KO SU NASI MODERNIZATORI

Po Žujevićevim rečima jedno od glavnih zala na političkoj sceni bio je pašićevizam, kako je on   nazvao stavljanje trenutnih ciljeva ispred programa stranke.

       Isključenje Čedomira Jovanovića iz Demokratske Stranke vratilo je u žižu   naše političke javnosti pitanje demokratskih odnosa u ovoj stranci. Ona inače važi za političku organizaciju koja veoma drži do usvojene demokratske procedure i političke borbe koja će se odvijati po pravilima političkog fer-pleja. Izborne Skupštine Demokratske Stranke uvek su označavale određeni napredak u našem statičnom i strogo hijerarhijski uspostavljenom stranačkom životu. One su uvek donosile izbornu borbu različitih organizacionih koncepcija i političkih programa. Naše političke stranke   inače obeležava dobro uhodani hijerarhijski   poredak u kome nema   mnogo prostora za neka velika iznenađenja. Stranke se neprestano hvališu svojim ostvarenim jedinstvom, stranačkom disciplinom, a odanost smatraju za najveću i najpoželjniju vrlinu i zalogu nesmetanog i odlučnog stranačkog delovanja. Imajući u vidu izborna iskustva Demokratske Stranke zaista je čudno da je u slučaju Čedomira Jovanovića posegnuto za disciplinskom merom isključenja,   a njegovo delovanje u javnosti označeno kao grubo kršenje partijske discipline. Pri tome je data   mogućnost Čedomiru Jovanoviću   da sebe predstavi kao žrtvu jednoumlja i stranačke birokratije koja nije imala smelosti da uđe u raspravu, ne o   statutarnim pitanjima, već o programskoj koncepciji koju on   zastupa. Kako   je moguće da niko od vodećih ljudi Demokratske Stranke nije našao za shodno da napiše argumentovan tekst u kome bi se pokrenula rasprava o njegovim političkim stavovima i   ocenama?

Činjenica je da,   ako se objektivno i striktno tumači Statut Demokratske Stranke, on je prekršen, jer nije poštovana njegova odredba da se rasprva o politici stranke može voditi samo u okviru organa stranke. Pri tom, Čedomir Jovanović kao velika politička zvezda nije   ni pokušao da svoje kritičke primedbe na račun   aktuelne politike Demokratske Stranke prvo iznese u svojoj matičnoj organizaciji ili u Opštinskom Odboru. Međutim, to za njega verovatno nije dovoljno značajan i atraktivan nivo političkog organizovanja. A upravo je to glavni problem demokratskih odnosa unutar Demokratske Stranke, jer su članovi Demokratske Stranke i njihove matične organizacije van odlučivanja o političkoj strategiji stranke. Ne postoji statutarna mogućnost da se inicijative članstva šire i ozbiljnije prihvate u vođenju stranke. Ona je sada više organizacija u kojoj se uspostavljene partijske oligarhije neprestano bore za uticaj i stvarnu moć, nego što je to organizacija u kojoj dolazi do izražaja uticaj članstva. Ono   dobija na značaju samo u vreme izbornih kampanja kada treba da se obezbedi što bolji izborni uspeh stranke. Kada se pogase svetla u izbornim štabovima članstvo više nema gotovo nikakav uticaj na vođenje stranačke politike. Zato je i politička sudbina Čedomira Jovanovića    rešena kao sukob unutarpartijske oligarhije i ima veoma malo stvarne veze sa velikim pričama o demokratiji i pravu na slobodno mišljenje.

Čedomir Jovanović sebe sada predstavlja kao proganjanog borca za demokratiju unutar Demokratske Stranke.   Statutarna odredba o nemogućnosti debate van organa stranke nije mu očigledno smetala u vreme kada je on bio neprikosnoveni i nedodirljivi   stranački i državni funkcioner. Zašto tada nije pokrenuo pitanje nelogičnosti i nedemokratičnosti statutarnih odredbi koje ograničavaju pravo na slobodno mišljenje. U Demokratskoj Stranci se inače veoma teško probijaju i   politički artikulišu inicijative članstva i mesnih organizacija i ona je još uvek pretežno oligarhijski ustrojena organizacija. Zato je i „velika“ borba Čedomira Jovanovića za unutarstranačku   demokratiju u stvari pucanj u prazno jer se ona u stvari odvija kao   klasičan politički obračun unutar postojeće partijske oligarhije i   pitanje je da li će   imati   dalekosežnog   uticaja na ukupnu demokratizaciju Demokratske Stranke. Od ove stranke se uvek očekuje da u svom delovanju sprovodi i poštuje najveći moguć stepen unutarstranačke demokratije. Statut Demokratske Stranke je ustrojio ovu organizaciju kao političku   tvorevinu koja počiva na čvrstom stranačkom ustrojstvu sa širokim pravom manjine da u okviru stranke zastupa i brani svoje stavove. Isključenje Čedomira Jovanovića je otvorilo pitanje da li se može poći korak dalje i stvarati nove statutarne i političke uslove da inicijative članstva dobiju više na značaju prilikom formiranja i sprovođenja stranačke politike. Stranka koja nastoji da bude predvodnik u procesu modernizacije Srbije   mora krenuti i u modernizaciju svog stranačkog delovanja i svoje unutrašnje organizacije.

