Srbija je zemlja koja se nalazi u veoma teškoj poziciji – bori se za očuvanje jednog dela svoje teoritorije, za zaštitu svojih ljudi i kulturnog nasleđa koje ne može da kontroliše, za očuvanje ugrožene državne zajednice, za sopstveno samokonstituisanje kao ozbiljne, ustavno-pravno uređene zajednice, za popravak svog jako lošeg međunarodnog položaja i imidža i konačno za stavljanje svoje ruinirane ekonomije na elementarno stabilne noge. U tako nezavidnoj situaciji jednog davljenika, svaki pomak nabolje može izgledati kao slamka spasa. Ta slamka u našem slučaju je istinsko uozbiljavanje domaće političke elite kako bi se u najtežim mogućim uslovima uradilo najviše što se može. Posle dužeg vremena postoje neke indicije da se u zemlji dešavaju neki dobri procesi.

Prvi veliki pomak desio se na vanrednim parlamentarnim izborima. Izborna kampanja je vođena sa dosada nezabeleženom dozom tolerancije, međusobnog uvažavanja, i argumentovanog sporenja, a prvi put su u programima dominirali ustavno-pravna pitanja i socio-ekonomski programi. Birači su imali prilično jasno profilisanu ponudu i u skladu sa time su i glasali.

Drugi veliki korak su sami izbori. Nakon njih je prestao mandat onom haotičnom, nelegitimnom skupu građana koji je sedeo u skupštini, a zamenio ga je pravi demokratski parlament koji zaista odražava trenutno raspoloženje srbijanskog biračkog tela. Zahvaljujući i visokom cenzusu, po prvi put smo od haotičnog anarho-pluralizma krenuli ka stabilnom profilisanju i ukrupnjavanju srpske političke scene. Sa političkog tržišta su očišćeni svi patološki slučajevi koji su sticajem nesrećnih okolnosti i bez ikakvog legitimiteta izigravali ministre, te vedrili i oblačili srpskim obrazovanjem, kulturom, energetikom, pravosuđem, policijom, inostranim poslovima... Na izborima su najbolje prošli oni koji su tokom kampanje najviše i radili i najjasnije izlagali svoju strategiju.

Treći korak je konstituisanje i rad Skupštine tokom prva dva meseca. Onaj stepen tolerancije postignut u kampanji preneo se i u Parlament. Preovladala je svest o ozbiljnosti situacije u kojoj Srbija nije imala ni jednu instituciju i relativno lako se našlo rešenje za izbor Predsednika parlamenta, a kasnije i Vlade. Od toga još više raduje izuzetno lako, bez majorizacije postignut dogovor oko svih pitanja organizacije samog Parlamenta, njegovih tela, kao i Anketnog odbora koji se bavi zloupotrebama u energetici. Uz to, postoji konsenzus oko prioriteta unutrašnje politike i niza fundamentalnih zakona koje treba doneti.

Četvrti korak je fomiranje Vlade. Koštunica i DSS su konačno preuzeli punu odgovornost za jedan posao i doveli ga do kraja. Ovakvo rešenje je verovatno najprihvatljivije u ovom trenutku za sve strane, uključujući i stranke opozicije. Uz to valja primetiti da ma kako načelan ekspoze Premijera bio, opozicija nije imala većih primedbi na prioritete i ciljeve nove vlade.

Peti korak je izuzetno važna Skupština Demokratske stranke. Nakon što je neo-boljševički lobi isteran iz Vlade i skupštine Srbije, doživeo je snažan poraz na izborima unutar same, dotada vladajuće stranke. Ono što svi prećutkuju, a što treba istaći je da se radi o pobedi tehnokratskog i liberalnijeg dela partije koji je Đinđić potpuno marginalizovao, nad neoboljševičkom strujom samog pokojnog premijera. Ovakva Demokratska stranka ima puno pravo da se polako profiliše kao moderna stranka levog centra.

Konačno, neočekivana i najveća zrelost pokazana je prilikom poslednjih, tragičnih događaja na Kosmetu. Usudiću se da iznesem jaku pretpostavku da se nije radilo samo o udaru na Srbe na Kosmetu nego o pokušaju udara na samu Srbiju. Nakon orkestriranog i planiranog udara Albanaca na Srbe na Kosmetu, očekivao se potencijalni haos u samoj Srbiji: paljenje džamija, (sumnjivo)nereagovanje policije, činjenica da je manjinska Vlada tek stupila na dužnost i da je malo šta stigla da preuzme, ojačala radikalna opozicija koja je mogla da se po nekoj hipotezi stavi na čelo rezigniranih, destruktivno nastrojenih ljudi, da to vodi obaranju Vlade, haosu, možda i većim unutrašnjim sukobima.

