DA LI JE ŠIRAK MOGUĆ U SRBIJI 

  Malo je ljudi u Srbiji, u kojih naš partijski život ne izaziva najveću odvratnost. Većina su gotovi da sve pretrpljene nedaće naše zemlje i naroda pripišu postojanju političkih partija uopšte. U tome se doteralo dotle da partije i partijsku borbu, po pravilu odobravaju i za nju se zalažu još samo oni , koji su od toga imali lične koristi, obogatili ili dospeli do velikih položaju u državi i društvu, ili to očekuju.

Većina našeg dobronamernog sveta dovedena je, usled toga, da gleda spas zemlje i naroda u ukidanju partija i partijskog života. Što ne valja kod naših partija i našeg partijskog života, to je način kako se oni vode i izvode. Kod nas, pre svega, i nema grupisanja ljudi, u pravom smislu, po programima; jer,kao što znamo, svi partijski programi u nas su bezmalo sasvim jednaki. Još manje se te grupe odaju i posvećuju ostvarivanju programa; jer kad bi toga bilo, Srbijom bi odavno potekli med i mleko, pošto su svi programi bolji i lepši jedan od drugoga. Kod nas se naprotiv ,grupisanje ljudi vrši po ličnim simpatijama ili po drugim, još sumnjivijim pobudama. U najgore od ovih poslednjih spadaju lični interesi  i računi koji su, naročito u poslednje vreme, uzeli opasne namere. Tako isto, na taj način nastale grupe, ne predaju se ostvarivanju partijskih programa, već svojih ličnih ili najviše koterijskih interesa i ciljeva. Za to i takvo stanje nisu, svakako, krive mase partijske. Za takvo zloupotrebljavanje naroda i njegovih demokratskih ustanova krivi su šefovi partijski, manji kao i veći, posebni i lokalni kao opšti i zajednički. Oni su, zaista,u ovakvom haosu, stvorenom tom i takvom pometenošću pojmova, našli vanredno poprište za svoje lične i koterijske ambicije. Naše partijske mase nisu nikad znale kuda se i zašto vode. One nikada nisu lojalno obaveštavane o tome.One nikada nisu lojalno obaveštavane ni o političkim i drugim potrebama naše zemlje. One su vazda verovale na golu reč svojih šefova, i ako je ta reč uvek bila suhoparna, prazna i , često neznalačka. Neznalačka, velimo, jer otkud bi naši partijski šefovi imali tačne pojmove o pojedinima prilikama državnog i narodnog života, kada se oni stvarno tim pitanjima ne bave ni blizu toliko koliko svojim ličnim? Otkud bi oni poznavali prave potrebe zemlje i naroda, kad oni o njima ne razmišljaju i ne staraju se ni toliko koliko o svojim najsitnijim profesijskim sitnicama. To je utisak, koji smo mi redovno odnosili sobom sa svakog takozvanog političkog zbora ili konferencije, sa svake skupštinske sednice, gde su naši partijski šefovi obično briljirali širinom svog neznanja, skučenošću svojeg horizonta, banalnošću svojega izraza.

 Ako ste pomislili da je ovaj više nego rečit i upečatljiv citat preuzet iz nekog časopisa ili novina koji danas izlaze u Srbiji, grdno ste se prevarili. Ovaj navod je preuzet iz teksta Nove Partije koji je napisao D. Ranković, a objavljen je u poznatom časopisu Misao 1920 godine. Odlučio sam se za ovaj tekst zato što on jednostavno pokazuje koliko su trajne i nepomerive neke konstante našeg političkog života. Ima li onda ikakvog napretka u našoj politici, ako su ove ocene koje su izrečene pre više od osamdeset godina apsolutno validne i u potpunosti odslikavaju aktuelne prizore, aktere i pojave našeg savremenog političkog života? Upravo su događanja oko kandidature za predsedničke izbore, gotovo idealna prilika za analizu aktuelnog stanja naše savremene politike. Nju odlikuje pre svega odsustvo elementarne načelnosti i principijelnosti, apsolutna dominacija partijskog interesa, negiranje javnog i opšteg dobra koji se podređuju najogoljenijim uskostranačkim težnjama, odsustvo elementarne vizije razvoja društva, dominacija poslušništva i podaničkog duha u partijama što dovodi do nedostatka kvalitevnih kadrova i rasprava o pravcima kretanja našeg društva. Sve ove nepovoljne i retrogradne odlike našeg političkog života došle su do punog izražaja u političkom pregovaranjima i trgovini koja se odvijala tokom utvrđivanja predsedničkih kandidata. Postavlja se pri tome osnovno pitanje, da li naši političari iz demokratskog bloka mogu išta da nauče iz dosadašnjeg političkog iskustva ili su njihove političke pozicije iznad svega određene isključivo odbranom njihovih najogoljenijih stranačkih interesa. Radi se o tome da li naši politički lideri uopšte shvataju svu složenost i izazovnost političke situacije u kojoj se nalazimo. Da li su oni zaista svesni koliku odgovornost preuzimaju na sebe u trenutku kada ne mogu i ne žele da se podrede zahtevima opšteg dobra i zaštiti javnog interesa.

