Marinko M. Vučinić

DA LI JE BANALNOST NAŠA SUDBINA?

          „Težnja za istinom, to je samo protivtežnja banalnosti, a banalnost je nemoralna. Jednako nemoralna ako je potekla iz neznanja, kao i onda, pogotovo onda, ako je potekla iz kukavičluka. Na književnom planu banalnost iz neznanja rađa (ili tačnije umnožava) uniformnost, uništava zdravu ljudsku snagu, umnožava đurište opštih mesta, povećava potrošnju hartije: ona je jednom rečju, ekološki problem. Banalnost je neuništiva kao plastična boca.“

                          Danilo Kiš

          Те ško je danas pisati suvislo i argumentovano o politici, a tek je to gotovo nemoguće raditi kada je reč o kulturnoj politici. Živimo u zemlji u kojoj se više pouzdano ne zna ni šta je politika a još manje se zna šta je to kultura. U našim političkim prilikama opterećenim svakodnevnim medijskim udarima i izazovima sasvim je jasno da se ne nazire ozbiljna težnja i namera da se pitanje kulturne politike iole serioznije i sveobuhvatnije razmatra i artikuliše. Ne postoji jasno   uspostavljena   svest o kulturi kao osnovnom, pre svega civilizacijskom, uslovu za evropski razvoj našeg društva. Govoreći o kulturnoj politici moramo pre svega poći od preispitivanja osnovnih polazišta i političkih koncepcija koje su dominantne u društvu. Postavlja se pitanje da li je kulturna politika samo naličje dominantne politike ili ona postoji kao   zatvoreni model kulture. Radi se o složenom i veoma protivrečnom odnosu politike i kulture.U našim aktuelnim društvenim prilikama politika ima apsolutno preovlađujuću ulogu u oblikovanju ukupnog socijalnog, ekonomskog,   pa   samim tim i kulturnog života i postojanja zajednice. Kultura nije prosti derivat politike, ali njeno pozicioniranje u društvu nije rezultat osmišljene političke i civilizacijske strategije već je ona uveliko određena preovlađujućim političkim i kulturnim obrascem koji određuje sisteme vrednosti u društvu. Zato je u preispitivanju naše kulturne politike neophodno da pre svega razmotrimo odnos naše politike prema osnovnim pitanjima kulture.

Uvidom u budžetska izdvajanja za kulturu   može se lako videti da su izdvajanja svake godine sve manja i   sada su svedena na pola procenta   i da spadaju u najmanja   buđetska izdvajanja za kulturu u Evropi. Po podacima Republičkog zavoda za statistiku stanovnici Srbije potroše najveći deo svojih primanja na hranu i bezalkoholna pića, a potom na stanovanje, vodu, struju, gas i zdravstvo. Izdvajanje za kulturu po podacima ovog zavoda iznosi 3,2 odsto. Već ovi podaci dovoljno govore o položaju i značaju u kulture u   našem tranzicionom društvu. Druga važna činjenica je vezana za tretiranje kulture u neposrednoj političkoj praksi. U programima naših stranaka kultura zauzima uzgredno i marginalno mesto. Ona se tek spomene u predizbornim kampanjama kada   poznate ličnosti iz   sveta   kulture učestvuju na izborima   kao „izborno   pojačanje“   ili kao   mamac za neodlučne birače. Kada se okončaju izborne kampanje kultura jednostavno nestane iz vidokruga naših političara.   Oni verovatno svoja pojavljivanja na glamuroznim filmskim i ređe pozorišnim   premijerama smatraju kao svoje bavljenje kulturom. U političkom smislu kultura je shvaćena na veoma redukovan i anahron   način i spada u red pitanja kojima se naše stranke i tzv. političke elite   gotovo i ne bave na ozbiljan i promišljen način. O tome najbolje svedoči kako se i na koji   način biraju ministri za kulturu.U podeli političkog plena, očigledno je, kultura spada   u delokrug utešnih ministarstava   koje ima tretman monete za političko potkusurivanje. Zato i ne treba mnogo da nas čudi kako funkcioniše i čime se bavi ministarstvo kulture, i ko je do sada sve   obavljao funkciju ministra kulture. Osnovni problem je u   odnosu naše političke elite   prema   pitanjima   kulture koju   smatraju za suvišni i nepotrebni trošak ili je doživljavaju kao dekor   na prigodnim političkim   manifestacijama. Dok god se ne izmeni shvatanje kulture kao nevoljno dobijenog sektora u političkoj trgovini nećemo moći da zasnujemo osnovna polazišta naše dugoročne kultrurne politike.