       U svojim nastupima Čedomir Jovanović je dovodio u pitanje legitimnost Skupštine DS na kojoj je izabrano novo stranačko rukovodstvo. Po njegovim tvrdnjama radilo se o dirigovanom glasanju i nedopustivom obrađivanju delegata. Postavlja se pitanje da li   bi Čedomir Jovanović postavljao ovo pitanje o legalnosti Skupštine i   funkcionisanju demokratije u Demokratskoj Stranci da je on uspeo da svojim lobiranjem unutar oligarhijskih struktura obezbedi svoju izbornu pobedu? Naravno da ne bi postavljao ova pitanja, jer bi njegovu pobedu tumačio kao vrhunac demokratskog izjašnjavanja. Profesor Slobodan Lisica, član DS iz Zrenjanina, je u svom otvorenom pismu Čedomiru Jovanoviću   veoma jasno odredio šta je suštinski problem sadašnjeg delovanja Demokratske Stranke.“Vi sebe vidite samo na najvišem stranačkom ili državnom mestu, i da samo sa takvog mesta možete da emanirate svoje ideje.To je tako poznata opskurna i paradigmatično loša priča.Vi ste zajedno sa gupom od stranke odmetnutih oligarha temeljno upropastili DS do nivoa legla zaraze političkog i svakog drugog poroka.Vi ste, ne samo Vi, odnegovali jedan poseban unutarstranački mentalitet iz kojeg su nastale autoritarne političke falange na svim nivoima stranke, koji su dobrim delom ostale na svom mestu i koje krše sve što se kršiti može, Program, Statut, Kodeks, Pravilnik, elementarnu pristojnost, demokratska načela i norme, logiku i racionalnost. Da biste imali modernu Srbiju morate prethodno ili paralelno imati modernu DS.Gde je to? Šta ste uradili na tome? Na tome niste uradili ništa, a morali ste kao višegodišnji visoki funkcioner DS. Dakle prvi prioritetni posao je demokratska konstitucija i organizacija DS. To je posao za demokrate.“

  Čedomir Jovanović ne propušta da u svojim nastupima sebe uporno   predstavlja kao jedinog autentičnog nastavljača političkog dela Zorana Đinđića. Pa tako i   isključenje iz DS tumači kao čišćenje Demokratske Stranke koje se sprovodi po   diktatu Koštunice i dela ne samo naše političke javnosti. A njegov portparol Branislav Lečić ide i dalje u svojim ocenama o uklanjanju saradnika Z. Đinđića.“Niko nema prava da sprovodi deđinđivizaciju, da čistkama uklanja sve funkcionere i članove bliske Zoranu Đinđiću. Sada mislim da je kod Borisa Tadića u pitanju žestoka frustracija i iskompleksiranost Zoranom Đinđićem i ljudima koji su   im bili bliski“. Reći da se čistke u DS obavljau po nalogu Vojislava Koštunice sigurno ne može spadati u pravo na slobodno mišljenje jer su to ozbiljne optužbe i diskvalifikacije. Iza tih tvrdnji ne stoji nijedan ozbiljan dokaz, osim ako se smatra da je tvrdnja o frustraciji Borisa Tadića reformama i Zoranom Đinđićem   jedini argument koji mogu ponuditi ovi jedini zakleti sledbenici Zorana Đinđića. Možda su   ovako prizemne i neargumentovane politikantske podmetačine mogu prepoznati kao veliki   doprinos Centra za modernu politiku modernizaciji političkog života u   Srbiji.

      Sigurno je da ako unutar Demokratske Stranke nisu stvoreni uslovi da mišljenje članova stranke dođe do stvarnog   izražaja i bude uvažavano, da će se prirodno javiti   težnja da   rasprava o određenim važnim pitanjima bude   preneta   i van okvira stranke. To je veliki izazov za dalju modernizaciju i demokratizaciju stranke. Sigurno je da su statutarne odredbe koje ograničavaju pravo debate prevaziđene i anahrone i verovatno će se javljati sve glasniji zahtevi da one bude izmenjene, a to će svakako doneti novi kvalitet u delovanju stranke.To je pitanje odnosa javnosti i stranačkog načina mišljenja. Zašto bi stranka bila zatvorena u svoje statutarne okvire   a da javnost   ostane bez ikakvog   uticaja? Zar nije politička uloga stranaka i u tome da stvaraju i unapređuju delatnu i efikasnu javnost. Kako one to mogu činiti ako i same ne deluju u javnom prostoru. To neće biti moguće ako Demokratske Stranka ostane i dalje zatvorena u svoje statutarne okvire i međe.