Iskustvo iz vladavine socijalističkog režima jasno nam govori da se on gotovo deceniju održavao na vlasti upravo zahvaljujući nesposobnosti i nespremnosti tadašnje demokratske opozicije da se objedini oko jedinstvene ideje obaranja tadašnjeg autoritarnog i  ne-demokratskog režima. Tek kada se taj autoritarni i anticivilizacijski sistem vladavine gotovo urušio i iscrpeo svoje političke kapacitete došlo je tada, iako veoma mukotrpno, do stvaranja Demokratske opozicije Srbije koja je bila najzad pronađena formula za konačno obaranje jednog nedemokratskog sistema.

Kao da se i danas istorija ponavlja. Potpuno je jasno da se neophodnost jedinstvenog demokratskog kandidata oko koga bi se okupile sve demokratske i proevropske političke i društvene snage koje su spremne da se istinski založe za odbranu demokratije i osnovnih civilizacijskih vrednosti, javlja se kao imperativni zahtev svim političkim snagama koje nastoje da u Srbiji konačno prevlada demokratska politika i demokratsko političko ustrojstvo. Politički lideri su još jednom pokazali da nisu spremni da odgovore zahtevima vremena i političkog trenutka koji jednostavno zahteva političke odluke koje će biti iznad dnevno-političkih i usko-stranačkih interesa.

Međutim, na predsedničke izbore demokratski blok izlazi sa dva kandidata koji će svakako podeliti ionako zbunjeno i dezorijentisano i u velikoj meri obeshrabreno i razočarano biračko telo koje je većinski podržalo demokratske snage na proteklim parlamentarnim izborima. Posle parlamentarnih izbora se mnogo govorilo o razlozima velikog političkog uspona Srpske Radikalne Stranke koji je i počeo nakon predsedničkih izbora na kojima je poražen kandidat tadašnje vlade Srbije.

Zato se i sada postavlja sasvim jednostavno pitanje, ko zaista otvara prostor za dalji uspon radikala na političkoj sceni Srbije.To svakako čine predstavnici demokratskih stranaka koji ne shvatajući svoju ogromnu istorijsku odgovornost za stvaranje jedinstvenog nastupa demokrtaskog kandidata na predsedničkim izborima stvaraju u stvari uslove za još veći i snažniji prodor ne-demokratskih političkh snaga.

Podeljenost demokratskog bloka može samo produbiti apatiju i razočaranost koja je prisutna u biračkom telu koje je demokratski opredeljeno. Već se uveliko u našoj javnosti širi uverenje o neminovnosti pobede radikalskog kandidata što dovodi do pojave razarajućeg nihilizma, rezignacije i apatije. Demokratiju ne mogu da uspostave i odbrane očajni i dezorijentisani ljudi koji nemaju toliko potrebnu veru i ubeđenje da je demokratija moguća pre svega kao sistem civilizacijskih vrednosti. Zato je i okupljanje oko jedinstvenog demokratskog kandidata bila ona odlučujuća politička formula koja je mogla da povrati uzdrmanu veru u demokratiju.

