Marinko M. Vučinić

  KADA SE VLASTODRŽCI SETE DEMOKRATIJE

U našoj političkoj tradiciji postoji nepisana zakonomernost koja se povremeno javlja u našem političkom životu. Ona se oglašava kao zahtev i poziv vlastodržaca koji su pali sa vlasti da se poštuju demokratski principi i pravo na različito mišljenje. Kao po pravilu oni se sete demokratije  i prava na slobodnu raspravu kad odu sa vlasti. Prosto je dirljivo slušati nekada nedodirljive i arogantne vlastodržce kada se posle odlaska sa vlasti pozivaju na slobodu mišljenja i demokratska načela. Dok su bili na vlasti svaki sličan poziv doživljavali su kao najveće svetogrđe  i napad na jedini put kojim društvo mora da se kreće. Posebno je pitanje kada se javlja zahtev za ogranizovanje frakcija od strane onih ljudi koji su se iznenada setili da u Demokratskoj Stranci vlada nikada veće jednoumlje i  atmosfera u kojoj je onemogućeno kritičko suočavanje mišljenja.

Tako je T. Milanović na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke izašao sa predlogom da se u stranci formira liberalno-demokratska  frakcija. Ona bi nosila ime velikog i dokazanog liberala i demokrate Čedomira Jovanovića, jedinog i ovlaščenog tumača političkog nasleđa Z.Đinđića. Ta frakcija bi kao predstavnik liberalno-demokratskog krila stranke imala istorijski zadatak da DS vrati na pravi politički put kojim se ona kretala kada je na njenom čelu bio Z.Đinđić. Čedomir Jovanović je već izneo svoj stav da je Demokratska Stranka skrenula sa puta reformi i liberalizma i postala kolebljivi saradnik i podržavalac aktuelne vlade. Po svemu sudeći jedino tzv. liberalno-demokratska frakcija u nastajanju poseduje onu političku  snagu i programsko opredeljenje koje bi vratilo Demokratsku Stranku na put liberalnih reformi i političkog pragmatizma.

To je neophodno jer je Demokratska Stranka postala nedovoljno borbena i odlučna u vođenju bespoštedne političke i stranačke borbe pre svega sa strankom Vojislava Koštunice. Nije samo jasno na osnovu kojih to teorijskih i praktičnih poteza ova frakcija sebe samo-proklamuje za ekskluzivne predstavnike liberalno-demokratskih ideja. Da li to znači da Demokratska Stranka nije sada liberalna, a ni demokratska, i da joj je potreban politički korektiv oličen u frakciji koja će izdavati politička uverenja o  nečijoj liberalnosti i demokratizmu. Koristiti izlizani i oveštali politički manir da se neprestanim pozivanjem na isključivo pravo tumačenja na političko nasleđe značajnih istrorijskih ličnosti govori u stvari o pravim namerama onih koji se služe ovakvim prizemnim politikantstvom.

Gradeći neku vrstu kulta ličnosti Zorana Đinđića sledbenici Čedomira Jovanovića u stvari nastoje da u senci jedne značajne političke i istorijske ličnosti izgrade novi kult vođe koji se javlja kao jedini i pravi nastavljač i tumač liberalno-demokratskih ideja. Imali smo prilike da na delu vidimo kako izgleda sprovođenje demokratske politike u vreme kada je Čedomir Jovanović bio neprikosnoveni politički operativac. Tada u velikom žaru borbe za sprovođenje reformi nije mu ni na pamet padalo da se poziva na liberalno-demokratske ideje i pravo na kritičko mišljenje, tada su sva sredstva bila dozvoljena, jer je u pitanju bilo ostvarivanje pravog i jedino mogućeg reformskog puta koji nije mogao biti dovođen u pitanje. Sada njegovi verni sledbenici koji tako žarko žele da legalizuju pravo na postojanje frakcija u Demokratskoj Stranci govore kako u stranci nije nikada vladalo veće jednoumlje. Međutim, postavlja se pitanje kako bi se proveli članovi Demokratske Stranke koji bi sličan zahtev za uspostavljanje frakcija postavili u vreme neprikosnovene vladavine lidera i demokrate Čedomira Jovanovića kao pragmatičnog komesara politike koju je zagovarao Zoran Đinđić i tadašnje rukovodstvo stranke. Naravno da bi po hitnom postupku bili anatemisani kao neprijatelji reformi i  nepoželjni elementi koji žele da razore reformsko jedinstvo stranke. Kada je u Demokratskoj Stranci  vođena bilo kakva rasprava ili otvorena debata o suprotstavljenim i različitim idejama i koncepcijama u to vreme kada se svaki poziv na raspravu tumačio kao suvišno intelektualiziranje i nepotrebno gubljenje vremena, kao pokušaj da se stranka svede na debatni klub i tako oslabi njen pragmatični duh koji je stvarao našu novu društvenu istoriju. Bilo je to gluvo doba Demokratske Stranke u kome je ona bila bila podređena pragmatičnom i odlučnom vođenju reformske politike.