       Isključenje Čedomira Jovanovića iz DS zbog kršenja stranačke discipline zamaglilo je suštinsko pitanje koje se odnosi na političku koncepciju koju on zastupa u svojim mnogobrojnim javnim istupanjima. Radi se u stvari o političkom sukobu dva shvatanja političkog delovanja, jednog koji se oslanja na slogan da se Srbiji   žuri i zalaže se za ogoljeni politički pragmatizam i druga politička koncepcija koja je sada dominantna u DS a sadržana je u težnji da se DS jasno politički profiliše, kadrovski   ojača   i programski do kraja artikuliše i tako se spremi za predstojeće vanredne izbore. Ta olako obećana brzina koju neprestano zagovara Čedomir Jovanović Srbiju je već jednom skupo koštala. Kao ilustraciju navodimo nekoliko   prepoznatljivih stavova Čedomira Jovanovića: “Do stabilnosti se stiže kroz napredak, modernizaciju, ekonomske reforme, privatizaciju, usvajanje evropskih standarda, suočavanje sa prošlošću. Za takvu stabilnost treba da radi DS, jer on zbog toga i postoji. Ali takav DS mora da ima viziju i plan. Ne vidim ni jedno ni drugo danas u zvaničnoj politici moje stranke.Vidim samo napor da ono što ne valja potraje što duže. Niko iz DS ne radi svoj posao. Loše je što se Srbija osvestila   pre mnogih demokrata tako da danas mi usporavamo veliki deo društva   umesto da ga vučemo ka cilju, koji je očigledno bio sporan ali to više nije. Kao što je bez sumnje zaslužan za ono pozitivno   što se desilo DS, Boris Tadić je odgovoran i za slabosti   koje sada dolaze do izražaja. Jedna od njih je svakako nespremnost za suočavanje sa aferama i problemima koje pominjete.Vreme je da kažemo da li smo za partnerstvo sa strankama koje vode politiku kontinuiteta sa Sbijom prošlosti ili smo opozicija tom nazadnom konceptu. Ali više ne možemo biti i jedno i drugo. “Da li se Srbija osvestila pre mnogih demokrata, ili se dešavalo upravo suprotno i ko je taj ko može sa velikom sigurnošću govoriti o tome. Tvrdnja da DS usporava društvo umesto da ga vuče napred jednostavno prenebregava činjenicu da DS nije više na vlasti a to znači da nema prave poluge društvene moći.

Zašto je uopšte potrebno da jedna stranka vuče društvo napred? To pretpostavlja da stranka nije deo društva već je njena avangarda sa određenom istorijskom misijom koju jedino ona može milom ili silom da sprovede. Istorijsko iskustvo nam dovoljno svedoči kako su završavale stranke koje su bile istorijski predodređene da vuku društvo napred. Čedomir Jovanović govori o nespremnosti sadašnjeg rukovodstva DS da se suoči sa aferama, a pri tome zaboravlja ili izbegava da kaže ko je bio najveći kreator afera i kakva je bila njegova uloga u proizvodnji afera dok je vodio poslaničku grupu DOS-a. On se takođe zalaže da se DS jasno pozicionira na našoj političkoj sceni kao opoziciona stranka i da se distancira od vladajućih stranaka kao nosilaca restauracije u Srbiji. Kao i mnogo puta u svojim istupanjima Čedomir Jovanović kuca na već otvorena vrata. Demokratska Stranka danas deluje kao vodeća opoziciona stranka koja ne ulazi u nepotrebne sukobe i pokušava da doprinese očuvanju   političke stabilnosti podržavajući u Parlamentu one zakone koji imaju reformski i pro-evropski karakter. Ovakva pozicija DS je i donela solidne rezultate na proteklim lokalnim izborima. Da li je neprestano sukobljavanje i stalni stranački rat jedina pozicija koju može ostvarivati DS? Takvu političku poziciju je ona imala u vreme kada je Čedomir Jovanović bio istaknuti reformatorski operativac.Takva politika je dovela stranku na ivicu izbornog cenzusa. Čedomir Jovanović neprestano u svojim istupanjima insistira na aktivnoj reformskoj politici. Da li to onda znači da sadašnje rukovodstvo DS nema i ne vodi aktivnu reformsku politiku? To su već ozbiljne primedbe koje iznosi nekadašnji potpredsednik DS predstavljajući i nudeći pri tome sebe kao jedinu moguću alternativu statičnoj i olovnoj politici DS. On jedini ima snagu i volju da vodi aktivnu reformsku politiku, a da   osim otrcanih i oveštalih reformističkih fraza o nužnosti velikih istorijskih i političkih skokova ne nudi jasnu koncepciju te njegove brzopotezne reformske politike.