Ako predsednički kandidat radikala uđe kao ubedljivi pobednik prvog kruga u drugu rundu izbora postavlja se onda presudno pitanje, ko će tada moći da motiviše birače demokratskog bloka da ponovo izađu na izbore. Tada će biti i neizvesno da li će birači koji pripadaju različitim i nepomirljivo suprotstavljenim političkim partijama biti spremni i odlučni da podrže preostalog demokratskog kandidata.

Često se govori o primeru predsedničkih izbora u Francuskoj kada su svi birači demokratskih snaga glasali za predsednika Širaka. Ali taj primer jednostavno ne funkcioniše u našoj političkoj kulturi koja je obeležena stranačkom zagriženošću u kojoj je važnije naneti politički udarac stranci koja pripada demokratskom bloku, nego se izdići iznad usko-stranačkih interesa. I u tome leži najveća odgovornost političara koji predstavljaju demokratske stranke, jer upravo oni svojim strančarenjem, uskogrudošću, odbranom svojih partijskih zabrana i ćepeneka otvaraju put radikalima i tako dovode u pitanje opstanak i delovanje i onako krhke i nejake demokratije u Srbiji. Još jednom se pokazalo da su uski partijski interesi, ogoljeno strančarenje, sektaški duh koji prevladava u našim strankama najveća prepreka za razvoj i stabilnost demokratije.

U našim partijama vlada duh podaništva, odsustva načelnosti, vulgarni pragmatizam i karikaturalni makijavelizam, zato se od njih i ne može očekivati da su spremne da prevaziđu svoje ekskluzivne partijske interese i sukobe i podrede se pre svega civilizacijskom zahtevu odbrane opšteg dobra i javnog interesa. Zato će i razdrobljenost  postojećeg demokratskog bloka ići na ruku onim snagama koje su predstavnici najprizemnijeg populizma i retrogradne socijalne i političke demagogije. Kao da se i ovog puta potvrđuju reći Slobodana Jovanovića koji je u tekstu O štetnosti partija zapisao: "Glavna snaga savremenih stranaka leži u njihovoj organizaciji. edna dobro organizovana stranka može uspevati i s ljudima osrednje sposobnosti. Iz tog razloga savremene stranke odbacuju ljude od lične vrednosti skoro kao nepotrebne; one dejstvuju s vrlo malim potroškom lične inteligencije, dejstvuju kao mašine. Kao god što je u današnjem ratovanju organizacija velikih vojnih masa postala važnija od ličnog junaštva, tako je i u današnjoj političkoj borbi stranačka organizacija postala važnija od lične inteligencije.Ukoliko stranačka organizacija postaje važnija od svega drugoga, utoliko je sve veća opasnost da stranke ostanu bez uverenja i načela". 

Umesto da prevashodno služe osnovnom društvenom cilju da unapređuju i učvršćuju demokratski sistem, stranke svojim antidemokratskim ustrojstvom poništavaju i one demokratske potencijale koji su teškom mukom došli do izražaja posle dugotrajnog autoritarnog ustrojstva društvenih odnosa. Opredeljivanje za jedinstvenog kandidata nije doktrinarno i puko teorijsko razmatranje, to je pitanje koje se neposredno tiče odbrane i uspostavljanja temeljnih civilizacijskih i demokratskih vrednosti. Radi se o zalaganju da se na nivou poklitičke simbolike napravi veliki zaokret i otvori mogućnost da demokratski ideali pokažu svoju snagu i vitalnost. Od izuzetne važnosti za razvoj demokratske političke kulture bi bila pobeda demokratskog kandidata na predstojećim predsedničkim izborima , jer bi se na taj način zaustavilo klizanje biračkog tela u pravcu radikalske demagogije i ksenofobije, a u isto vreme bi bio otvoren prostor za stabilizaciju demokratskog potencijala Srbije.Zato je od presudne važnosti da se u našem društvu prevaziđe rezignacija i politički fatalizam koji danas sputavaju razvoj demokratije u našim uslovima. Ovi predsednički izbori se javljaju kao izuzetna prilika da se u Srbiji ožive i ojačaju poljuljani ideali demokratije i u centar političkog života konačno postavi ostvarivanje opšteg i javnog dobra koje će biti iznad instrumentalizovanih stranačkih interesa.

 22. April 2004. godine