Protekla je još jedna naša izborna kampanja. Mi kao da živimo u društvu koje je neprestano izloženo velikim talasima sve skupljih i raskošnijih izbornih predstava. Može se reći da se naš tzv. normalni život odvija između dva ciklusa zaglušujućih političkih kampanja.

 Ustanovljene su već neke pravilnosti u našem političkom životu. Što je teža ekonomska i socijalna situacija i što je veće siromaštvo to su kampanje sve luksuznije i glamuroznije. Kao da nam sjaj i glamuroznost izbornih kampanja služe kao zamena za tmurnu i sve siromašniju svakodnevnicu. Javlja se još jedna pravilnost da se sa svakom kampanjom povećava broj apstinenata na izborima tako da su oni već uveliko postali najveća politička grupacija u našem društvu. Da li onda naše izborne kampanje imaju nekog realnog smisla i dometa? One su očigledno više okrenute odanom i revnosnom partijskom članstvu i zauzimanju praznog prostora na političkom polju koje se neprestano dramatično menja i prekomponuje sa svakim održanim izborima.

 U svim analizama proteklih predsedničkih izbora je prisutna ocena da su oni označili kraj jedne ere partijskog života u Srbiji kada se sticajem istorijskih okolnosti na vlasti našlo sijaset partija koje nemaju stvarno uporište u biračkom telu. Sada je došlo do toliko potrebnog ukrupnjavanja političke scene, a predstojeći lokalni izbori biće samo valjana i rečita potvrda ove političke tendencije. Posle perioda neke vrste divljeg i stihijskog pluralizma koji nije donosio jasno profilisanje našeg političkog života sada dolazi do smirivanja političkog tla i stvaranja valjanih i trajnih preduslova za istinsku pluralizaciju našeg političkog prostora. Ozbiljne analize javnog mnenja su pokazale da se i na ovim lokalnim izborima izdvojilo nekoliko političkih stranaka koje će u budućim vremenima biti glavni akteri naše politike. Pokušaću ovom prilikom da analiziram osnovne elemente kampanje za gradonačelnika Beograda koje su vodile naše vodeće političke stranke.

 Srpska Radikalna Stranka ostala je verna sebi. Njena kampanja je ciljno usmerena na njeno disciplinovano biračko telo koje je pretežno skoncentrisano na rubnim i prigradskim delovima Beograda. Kampanja je jasno ideološki i programski artikulisana; pri tom je njihova agresivna retorika ostala nepromenjena. To je već dobro poznata i već toliko puta uspešno korišćena smeša socijalne demagogije, nacionalnog populizma i oslanjanja na tzv. bespoštednu kritiku aktuelne gradske vlasti. Radikali su najveći eklektičari u našoj politici i njima je odavno jasno da moraju voditi kampanju koja će biti pre svega jasno socijalno i politički određena i usmerena na njihovo disciplinovano biračko telo. Jedino tako oni mogu da u situaciji kada se stalno smanjuje učešće birača na izborima održe svoju vodeću stranačku poziciju. Razočaranost, zamor i odustajanje birača demokratskog bloka su njihovi najveći saveznici. Broj njihovih vernih birača neznatno varira od izbora do izbora ali se zato neprestano smanjuje partipacija građana na izborima. Radikali su ostvarili cilj svake ozbiljne stranke, da imaju tvrdo biračko jezgo koje če im omogućavati trajan opstanak u političkoj utakmici. Rast apstinenata je veliko iskušenje za naš politički život koji se takođe odvija u tranzicionim i nestabilnim vremenima.U kampanji Radikali sebe nude kao jedine političare koji nisu uprljani korupcijom i velikim aferama i stvaraju kod birača koji su izgubili veru u mogućnost da se ostvaruju moralni principi, iluziju o njihovoj bezgrešnosti i apsolutnom i nepomućenom poštenju. Svaki nagoveštaj afera u kojima su oni učestvovali oni jednostavno zaglušuju retorikom izvrtanja i simplifikovanja i prebacivanjem težišta rasprave na lične odnose i velike nacionalne ciljeve koji su jedino oni u stanju da odbrane.

