu se i u politici ne gleda u zube. Suštinsko je pitanje kako je bilo moguće da politički funkcioneri koji nisu imali nikakva jasno utvrđena ovlašćenja dođu u poziciju da kao komesari za specijalne operacije rešavaju najtežu krizu u društvu za čije smirivanje je bio nadležan pre svega predsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova. To vaninstitucionalno delovanje je kasnije i postalo često korišćeni način ponašanja i u Parlamentu koji se na kraju potpuno urušio izgubivši ugled i moć odlučivanja i donošenja zakona. Ako menjaš zemlju, menjaj je preuzimanjem odgovornosti, ne pozivanjem institucija. Upravo je u ovim rečima Čedomira Jovanovića sasvim ogoljeno demonstrirana njegova politička koncepcija beskrupuloznog makijavelizma koji se uvek može odbraniti i nesmetano primenjivati, dovoljno je samo da se pozivamo na spremnost da menjamao zemlju. To je u stvari univerzalni odgovor koji se uvek u političkoj istoriji koristi da bi se opravdala politička praksa koja se služi tzv. beskompromisnim sredstvima. Modernizacija Srbije traje skoro dva veka i njena sudbina sigurno ne zavisi od političkih specijalaca čije delovanje uvek završava u corsokaku političkog nasilja i nepovratnog razaranja demokratskih institucija.

Kao svaki ambiciozni epigon koji nema svoja originalna i posebna politička uverenja i vokaciju, Čedomir Jovanović se neprestano poziva na političke koncepcije demokratizacije i reformisanja Srbije koje je sa puno svojstvenog i autentičnog duha zastupao Zoran Đinđić. Kao samoproglašeni beskompromisni nastavljač politike prvog demokratskog premijera on sebe i svoju ogoljenu makijavelističku beskompromisnost nudi kao jedino moguće rešenje za nastavljanje demokratizacije našeg društva. Za ovog ambicioznog političkog epigona vreme kao da je stalo i kao da nije primetio da su građani Srbije pobedom Borisa Tadića na proteklim predsedničkim izborima pokazao još jednom svoj demokratski potencijal i istorijsku težnju da se demokratija institucionalizuje i ostvari toliko potrebna stabilnost i politička ravnoteža u društvo koje se nalazi pred mnogobrojnim političkim i pre svega socijalnim izazovima. Slobodan Gavrilović, potpredsednik DS, nedavno je najbolje izrazio promenu političkog okruženja posle predsedničkih izbora. "Ali sigurno će i dalje biti različitih mišljenja, jer su ponuđena dva različita koncepta politike: jedan- rat sa svima, drugi- pružanje ruke svima. I to je normalno. Za nas bi jednoumlje bilo nenormalno." Za pobedu na predsedničkim izborima bili su potrebni objedinjeni glasovi svih demokratskih snaga i demokratskih stranaka, pa i onih koje Čedomir Jovanović označava kao epicentar otpora modernizaciji u Srbiji. On govori i o kontinuitetu sa Miloševičevom politikom a pri tome nam ne daje odgovor zašto vlada DOS-a nije rezolutno raščistila sa tim pogubnim političkim i ideološkim nasleđem. Tvrdnja da je najveća smetnja bio tadašnji predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica ne odgovara u potpunosti stvarnim odnosima koji su bili uspostavljeni u Srbiji posle 5. oktobra 2000. Zašto naši pragmatisti i politički operativci nisu svoje umeće i sposobnost demonstrirali dok su tri godine vršili vlast i raščistili sa miloševičevim nasleđem? Neubedljivo je objašnjenje da nisu imali sve poluge vlasti u rukama.

U tome i jeste svojevrsna zaslepljenost i ograničenost tog pragmatičnog shvatanja politike koje ne vodi računa o svoj složenosti i kompleksnosti političkog života u Srbiji. Ako priroda ne pravi velike skokove, ta zakonitost važi i za društvene i političke odnose. Ti veliki istorijski i ideološki skokovi u istoriji su se kao po nekom nepisanom društvenom pravilu završavali ili kao somnabulna i isprazna ideološka iluzija, ili je je taj jedini put bio bio posut stratištima i logorima.