Neposredno reagujući na mogućnost da bude isključen iz DS on je rekao da ako se to desi da će to biti kraj Demokratske Stranke. Izneo je ipak jednu ogradu, da će to biti kraj DS kakvog on poznaje.Ovakvi stavovi samo govore do koje mere je ovog političkog pragmatistu obuzela megalomanija i politički narcizam.On tako sebe otvoreno poistovećuje sa celokupnom stranačkom organizacijom koja je ipak starija i važnija od svakog pojedinca i njegovih mesijanskih ambicija. Branislav Lečić kao agilni ideolog liberalno –demokratske frakcije u DS na sledeći način   određuje istorijsku ulogu Čedomira Jovanovića: “Čeda je za sada pristao da bude na ledu, ali bez njega u DS- nema nastavka reformi i modernizacije.“Ako reforme i modernizacija Srbije zavise od jednog samoproglašenog reformatora onda se   zbilja Srbiji i reformama dobro ne piše. Shvatajući ipak da se sam pojam reformi i reformizma dobrano izlizao, u središte svog političkog nastupa Čedomir Jovanović uvodi pitanje modernizacije. Naravno podrazumeva se da se predstavnici liberalno-demokratske frakcije javljaju kao jedini ovlašćeni tumači politike modernizacije i jedino oni su u stanju da brzo i prečicom povuku Srbiju u modernizaciju. Borba za modernizaciju Srbije je otpočela u vreme kada Srbija nije imala a ni poznavala političke stranke, to je istorijski proces dugog trajanja koji nikada nije zavisio od postojanja i delovanja neke stranke bez obzira koliko ona sebe proglašavala za   reformsku i modernističku. Modernizacija Srbije je uvek zahtevala veliko pregnuće mnogih generacija i društvenih činilaca. Koristiti modernizaciju sada kao sredstvo dnevno-političkih obračuna samo pokazuje da naši reformistički jurišnici ne razumeju svu složenost i protivrečnost modernizacijskih procesa u našoj siromašnoj i opustošenoj zemlji. Ali navešćemo ovom prilikom kako Čedomir Jovanović kao instant modernizator shvata njeno značenje.“Demokratska Stranka mora biti sposobna da jasno kaže kako modernizacija Srbije znači potpuni otklon od političke tradicije Srbije koja se   nažalost, sastoji od narodnjaštva, načertanija, populizma, kominizma, zavera, lažnog patriotizma i kvazijedinstva“. Samo onaj ko nema široka i fundirana znanja o političkoj istoriji Srbije i koga vodi   herostratska i mesijanska ideja o   rušenju naše   političke tradicije   može zagovarati potpuni   otklon od narodnjaštva, načertanija , populizma, komunizma i lažnog jedinstva. Politička tradicija Srbije ne može se svoditi   na samo jednu   autoritarnu dimenziju. Moramo   izaći na političku čistinu predvođeni Čedomirom Jovanovićem kao novorođenim modernizatorom, kako bi se oslobodili naslaga nepoćudne autoritarne prošlosti. Istorijsko iskustvo nam govori da su svi ti potpuni otkloni od političke tradicije   donosili potpuno razaranje i urušavanje političkog i društvenog života.Verovatno će susret Čedomira Jovanovića i Željka Mitrovića (vlasnika modernizatorske   televizije i novopečenog borca za ljudska prava)   na proslavi desete godišnjice Helsinškog Odbora značiti veliki doprinos modernizacijskim procesima u   Srbiji a verovatno   i Beba Popović neće izostati. Evo kako Čedomir Jovanović preporučuje nekadašnjeg direktora vladinog biroa za štampu .“Volim da razgovaram sa Bebom u crvenom enterijeru njegove Spektre, da obilazim beogradske kafee, ili da razmišljam koga još sve treba da pobedimo.U sve ratove koje je vodio ili ih i danas vodi krenuo je u ime Zorana, mene, Demokratske stranke, DOS-a, normalnog života u kome je on uživao i to hteo da omogući i drugima. Beba je postao čudan simbol naše ideje, čega je verovatno i sam svestan“. Zato se sa puno prava   može postaviti pitanje ko su modernizatori u Srbiji. To sigurno nisu oni koji su već pokazali da“ modernizaciju“   doživljavaju kao jedinstvenu   priliku za   rušenje demokratskih institucija i razaranje demokratskih načela. Politika koja će u sebi objedinjavati poštovanje pre svega moralnih i civilizacijskih principa i vrednosti može biti temelj na kome će se odvijati modernizacija našeg društva.

  16 decembar 2004 godine