 Kampanja Demokratske Stranke ponavlja politički i medijski obrazac koji je koriščen u vreme vođenja kampanje za predsedničke izbore. Očigledno je da Demokratska Stranka želi da iskoristi rastući trend stranke koja je odnela izuzetno značajnu i istorijsku pobedu na predsedničkim izborima. Ova pobeda je pokrenula proces stabilizacije biračkog tela koje se može označiti da pripada političkom centru i urbanom delu stanovništva koje predstavlja preostalu i još uvek nejaku srednju klasu. Prednost demokratske Stranke u ovoj kampanji za gradaonačelnika Beograda je da se ona može pozivati na solidne rezultate koje je postigla gradska uprava u proteklom mandatu. Intresantno je da je kampanja i ovog puta bila izrazito personalizovana i samo se sporadično doticala gradskih i opštinskih odbornika. Rezultati će pokazati da li će biračko telo Demokratske Stranke biti u potpunosti disciplinovano i dati svoj glas isključivo za svoje stranačke kandidate. Lako se može desiti da dođe do rasipanja glasova na nekoliko lista što samo može umanjiti konačni rezultat Demokratske Stranke. Na sledećim parlamentarnim izborima Demokratska Stranka će morati da jasno artikuliše svoju političku poziciju i delovanje, jer stranka ne može dugo funkcionisati kao politički privezak jakog političkog lidera a pri tome nemati odgovore na aktuelna politička pitanja. Izborne liste Demokratske Stranke su na ovim izborima pretežno sastavljene od predstavnika etablirane i dobro organizovane partijske oligarhije koja nije značajnije uzdrmana posle izbora u Demokratskoj Stranci. Na listama su provereni stranački funkcioneri koji čine oligarhijsko jezgro Demokratske stranke, zato će ovi lokalni izbori dati odgovor na pitanje da li se Demokratska Stranka u dovoljnoj meri distancirala od svih onih ljudi i događaja koji su stranku pred prošle parlamentarne izbore doveli na ivicu izbornog cenzusa. Biračka ćud naših birača je dosta ćudljiva i teško predvidljiva, ali je opasno potcenjivati njihovu sposobnost da realno procene domete i ulogu naših političkih stranaka.

 Kandidat Demokratske Stranke Srbije nije tipičan predstavnik te stranke koju odlikuje sporost, zatvorenost, antimodernost i svojevrsni politički autizam. Otvoreni ulazak Zorana Drakulića u naš politički život uneo je određenu dinamiku u političku kampanju Demokratske Stranke Srbije. Posebno je važno njegovo zalaganje za uspostavljanje dijaloga i saradnje sa Demokratskom strankom što je od izuzetne važnosti za ukupnu i trajnu konsolidaciju demokratskih snaga. To nije do sada viđena osobina predstavnika Demokratske stranke Srbije koji su više skloni da se po svaku cenu sukobljavaju sa predstanicima Demokratske Stranke. Da li će Zoran Dralkulić uspeti da modernizuje Demokratsku Stranku Srbije otvoreno je pitanje jer ne treba potcenjivati snagu partijske oligarhije unutar DSS koja će pre ostati verna svom političkom autizmu bez obzira što to dovodi do gubljenja podrške u biračkom telu, nego što će biti spremna da prihvati modernizovanje političkog delovanja koje najavljuje kandidat koji tek treba da uđe u redove DSS. Zoran Drakulić verovatno i ne sluti šta znači ući u živo stranačko blato koje guta svaku inicijativu i nameru koja nije u skladu sa davno zacrtanim stranačkim putem. Kandidat DSS poziva građane da glasaju bez obzira na stranačku pripadnost ali pri tome i on sam nastupa kao stranački kandidat. To je još jedan znak da u našim okolnostima i najbolji kandidat nema realne šanse na izborima ako iza njega ne stoji solidno uigrana partijska infrastruktura koja je pre svega sposobna da pokrije postojeći politički prostor. Kandidsat DSS je konačno ozvaničio i ulazak uspešnih privrednika u politiku i izbornu trku. Da li će uspeh u privredi biti dovoljan garant i zaloga i za uspeh na izborima u okolnostima kada je privreda razorena veliko je pitanje ne samo ovih lokalnih izbora. Ova pojava je samo još jedno svedočanstvo da mi nemamo istinsku i kvalitetnu političku elitu koja je prošla kroz proces prave političke socijalizacije i koja poznaje sve faze i izazove složenog političkog procesa. Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje Alternativa je nedavno zaoštrio ovo pitanje političkih elita tvrdeći da naša" politička elita razmišlja samo kako da dođe na vlast i da se malo ogrebe, pa onda ode. Narod takvu političku elitu ne poštuje, stalno se povećava broj ljudi koji ne žele da učestvuju u političkom životu, zato je kod nas toliko velika apstinencija i ona će rasti. Današnja elita nam je nastala od restlova komunističkh otpadaka ili od mangupa koji žele da se obogate. Zašto pošteni intelektualci neće da se bave politikom?"