Ako postoji neka doslednost u političkim shvatanjima Čedomira Jovanovića, ona se ogleda u upornoj i beskompromisnoj negaciji institucionalnog utemeljenja i funkcionisanja demokratije. O tome svedoči i njegovo bahato i osiono reagovanje, što ga je inače i krasilo dok je bio na vlasti, na skorašnju odluku Ustavnog Suda o zloupotrebama u operaciji Sablja. Radi se već sada o potpunom nedostatku osećaja za elementarno uvažavanje odluka Ustavnog suda kao najvise sudske instance koja je čuvar dostojanstva zakona i same zakonitosti. U svom dobro poznatom maniru on ne samo da omalovažava Ustavni Sud već se i služi najprizemnijim diskvalifikacijama predsednika Ustavnog Suda Slobodana Vučetića koji je u ovim teškim i burnim tranzicionim vremenima uspeo da sačuva dignitet i značaj Ustavnog Suda. Upravo je DOS u Skupštini Srbije izabrao Slobodana Vučetića za predsednika Ustavnog Suda. Ovakav odnos glavnog operativca DOS-a prema Ustavnom Sudu jasno nam govori zašto Ustavni Sud nije bio izabran skoro dve godine po preuzimanju vlati od strane DOS-a. On je bio samo još jedan u nizu institucionalnih balasta za velikog pragmatičara koji ceni samo uspeh i rezultate bez obzira kojim se sredstvima do njega dolazi. Verovatno bi bilo najbolje da između njega kao velikog reformatora i modernizatora i dremljivog i nedostojnog naroda ne postoji nikakav posrednik pa da on može u potpunosti da se razmaše i nesmetano nam oktroiše modernizacijske promene u sruštvu. Ustavni Sud kao čuvar zakonitosti i ustavnosti u ozbiljnoj demokratskoj zemlji mora biti iznad dnevno-političkih interesa i posebno van domašaja političkih pragmatista i beskompromisnih epigona koji su uvek spremni da u ime tzv. političke efikasnosti i svhovitosti ponište temeljne demokratske principe i načela. Pragmatizam u politici često sklizne u obično politikantstvo i likvidatorstvo čim se neko usudi da ne sledi naloge i vizije političkih operativaca. Ovakvim odnosom prema predsedniku Ustavnog Suda Čedomir Jovanović pre svega govori mnogo o samom sebi. Sve ono što ne odgovara beskompromisnoj politici modernizacije u koju nas uteruje veliki reformator Čedomir Jovanović biće izloženo klasičnoj političkoj hajci, a sve u ime odbrane stavova Saveta Evrope koji se očigledno sasvim uklapaju u njegovu političku koncepciju beskompromisne odbrane politike koju je vodio DOS u vreme vanrednog stanja. Te sreće nije bio bivši američki ambasador V. Montgomeri koji je takođe označen kao remetilački faktor.

Posebno je dirljiva briga koju je je ovaj beskompromisni i tvrdi politički operativac iskazao u ovom razgovoru za svog saradnika i prijatelja Bebu Popovića koji je, kako to kaže Čedomir Jovanović, radio veoma težak posao i bio uspešan - što mu je dodatno komplikovalo život. Samo je propustio da nam kaže koje je to epohalne uspehe postigao njegov takođe beskompromisni prijatelj. Možda se u uspehe može računati njegovo komesarsko delovanje u našem javnom životu koje je umnogme i doprinelo da prethodna vlada izgubi teško stečeni i održavani legotimitet.

Politika je izuzetno složena društvena delatnost koja zahteva od političkih aktera koji u njoj učestvuju, mnogo znanja, životnog i radnog iskustva, izgrađen politički rezon i jasno profilisanu i uobličenu političku filozofiju koja će se oslanjati na najbitnija demokratska načela. U našem razorenom društvu dešava se, upravo obrnuto, da se politikom bave ljudi koji nemaju sve ove osobine koja savremena i moderna politika nužno zahteva. To su politički jurišnici i stranački vojnici koje je veliki istorijski talas promene izbacio na površinu i oni, zaslepljni lako osvojenom vlašću, odjednom pokušavaju da se predstave kao stvaraoci istorije, veliki modernizatori i beskompromisni reformatori. Njihova sudbina je često tragična i farsična jer ostaju bespovratni zarobljenici određenog istorijskog trenutka kada su sticajem iznenadnih okolnosti predstavljali deo te sudbonosne istorijske matice. Ali u svojoj zaslepljenosti i narcizmu ne shvataju i ne primećuju da su se vremena izmenila i da je na dnevnom redu istorije doba stabilnosti, nužnih kompromisa, neprestane izgradnje i uvažavanja demokratskih institucija, ali i poštovanja osnovnih civilizacijskih vrednosti. Epigonstvo uvek u sebi ima nečega otužnog i farsičnog. Demokratija ne može biti uspostavljena ako njeni uzvišeni ideali nisu ostvarivani sredstvima koja nisu negacija same demokratske ideje. Pragmatizam i aktivizam su u politici neophodni ali oni moraju biti prožeti i oplemenjeni temeljnim demokratskim načelima, kako pragmatizam ne bi postao samom sebi svrha i tako ugrozio i samu ideju postojanja i delovanja demokratskog društva. To je istinska pouka koju možemo izvuci posle uspostavljanja demokrataske vlasti u Srbiji. Ona može funkcionisati samo ako u sebi postigne sklad i ravnotežu između potrebe da se pragmatično donose teške i sudbonosne odluke i težnje da se ostvari instutucionalizacija demokratskog sistema u kome će iznad svega biti poštavana temelnja demokratska i liberalna politička načela.

15 juli 2004.

 
     
     
 
Copyright by NSPM