Miloš Knežević

- Filozofija kao politička sudbina -

Filozofi političari – političari filozofi

 

Političko-filozofski portreti Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića


Vojislav Koštunica - pravnik, filozof i političar

Vojislav Koštunica (1944) je po svom političkom habitusu tradicionalista i zastupnik ideja nacionalne demokratije u građanskom obliku. Povučen i promišljen, on je nenametljivi pravoslavac i poštovalac Srpske pravoslavne crkve, ali i najboljih vidova nacionalne kulturne baštine i srpske istorije. Među brojnim biračima tradicionalne i nacionalne orijentacije te poželjne osobine oslikavale su opciju očuvanja nacionalnog identiteta i državnog kontinuiteta. Analitičari su ga na osnovu tih osobina - nasuprot Vojislavu Šešelju i Slobodanu Miloševiću a slično Dobrici Ćosiću - često određivali kao “umerenog” ili “prihvatljivog nacionalistu”. U svakom slučaju, u rečima, natpisima i političkom ponašanju samog Koštunice može se prepoznati ta nimalo laka težnja pomirenja nacionalnog i građanskog, demokratskog i državnog u tegobnom postkomunističkom razdoblju.

 U vezi sa Koštuničininom doslednošću rado je isticano da on, kao jedan od retkih srpskih političkih lidera, ni po ubeđenju ni po članstvu u partiji, nikada nije bio komunista, pa stoga, za razliku od mnogih drugih “preletača” i “revidiraca”, nije imao potrebu političkog prikrivanja i pretvaranja. Njegov iskreni nekomunizam ili, ako se hoće, antikomunizam, svakako nije posledica razočaranja u komunističke ideale, nego je plod uglađenog građanskog vaspitanja i ubeđenosti u kontinualne vrednosti građanskog sveta. Mnogi nekadašnji komunisti su zarad održanja nacionalne opcije ušli u krug simpatizera, prišli DSS-u ili glasali za Koštunicu. Stoga, njegova politička shvatanja u praktičnoj politici iskazuju iznenađujuću polivalentnost. Uz Koštunicu, naime, mogu da budu i jesu ljudi koji ne dele u potpunosti njegova najdublja uverenja, ali imaju jake nacionalne osećaje, najčešće oslobođene i iskazane posle dugog razdoblja nacionalnih frustracija u Titovoj epohi.

Ipak, može se reči da njegova okrenutost nacionalnoj prošlosti nije folklorna, niti je pasatistička i konzervativna. Koštunica često ističe da je Srbija evropska zemlja. Koštuničine ideje evropske reintegracije Srbije polaze od samosvesti o njenoj značajnoj balkanskoj ulozi i potrebi očuvanja spoljašnje slobode, tj. suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Otuda na planu spoljnje politike Koštunica ne naginje, bar je tako izgledalo, isključivo jednoj globalnoj ili kontinentalnoj sili, što, opet govori da znatnu pažnju ukazuje potencijalima multipolarnosti, odnosno većem broju važnih globalnih i regionalnih aktera. Drugačije od Zorana Đinđića, koji se pretežno oslanjao na evrokratske krugove i nemačku političku i finansijsku moć Koštunica nije prestajao da ispušta iz vidokruga saradnju sa Rusijom, Francuskom i Kinom. Ipak, u kratkom vremenu se stekao utisak da su i jedan i drugi imali razložne rezerve prema dvosmislenoj i u mnogo čemu spornoj angloameričkoj ulozi u skorašnjim događajima na Balkanu, posebno na raskomadanom i poniženom srpskom kulturnom, etničkom i političkom prostoru. Koštunica se čak nije libio da iskaže kritičko mišljenje prema neumerenoj i snishodljivoj amerikanofiliji i agresivnom amerikanizmu u kulturi. No, to je činio razborito, sa političkim taktom, uz punu svest o američkoj globalnoj sveprisutnosti i nadmoći.

Za potpunije shvatanje Koštuničinog političkog delovanja potrebno je imati u vidu da je on, svojevremeno, bio pod snažnim uticajem političkih i ustavno-pravnih ideja Mihaila Đurića, što ga je zbog solidarisanja sa proskribovanim kritičarem ustavnih amandmana iz 1971. godine, zajedno sa Kostom Čavoškim, Danilom Bastom i nekolicinom drugih pravnika, dovelo do nasilnog udaljavanja sa Pravnog fakulteta u Beogradu i tegobnog disidentskog položaja. Politički senzibilitet koji je formirao u tom razdoblju ispunjavala je frustracija sve podređenijim i ponižavajućim “trodelnim” položajem Republike Srbije u komunističkoj federaciji. Nemirenje sa tom istorijskom nenormalnošću Koštunica je zadržao do danas. Odatle je, bez sumnje, izniklo njegovo ubeđenje da je povratak Srbije u kulturnu i civilizacijsku razvojnu vertikalu nužno povezan sa dekomunizacijom i radikalnim napuštanjem kardeljističkih principa okrnjene srpske državnosti. Po njemu, to nije bilo moguće bez restauracije građanskog društva i razvoja nacionalne demokratije.