 Kampanja Pokreta Snaga Srbije više liči na putujući politički vašar nego na jasno osmišljenu i profilisanu političku kampanju. Ona je naša vrsta rijaliti šoa, mutacija srpskog Džerija Springera koji je poznat kao voditelj najopskurnijeg programa na američkoj televiziji. Bolje je reći da predvodnik  ovog šetajućeg političkog cirusa Bogoljub Karić više liči na na junaka iz neke od najgledanijih latino-američkih serija nego što predstavlja lidera koji ima jasnu političku koncepciju. Njegov nazovi politički pokret je groteskna porodična politička manufaktura koja se služi najprizemnijim politikantskim  trikovima i manipulacijama. Politički juriš Bogoljuba Karića je neverovatna mešavina primitivizma, patrijarhalnosti, najjeftinije socijalne demagogije, domaćinskog nacionalizma i retorike koja je izraz sramnog udvaranja i podilaženja osiromašenim masama. Kandidat ove porodične manufakture za gradonačelnika Beograda izgleda kao sablasni replikat Mire Marković, a skupovi na kojima ona vežba svoje slobodne retoričke sastave neodoljivo podsećaju na skupove ozloglašene Jugoslovenske Levice. Njen način govora je prepun banalnosti, izveštačenosti, ispraznosti , ogoljene demagogije. Banalni stil Mire Marković je doživeo svoje pravo povampirenje sa rasplinutom i grozomornom retorikom Jasmine Mitrović - Marić. Gotovo je tragično gledati kako se bahati i beslovesni lider porodičnog političkog klana i njegov nakinđureni kandidat za gradonačelnika Beograda obraćaju našem ojađenom i deklarisanom narodu. To je pravi znak naše duboke moralne i sveopšte propasti kada je uopšte moguće da ovakav zakasneli i ispražnjeni populizam ima bilo kakvog političkog odjeka. Ovaj nazovi pokret zatvara krug populizma u Srbiji i sada se javlja u farsičnoj formi jer on je u stvari jasan pokazatelj da populizam može samo da mutira ali ne i da izađe izvan svog zatvorenog kruga obmana i anti-modernosti.

 Ovi izbori su veliko iskušenje za stranku G-17 Plus koja je neopravdano platila najveću i najskuplju cenu za ulazak u vladu koju podržavaju socijalisti. Krajnje vreme je da se ova stranka jasnije politički i ideološki artikuliše i stabilizuje svoju poziciju u biračkom telu. Stranka G-17 Plus se nelazi između DS i DSS i nužno je da birači u ovoj stranci prepoznaju ne samo bezlični duplikat ili ostrašćenog rivala Demokratske Stranke, već da sebe profiliše kao modernu liberano demokratsku stranku koja će se se jasnije razlikovati od ostalih demokratskih stranaka.To je u savremenoj politici izuzetno težak poduhvat jer se stranke sve više prepliću i liče jedna na drugu. Ova  dilema pratila je i kampanju njenog kandidata za gradonačelnika. Ona je preuzela gotovo nemoguću misiju da pokuša da svojim urbanim i pristojnim pristupom učestvuje u izbornoj kampanji u kojoj su uloge već bile unapred određene. Očigledno je da je namera G-17 Plus da zaustavi eroziju svojih birača i pokuša da se konsoliduje kako bi vodila odsutnu političku borbu za svoj politički opstanak na političkoj sceni Srbije.

 Posle ovih lokalnih izbora ništa neće biti isto u našem političkom životu. Sigurno je da će se nastaviti proces ukrupnjavanja i jasnijeg profilisanja našeg stranačkog i ukupnog političkog ustrojstva. Oni će najaviti kako će izgledati raspored snaga u našoj politici kao nagoveštaj za poziciniranje naših političkih stranaka na izborima koji će biti održani posle donošenja ustava. Ti izbori će konačno  doneti i dugoročnu stabilizaciju demokratije i stranačkog života u Srbiji.

15.Septembar 2004.