Tomislav Milanović u svom istupanju na Glavnom Odboru je govorio i o tome kako se odvija tzv. diferencijacija u Demokratskoj Stranci."Došli su podobni, a to je dovelo do jednoumlja koje nikada nije postojalo u Demokratskoj Stranci. Zoran Đinđić uvek je imao oponente, ali je stranka imala bolju politiku."

A kako se u vreme kada je politički pragmatitzam bio vladajuća ideologija Demokratske stranke vršila tzv. diferencijacija u stranci? Zar nisu i tada podobni i odani sledbenici jedino moguće i neupitne politike činili rukovodeće političko i oligarhijsko jezgro stranke. Gde su bili sadašnji dušebrižnici i gorljivi zagovornici liberalno-demokratske frakcije kada su pre nekoliko godina Demokratsku Stranku napuštali mnogobrojni značajni intelektualci, stvaraoci i ljudi od ugleda i obrazovanja, i kada je anti-intelektualizam u velikoj meri zavladao u stranci. Bilo je to vreme apsolutne podobnosti kada je došlo do pasivizacije članova stranke koji nisu želeli da budu isljučivo poslušni i odani partijski redovi i bespogovorni sledbenici partijskih oligarhija. Sada se oni koji su nemo posmatrali kako se Demokratska Stranka pretvara u partiju u kojoj je pragmatizam i stranačko poslušništvo postajali osnovni aksiomi održanja i postojanja u stranačkoj nomenklaturi, javljaju  kao zagovornici borbe protiv nikada većeg jednoumlja u Demokratskoj Stranci. Zato taj zahtev i izgleda kao zakasnela i farsična težnja iznenada probuđenih partijskih aparatčika  koji su iznebuha došli do velikog otkrića da u Demokratskoj Stranci nema pravog prostora za ispoljavanje liberalno-demokratskih ideja. 

 Političko nasleđe velikih i istaknutih istorijskih i političkih ličnosti uvek je podložno različitim i nepriličnim svojatanjima. Međutim, kada se određena politička grupacija javlja kao jedini mogući nastavljač i tumač političkih ideja Zorana Đinđića onda se tu radi o otvorenoj i mučnoj zloupotrebi političkih ideja koje je on zastupao. Jedino tako se u nedostatku svojih originalnih i suvislih ideja mogu  održati na političkoj sceni kao sledbenici novog vođe koji će jedini posedovati večnu istinu o suštini reformske politike Zorana Đinđića. Ovde se ne radi zapravo o borbi za Đinđićevo političko nasleđe, već o pokušaju da se pomoću ogoljenih politikantskih manipulacija zadrži politička pozicija u stranci i tako stvori prostor za vraćanje na vlast. Slobodan Antonić je nedavno najpregnantnije izrazio svu protivrečnost i složenost položaja u kojoj se nalazi Demokratska Stranka. "Tadić je počeo važan posao reformisanja DS. Ta se stranka, dok je bila na vlasti (2001-2004), u nekoliko mahova poprilično ogrešila o demokratiju. Zato je za Srbiju važno da se DS oslobodi i poslednjih natruha socijalnog inženjeringa i instrumentalizacije demokratije. A to je moguće samo daljim potiskivanjem uticaja reformatorskih talibana ,modernizacijskih neurastenika i evrointegracijskih secikesa."

 Ovaj zakasneli zahtev za legalizovanje frakcije u DS otvara veoma važno pitanje o stvarnom i delatnom stanju demokratskih odnosa u samoj stranci. Već je opšte mesto u svim našim političkim analizama da naše političke stranke funkcionišu kao organizacije u kojima nema mesta za disonantna i različita mišljenja, i da je celokupan stranački život sveden na odanost stranačkom vođi i stranačkim oligarhijama  čije se zamisli sprovode bez rasprava i oklevanja. Stranke su svedene na dobro uhodane političke mašinerije koje isključivo služe odabranoj partijskoj sviti da ostvaruje lične i uske stranačke interese. One nisu spremne, a ni voljne da u politički život unesu duh kvalitetnih političkih rasprava, podrže seriozne demokratske inicijative i temeljno zasnovane koncepcije za ukupni razvoj društva. Stranke su same sebi postale cilj, a njihovo oligarhijsko ustrojstvo postaje jedna od najvećih smetnji i prepreka za razvitak demokratije u Srbiji.

