Odgovor ili propast

 Najnoviji dogadjaji na Kosovu (17. mart i malo posle njega) potaknuli su mnoge da se još jednom zagrcnu i upitaju šta tu zaista ne valja. Da li su Srbi ti koji su žrtvovani ili su to međuetnički sukobi. Kako je moguće da Srbi tako smetaju na Kosovu da ih Šiptari ili Albanci svejedno zatiru na očigledan način, a da ih međunarodne snage moraju da štite i to sa delimičnim uspehom.

Možemo pozvati u pomoć istoriju, pa ustvrditi da je to samo nastavak politike koja je vođena za preuzimanje Kosmeta u klasičnom vidu tvrdih i mekih pristupa, represije, oružane borbe i terora kao i oružanih pobuna, brutalnih ubistava radi uspostavljanja svoje vlasti nad teritorijom Kosmeta. Ako je za to uslov istrebljenje i proterivanje Srba, Roma i drugih, onda gotovo da su u tome uspeli gledano iz ugla trenutno jačeg albanskog lobija. Rešenje - ali za koga, za one koji će vladati Kosmetom.

Da bi bio jasniji moram poći od tvrdnje da na Kosmetu ima zemlje, resursa dovoljnih za život dvaju naroda i ostalih naroda, ali je problem oko vlasti, naime, ne mogu vladati dve vlade, jedna albanska i jedna srpska, ili mogu ako imaju paralelne interese, a ne ukrštene. Problem vlasti nemože se svesti ni na demokratsko pitanje jer izabrani predstavnici ne prezentuju one koje su ih birali nego lobije koji su ih finansirali. Ova slagalica ne može trenutno da se reši i pored osuda međunardone zajednice. Problem komplikuje i sam međunardoni položaj Srbije: njen nerešen položaj prema dominantnoj svetskoj komponenti - Americi i Evropi - tako da se stiče utisak da je Kosmet poslužio kao poluga za pokretanje promena u samoj Srbiji, što je s uspehom i urađeno bar gledano površno. Došlo je do promene vlade i ponovnog učlanjenja u međunarodne institucije, ali sa nagomilavanjem socijalnih problema. Mnogo toga još treba da se desi pre nego u Srbiji nastanu korenite promene koje se zahtevaju kako bi se došlo do nivoa demokratije koja je potrebna, a na Kosmetu još više od toga.

Pomenimo samo da su kod nas sve stranke liderskog tipa i da pojednici biraju pravac i delovanje stranke po svom nahođenju. Vezivanje birača za lidere, a ne za stranke i njihove programe, je takođe razumljivo s obzirom da su stranke tek nedavno izronile iz poluvekovne tišine i jednoumlja, koje je takođe bilo liderskog tipa. U međuvremenu poluga o kojoj smo pričali može jednostavno da se polomi što bi se desilo sa potpunim proterivanjem Srba i drugih naroda sa Kosmeta. Odgovor na problem Kosmeta je brzo napredovanje Srbije i evolucija društvenog života i emancipacija javne reči, uz prateći privredni rast.

Očigledno da je došlo do promena na svetskom i opšte društvenom nivou, što je rezultovalo, paradoksalno, ne u proširenju sveta, kao kada se rimska ili Britanska imperija širila obuhvatajući provincje, nego na njegovom smanjenju tako da se računa svako selo kao faktor u negativnom ili pozitivnom smislu, ako imaju interes kod dominantnih sila, a istovremeno se ne računaju stotine hiljada (slučaj Ruande), ako nema interesa kod dominantnih sila. Novo vreme traži nove odgovore, a oni se samo delimično mogu dobiti iz analize prošlosti, a većim delom stvarnim uvidom u situaciju i domen problema i inventivnim pristupom.

Pre svega treba tražiti ne da se problem Kosova dodatno internacionalizuje jer je on već previše internacionalizovan (i pojačana internacializacija je samo dodavanje bez rezultata) nego u razvoju prave demokratske klime na Kosovu i Srbiji koje će onda uspostaviti modus vivendi. To zavisi od četiri faktora: razvoja albanske zajednice, razvoja društvenih odnosa u Srbiji, zainteresovanosti dominatnih faktora za promene u Srbiji i njihove zainteresovanosti za pozicioniranje njihovih snaga na Kosmetu.

Ni jedan od ova četiri uticaja ne treba potcenjivati, ali očigledno da jedini faktor koji se može proceniti kao perspektivan i prvi koji će biti povučen da bi se odmotao gordijev čvor, je Srbija i njen društveno politički preobražaj. Izbor se sam nameće, preobražaj mora da uvaži istorijsku i političku realnost, ali on mora biti potaknut inventivnošću i novim pristupima sa velikim razvojem, pre svega, političkog života koji neće bazirati na nekolicini lidera koji su sukobljeni na ličnom nivou, nego na izdiferenciranim programima i partijama kao i drugim pratećim nezavisnim organizacijama i fondacijama koje bi prezentovale svoja rešenja, a kroz njih i određene grupacije građana. Ako pođemo od činjenice da u albanskom bloku nema disonantnih tonova to ne znači da ne treba da ih ima na našoj strani. Svakako da treba da ih ima, i oni treba da budu artikulisani i jasni kao i da polemika među različitim opcijama treba da se vodi otvoreno i iskreno što danas nedostaje srpskoj političkoj sceni. Pomalo poučeni i od svetske scene, često nam političari liče na komentatore, a ne na političare sa porukama tipa "to je moralo da se desi, to je svršen čin" ili "znali smo da će se to desiti" itd. Naime, došlo je do zamena uloga: novinari insinuiraju političke opcije, a političari izigravaju komentatore - valjda zato što je lakše biti novinar, nego političar - tako da smo u nekoj političkoj bari gde se pošto se ništa ne preduzima samo očekuje kompromitacija nekog od političara. Da li je mudro ne činiti ništa i čekati da to drugi čine i onda slegati ramenima, ili činiti sve što je u realnoj moći na planovima koji su dostupni. Jedino što je diskutabilno, to je procena koji su planovi dostupni i u kojoj meri. Što se tiče nekog dugoročnijeg i progresivnijeg uticaja, postoji verovatnoća da će to što je omogućeno dijaspori da glasa i time utiče na politički život, dovesti tako neophodni pragmatični duh u našu političku. Gotovo je sigurno da će se to desiti, naši ljudi obogaćeni smislom za realnost i praktičnost koja se neguje na zapadu, pa i štedljivost u krajnjem slučaju, uticaće pozitivno na izmenu političke i društvene klime što će se sigurno pojačati kroz njihovu reafirmaciju u tradicionalno uspavanim sredinama mahom iz mesta odakle su. Kada se oplodi ovaj uticaj to će imati stimulativno dejstvo na sveukupni razvoj Srbije, a što će dovesti i do pomaka rešavanja problema na Kosmetu.