U tekstu Kulturna politika i Evropska Unija Dragana Ilić problematizuje definisanje kulture navodeći određenje UNESK-a: “Kultura se može definisati na mnogo načina. Prema UNESKO-u kultura predstavlja celokupan kompleks osobenih duhovnih, materijalnih, intelektualnih i osobenih duhovnih i emotivnih osobina koje karakterišu društvo ili socijalnu grupu. Kultura takođe uključuje usmenu istoriju, jezik, literaturu, razne zanate i veštine zajednice kao što su tradicionalne metode lečenja, obrasce socijalnih interakcija koji doprinose grupnom i individualnom identitetu, zatim zgrade, istorijske gradske   centre. Kultura se posmatra kao umetnost - vizuelna i izvođačka umetnost. Može se posmatrati i kao   način života, gde je umetnost samo jedan od oblika jedinstvenog kulturnog identiteta a u domen kulturne politike spadaju običaji nekog naroda, tradicija, kulinarski običaji, folklor.“

Koliko smo mi daleko od ovakvog sveobuhvatnog   civilizacijskog određenja i shvatanja kulture možemo se svakodnevno uveriti i osvedočiti. Zato je i upravo određenje kulture kao sveprožimajućeg načina života od izuzetne važnosti za naše redefinisanje shvatanja   kulture   kao, pre svega, univerzalne civilizacijske pretpostavke za stvaranje moderne   kulturne politike. To je osnovna dilema koja se postavlja jer je više nego očigledno da se u okrilju autarhične, anahrone i nemoderne politike ne mogu   izgraditi pretpostavke za modernu i autentičnu kulturnu politiku. Osnovni problem je   i sadržan u našem shvatanju i praktikovanju politike u kojoj je osnovno pitanje   sadržano u goloj borbi za osvajanje i održanje na vlasti i podelu stranačkog plena. Iz takvog shvatanja politike proizlazi i sadašnje stanje potpunog odsustva promišljene   koncepcije društvenog i političkog delovanja u kulturnoj sferi. U koncipiranju kulturne politike u tranzicionim društvima od posebnog je značaja kakav je odnos   i uloga države u vođenju kulturne politike. Pod uticajem neoliberalne koncepcije prisutno je shvatanje da država ne sme da se meša u delovanje slobodnog tržišta koje će sve rešiti po svojim imanentnim tržišnim pravilima. Odriče se državi bilo kakva uloga u regulisanju društvenih odnosa pa   se to odnosi i na dešavanja u kulturi.