Demokratska Stranka se izdvajala po tome što su izbori  za rukovodstvo stranke uvek bili politička borba više kandidata, a to nije svojstveno našim strankama jer se uvek unapred zna ishod svakog glasanja. Demokratski izbori na izbornim skupštinama obeležili su značajno naš politički život, ali su oni i svedočanstvo u kolikoj meri su nerazvijeni i nedovoljno zastupljeni demokratski odnosi u našim strankama. Ali važno je reći da su statuti svih naših stranaka izuzetno centralizovani i ne daju ni najmanje prostora za širu demokratsku inicijativu stranačkog članstva. Zato i nije čudno što je sprovođenje i poštovanje osnovnih demokratskih načela zamenjeno političkom tehnologijom u kojoj dobro organizovani i ustrojeni stranački lobiji stvaraju samo iluziju o postojanju demokratskih odnosa u stranačkim izborima. Lobiranje je u Demokratskoj Stranci postalo osnovni princip tzv. demokratskog delovanja samo je osnažilo i učvrstilo uticaj i značaj oligarhijskih struktura koje su i organizovane da bi učestvovale u podeli i očuvanju političkog plena. Pri tome ne postoje nikakve statutarne i institucionalne pretpostavke koje bi omogućile uticaj stranačkog članstva na demokratsku artikulaciju određene politike.

Tako je stvorena neka vrsta tzv. stranačke demokratije bez  stvarnog i delatnog uticaja članstva koje se spominje samo kada stranka krene u izbornu kampanju. Pre toga članstvo nikoga stvarno i ne zanima. Zato i nije slučajno što se sada u Demokratskoj Stranci javljaju zagovornici legalizacije frakcija, a da pri tome niko ne postavlja pitanje koliko ima stvarne, bazične i delatne demokratije u Demokratskoj Stranci. Ništa novo i kvalitetno različito nećemo dobiti ako jedan sad vladajući stranački lobi bude zamenjen samoproglašenim liberalno-demokratskim lobijem, ako se unutar Demokratske Stranke ne povede ozbiljna i dalekosežna rasprava o tome kako se unutar nje zaista sprovode temeljna demokratska načela. B.Tirnanić je analizirajući stanje u DS nedavno izneo stav nad kojim se mora dobro zamisliti svaki odgovoran član DS koji shvata da se nalazimo pred velikim istorijskim izazovima."Demokrate žive u iluziji svog virtuelnog rejtinga. Oni se danas ponovo smatraju najjačom političkom snagom. Avaj,to je fatamorgana. Rast popularnosti svojevremeno "teško ranjenog" DS - dostigao je svoj vrhunac. Ta kota nije proizvod transformacije te stranke, već je više mehanička inercija izazvana Tadićevom pobedom na predsedničkim izborima. Glasajući za Tadića, građani su nesvesno glasali i za "ozdravljenje" DS-a, ali je pitanje hoće li glasati za DS u slučaju da njihovu listu predvodi Tadić."

 Inicijativa za legalizovanje frakcija u DS ne može značajno unaprediti demokratske odnose u samom DS ako se prethodno ne izvrši istinska i temeljna demokratska rekonstrukcija i revitalizacija demokratskih načela na kojima bi morala da počiva stranka koja ima ozbiljne namere da bude politički centar okupljanja demokratskih snaga u Srbiji. Ma koliko izgledalo paradoksalno, ali sudbina demokratije u Srbiji u velikoj meri i zavisi od toga koliko će unutrašnji život stranaka biti demokratski organizovan i ustrojen i okrenut demokratskim inicijativama i zahtevima članstva, ali i spremnih da budu okrenute građanima i njihovim socijalnim i političkim zahtevima i interesima. Ako stranke i dalje budu funkcionisale kao  grupacije oligarhijskih lobija onda će se nastaviti proces sužavanja i onako sve tanjeg političkog  prostora koji zauzimaju građani  okrenuti ostvarivanju temeljnih demokratskih vrednosti u našem društvu.

 

 20 Oktobar 2004 godine