Začudo ovakav scenario je vrlo brzo predupređen. Već sledećeg dana, 18. marta, Vlada je uz zdušnu pomoć opozicije preduzela niz ozbiljnih i odlučnih koraka kojima je situacija stavljena pod kontrolu: hitno smenjivanje onog nečoveka sa mesta direktora RTS-a, izvođenje većih policijskih snaga u zaštitu svih potencijalno ugroženih objekata i rasturanje nasilnih navijačkih i drugih ekstremnih grupacija, preuzimanje organizacije protesta od strane državnih organa u saradnji sa Crkvom i Univerzitetima i time pridavanje ovim manifestacijama dostojanstvenog i adekvatnog karaktera uz marginalizaciju ekstremista, osuda paljenja džamija od strane svih parlamentarnih stranaka, hitan odlazak državnih i skupštinih funkcionera u Mitrovicu i druga ugrožena područja, preduzimanje jače diplomatske i informativne aktivnosti, sve do smene načelnika beogradske policije i najave istraživanja povezanosti paljevina u Beogradu i Nišu.

Po prvi put je čini se postignut visok stepen konsezusa između svih parlamentarnih stranaka i samih građana o tome šta treba raditi i kako se na najpamentniji način brani državni i nacionalni interes. Gotovo svi akteri od samog premijera (koji je na veliko razočaranje Sonje Biserko, Danijela Servera i sl. pokazao da nije Milošević), preko pripadnika crkve (izdvojimo mitropolita Amfilohija), ministra odbrane Tadića, šefa Koordinacionaog centra Čovića, elektronskih medija, do samih građana koji su se u neverovatnom broju odazvali akciji humanitarne pomoći, zaslužuju velike pohvale za rad i zalaganje. No dva aktera se posebno ističu i ovom prilikom bih nekoliko reči o njima.

Prvi je Ministar Ljajić. Njegov primer pokazuje kako je itekako moguće graditi mostove među nacionalnim zajednicama i istinski integrisati manjinske graupacije u društvo i politiku na obostranu korist. Taj čovek se u svim odgovornim državnim poslovima koje je vodio tokom protekle tri godine izvanredno ponašao kao pravi državni funkcioner, uspevajući uvek da nađe delikatnu meru između brige o interesima svoje grupacije i opštedržavnim interesima. Kao čovek koji je preuzeo ozbiljne obaveze i odgovornost u mnogome je promenio rakurs gledanja tokom ovih godina, i izuzeto značajne su njegove izjave o tome kako haški tribunal doprinosi radikalizaciji i nestabilnosti naše države, zatim uvidi da od svih brojnih seminara i akcija o romskom pitanju najmanje koristi imaju sami Romi i da bi mnogo bolje bilo da je taj silni novac uložen u nešto konkretno itd. Ogroman je njegov značaj za smirivanje strasti u ovako teškim trenucima i hvale vredna prisebnost dok su gorele džamije.

Drugi izuzetno značajan faktor je Srpska radikalna stranka. Njihovo ponašanje tokom poslednje krize je od suštinskog značaja za ovu zemlju. Na opšte iznenađenje svih svetskih aktera, ova stranka je pokazala visok nivo državničke mudrosti, pameti i odigrala je ogromu ulogu u smirivanju strasti i stvaranju opštedruštvenog i državnog konsenzusa oko pametne odbrane nacionalnih interesa. Među prvima su osudili divljanje ekstremista i paljenje džamija, i čak otišli u posetu porodici beogradskog muftije. Posebno treba izdvojiti i izjavu Aleksandra Vučića da je poslednja stvar koja im u tom trenutku pada na pamet to da ruše vladu i da joj zabijaju nož u leđa jer se time zabija nož u leđa samoj državi. Vučić je jasno odvojio pojam političkog protivnika od neprijatelja, kao i pitanje oko kojih se kasnije mogu sporiti od urgentnih pitanja oko kojih mora da postoji konsenzus i oko kojih svi moraju da podrže Vladu.

Ovakvo ponašanje SRS-a je iznenadilo samo one koji žive u starim stereotipima i ne vide ozbiljnu transformaciju kroz koju ta partija prolazi od odlaska Vojislava Šešelja u Hag. S njegovim odlaskom, partija se oslobodila onog ekstremizma koji je proisticao iz Šešeljevih ličnih resentimana i frustracija prema svemu i svakome za koga je smatrao da mu je naneo ličnu nepravdu. Uz to, rukovodstvo stranke se iskalilo u svim mogućim situacijama, politički je sazrelo i krenulo mnogo više da radi po terenu i sa samim narodom. Njihovi rezultati na izborima su plod krvavog rada, izvanredne organizacije i sve veće transforamcije i postepenog pomeranja ka umereno desnim pozicijama. I oni su naučili da se nacionalni interes može braniti i drugim sredstvima, pameću, radom i organizacijom, bolje nego pretnjama da se bombarduju zapadni gradovi. Ovaj proces je od ključne važnosti za Srbiju i ako ima pameti u tome bi mogle da im pomognu i druge partije kao i čitava javnost. Od radikala ne treba praviti strašilo i smrtnog neprijatelja već im pomoći da nastave transformisanje i zauzmu legitimno mesto na umerenom političkom spektru; i posebno da ostvare bolje kontakte sa međunarodnom zajednicom.

Autor je istraživač u Institutu za evropske studije