Kakva su posledice ovako   jednostrano shvaćenog tržišnog principa? Kao najbolje svedočanstvo može da posluži sudbina Kinoteke   u Beogradu. Ni Skupština grada ni Republičko ministarstvo kulture nisu našli rešenje za Muzej Kinoteke, a   zbog radova na hotelu Union   ona   mora privremeno da promeni adresu. Ako se u   najskorije vreme ne pronađe odgovarajuća lokacija Kinoteka će morati da obustavi planirani filmski program. Ne treba mnogo govoriti šta Kinoteka znači u našem kulturnom životu. Ona je sada došla pod udar novog tranzicionog gazde koji sve čini da prostor Kinoteke privede komercijalnoj nameni. Na ovom primeru se najbolje vidi nedostatak ozbiljne kulturne politike. Milan Vlajčić je nedavno pisao o pokušaju francuske vlade da u vreme vladavine De Gola smeni tadašnjeg   direktora   Kinoteke. Vlada se morala povući pred velikim demonstracijama koje su bile organizovane u Parizu. Upravo se u kulturi i nalazi najznačajniji i najefekasniji potencijal za stvaranje delatne demokratske javnosti bez čijeg uticaja   ne može da se ustanovi stabilan demokratski sistem. Položaj knjige i izdavačke delatnosti u novim tranzicionim   uslovima ima poseban značaj jer predstavlja veliki test za tržišno shvatanje kulrure. To je staro pitanje o tome da li je knjiga roba i kakav je njen položaj na tržištu, da li je knjiga obična roba koja se može pustiti na tržište bez ikakvih olakšica   i društvene pomoći. Jagoš Đuretić je u tekstu Da li je knjiga ičija briga jasno problematizovao   pitanje položaja knjige na slobodnom tržištu. “S druge strane, najrasprostranjeniji i višeznačni   vid podrške knjizi, odnosno korektiv njenog robnog karaktera predstavlja u svim zemljama otkup za potrebe nacionalne bibliotečke mreže, koji, razume se, može imati i razne selektivne pristupe budući da i same knjige u međusobnom odnosu nemaju podjednak robni potencijal. Mnoge   zemlje podržavaju stvaralaštvo u kulturi i raznim olakšicama kojima se obezbeđuje povoljniji socijalni uslovi stvaralaca u kulturi. Najzad,   uz sve prethodne sistemski ugrađene elemente kojima je već bitno korigovan robni karakter knjige dolazi podrška fiskalne politike u okviru koje je uspostavljena bitna razlika između knjige i druge robe na tržištu“. Istraživanje koje je nedavno uradila Narodna knjiga daje veoma zanimljivu sliku stanja našeg knjižarskog tržišta.U Srbiji se objavi oko tri hiljade novih naslova godišnje što je daleko ispod evropskog proseka, u odnosu na broj stanovnika. Postoji samo oko pedeset knjižara koje u svojoj ponudi imaju više od tri hiljade naslova. Da bi se zadovoljili evropski standardi neophodno je da imamo barem 600 takvih knjižara. U Srbiji se godišnje proda knjiga u vrednosti od 300 miliona dinara, koliko uknjiži iole ozbiljniji supermarket. Da li se onda knjiga može prepustiti slobodnom delovanju nemilosrdnih zakonitosti   tržišta? Sigurno da ne može, a na to pitanje upravo mora da odgovori ozbiljna kulturna politika u jednom društvu koje teži stvaranju prosvećenog demokratskog sistema. Zato je razmatranje uloge države u vođenju odgovorne kulturne politike jedno od najvažnijih pitanja za njeno koncipiranje i sprovođenje.

   Šta je posledica situacije u kojoj je očigledan nedostatak kulturne politike. Najteža posledica koja se sada može osetiti na svakom   koraku   je sadržana u razorenom sistemu vrednosti, u prevlasti prizemnog, banalizujućeg i površnog pristupa u tzv.   opšte prihvaćenoj   kulturi koja je uvek bila deo političkog koncepta održanja na vlasti. Svaka politika traži uporište u sistemu vrednosti ili pseudo-vrednosti koje   ona stvara kao svoju legitimacijsku osnovu i vrednosno uporište. Kakav je vladajući sistem vrednosti u našem društvu   najbolje svedoče istraživanja o vrednosnim sistemima mladih ljudi. U dosijeu koji je objavila Politika   možemo naći kako mladi ljudi vrednuju ugled i značaj određenih profesija. Kada su u jednom nedavnom istraživanju među akademskom populacijom upitali mlade ljude zašto su im uzori Jelena Karleuša i Đženifer Lopez, u većini slučajeva odgovor jr glasio: Ima sve - lepotu,novac,slavu. U svoje idole, mladi su svrstali i Divca, Lepu Brenu, Snežanu Dakić, Bila Gejtsa, don Vita Korleonea, dok su za njima stidljivo išli Ivo Andrić, Nikola Tesla, Paulo Koeljo, Van Gog. “Sve se menja, pa od toga nije izuzeta ni skala ugleda postojećih profesija: Tako je uvek bilo i tako će uvek biti. Međutim, ono što je specifično za naše prostore jeste to što su promene veoma drastične i uz to negativno usmerene. Naime, zbog totalno poremećenog sistema vrednosti i neobično brzog i radikalnog odricanja od morala i moralnosti, profesije koje su svojevremeno s mnogo razloga bile visoko vrednovane, začas su na skali opšte uvaženosti ustupile svoja zanimanjima od kojih se na neka ne tako dabvno gledalo u najmanju ruku sa podozrenjem, pa i sa prezirom. Zbog etičkog vakuuma u kojem smo se našli, sve manje se uvažavaju profesije dostojne uvažavanja, a sve više one u kojima se može hvalisati sopstvenim (često stečenim na sumnjiv način) vilama, bazenima, skupim automobilima i drugim simbolima bogatstva.“ kaže   profesor Milan Bakovljev tumačeći rezultate ovog   istraživanja, koji nam jasno pokazuje kako izgleda i na čemu se zasniva preovlađujući kulturni obrazac u našem društvu.

Sada je apsolutno vidljivo da smo došli u situaciju da tzv. model turbo folka, pinkizacije, primitivizma i dalje opstaje   kao jedna od odlučujućih poluga u održavanju i opstajanju na vlasti. Ni posle promena koje su   se odigrale posle   5. oktobra   2000 godine, ništa nije urađeno da se radikalno promeni   ovaj ideološki pogon turbo-pseudo kulture koji je bio sastavni deo vladajuće ideologije starog režima. Naprotiv, ispostavilo se da i novim   demokratskim vlastima i te kako   odgovara pojavljivanje i manipulisanje masama na najgledanijoj televiziji. Vulgarizacija politike kao isključive borbe za vlast   neumitno prizvodi i pseudo-kulturni model čija će sadržina uvek   biti površnost, lažni sjaj i prazilučki glamur, prizemni sistem estradnih zvezda. Dešava se konačno i jedan gotovo tragičan proces da više niko ne može da odredi koje su granice između politike i estrade. One su se stopile u fantamazgoričnu i razornu leguru estradizacije politike i politizacije estrade. Zato i nije veliko iznenađenje što možemo konstatovati da   nema ni naznaka da ćemo uskoro dobiti jasno određenu i profilisanu kulturnu politiku, a samim tim   i kulturni obrazac utemeljen na kvalitetenom i promišljenom sistemu vrednosti. Ne možemo   ih   ni imati jer nemamo sveobuhvatnu političku viziju razvoja našeg društva u tranziciji. Kvalitetno   profilisanje kulturne politike bila bi samo jedan od elemenata moderne i proevropski orijentisane političke koncepcije. U ovom razmatranju o našoj kulturnoj politici nameće se nezaobilazno i izuzetno važno pitanje ne isključivo političkog, već kulturnog obrasca kao civilizacijskog i vrednosnog okvira za uspostavljanje racionalne politike u našem društvu.

Ovom prilikom navešćemo stavove Slobodana Jovanovića koje je on zastupao polovinom dvadesetog veka “Kad je reč o kulturi jednog naroda moraju se uzeti u obzir sve grane njegovog duhovnog života: ne samo njegova nauka, nego isto tako njegova vera i moral, njegova književnost i umetnost, njegova politika i pravo, njegova vojska i privreda, njegovi običaji i zabave. Tek na osnovu svega toga može se reći kakav kulturni obrazac taj narod ima, i koliko je taj obrazac produbljen i prefinjen. Kao primer jednog visokog kulturnog obrasca uzima se onaj obrazac koji su stari humanisti izradili na osnovu antičke filozofije. Oni nisu brinuli o usavršavanju društvenih ustanova, nego o oblagorađavanju pojedinaca. Oblagorađivanje je trebalo da počne samopromatranjem i samosavlađivanjem. Čovek ne sme robovati svojim strastima. Umesto da vladaju one njime, neka vlada on njima. Da bi mogao upravljati samim sobom, njemu je potrebno   jedno merilo vrednosti, prema kome bi svoje prohteve i težnje odmeravao i cenio. Stari Grci su govorili Poznaj sebe sama , Sve sa merom . Mi ne uviđamo koliko nam kultura nedostaje. To je uzrok da    naše dobre osobine ostaju u sirovom stanju, dok se naše rđave osobine razvijaju nesmetano“.

Koje je naše osnovno merilo vrednosti prema kome bi određivali naše moralno i političko ustrojstvo? To osnovno merilo je odavno   izgubljeno. Zato mi i nemamo delatan i razvijen kulturni obrazac. Da situacija bude tragičnija ne postoji aktivna i promišljnena politička volja a ni svest, pre svega u našoj tzv. političkoj eliti, da je od presudne društvene važnosti izgraditi osnovne elemente razvijenog kulturnog obrasca kao istinske civilizacijske brane pred navalom primitivizma, prostaštva, površnosti, šarlatanstva, estrdadizacije, odsustva elementrne duhovnosti. Kako doći do oblagorođenog pojedinca, one razvijene individue i građanina koji će biti zaloga ostvarivanja politike kao pre svega javne i moralne sfere u kojoj se potvrđuju najviše ljudske i civilizacijske vrednosti? Kada kulturna politika bude predstavljala izraz najviših moralnih i civilizacijskih vrednosti možemo očekivati da će u društvu biti na delu kulturni obrazac prosvećenog i na osnovnim demokratskim vrednostima utemeljenog društva.

29. novembar 2004. godine.