Bilo kako bilo, perioid ideološke represije i socijalne marginalizacije u završnici Titove epohe Koštunica je iskoristio za filozofskopravno usavršavanje, proučavanje i pisanje. Odatle izvire njegovo samouvereno razmišljanje i zaključivanje u ustavnopravnim pitanjima. Primarna sfera Koštuničinih interesovanja ticala se problemskih krugova vladavine prava u anglosaksonskoj filozofskopravnoj tradiciji, teorije političke demokratije i pravne države. Ujedno, Koštunica je istraživao i pisao u oblasti uporednog i ustavnog prava, i teorije parlamentarizma. [1] Sve to, solidan naučni ugled, uz odmereni ali uporni karakter političkih nastupa, uslovilo je da se legalizam prepozna kao njegov fundamentalni politički kredo. Može se reći da je Koštunica od svoje naučne mladosti bio opsednut konačnim oblikovanjem srpske države, kako unutar Jugoslavije, tako i na destruiranom južnoslovenskom prostoru. Koštunica se ispoljio kao srpsko (crnogorski) srbonostalgičar, ali ne i kao srbijanski separatista. U njegovim javnim nastupima se osećalo nastojanje da državničko prevlada puko političko, da strateške reči državnika nadglasaju verbalno taktiziranje i kratkovidi oportunizam političara.

Koštuničina “pohvala zakona” dosovskim praktičarima političkih improvizacija i “revolucionarne pravde” činila se kao kukavičluk, moralizam i pravnička ludost. Onima koji su navikli na permanentno zastrašivanje, na politički voluntarizam i autoritarnu vladavinu, Koštunica se ukazivao kao “mlakonja” i “politička kukavica”. Zato je neostvareni legalizam Vojislava Koštunice zarana napadan sa različitih strana. Okasneli Miloševićevi sledbenci su odbacivali Koštuničin konstitucionalizam i optuživali ga da svojim ustavnim inicijativama razara temlje već postignute srpske poludržave i tadašnje “žabljačke” Jugoslavije. Đinđićevi simpatizeri su ga, opet, obeležavali kao nesavremenog, nesnalažljivog i politički autističnog čoveka.

Dok je bio dosovski predsednik poslednje Jugoslavije Koštunica je karikiran kao “političko oklevalo”, “usporivač reformi”, “konzervativac”, “kompromiser”, “izolacionista”, “neobavešten čovek”, “pravni iluzionista” i sl. Njegovim političkim protivnicma je smetao njegov, kako su isticali, anahroni imidž poštenog političara. Smetala im je politička kultura koja se ispoljava kroz neočekivanu uljudnost i pristojnost u ophođenju. To je odudaralo od balkanističkog stereotipa primitivnih, vulgarnih i prevrtljivih srpskih političara. Iritiralo ih je saznanje da nije mogao da bude povezan ni sa jednom od prošlih i tekućih korupcionaških afera. Budući da je bio izvan kriminalizovane politike i politizovanog kriminala Koštunica je u više-manje protokolarnoj fotelji saveznog predsednika bio isturena meta stalnih kritika sve do entropičnog prestanka mandata. Ali očekivani prestanak političke dužnosti u, po svemu sudeći, poslednjoj Jugoslaviji nije označio i kraj njegove političke karijere, naprotiv.

Političar i filozof prava kao predsednik krhke dulane državne zajednice Srbije i Crne Gore ipak nije požnjeo neke previše značajne, bar ne suviše pamtljive političke plodove. Koštunica se osvedočio kao čovek koji se kloni jakih reči i ishitrenih poteza, što je njegovim protivnicma, naviklim na demagogiju, političku žestinu i ubitačne rečenice, dalo povoda da ustvrde kako je on “političar u večitom zakašnjenju”, govornik usporenih misli, bez izrazitog retorskog dara. Po mišljenjima njegovih kritičara i političkih protivnika Koštunica nije ispunio ni osrednja očekivanja u razdoblju prevelikih očekivanja. Sve što je uspeo da uradi jeste da na izvesno vreme održi razlaznu srpsko/crnogorsku zajednicu i glamurozno otpočne povratak zemlje u svet.

U stvari, smireni i promišljeni karakter Koštuničine političke ličnosti, njegova politička, pravna i, ako se hoće, dublja filozofska ubeđenja, verovatno su bitno uticali da se epohalni preokret iz Miloševićevog u postmiloševićevsko razdoblje učini sa što manje razorne dramatike i žrtava. Predočeno je, naravno, samo hipoteza, koju bi na osnovu neophodnih istraživanja, tek trebalo potvrditi ili odbaciti. Tim više, što je Vojislav Koštunica, kao ličnost postojanih političkih svojstava, ipak ostao da obitava na političkoj sceni. Tu činjenicu ne može da porekne ni njegov silazak sa savezne predsedničke funkcije, ni oduzimanje poslaničkih mandata njegovoj stranci u srpskom parlamentu, ni namerni izostanak sa predsedničkih izbora 2003. godine. Verovatno da ubeđenost u neprolazne vrednosti proceduralne demokratije održava Koštunicu u političkom životu, čak i onda kada poneko smatra da je u vrtlozima strančarenja politički potrošen.

 

Zoran Đinđić – političar i filozof

S druge strane dosovske duge, Zoran Đinđić (1952-2003) imao je nešto drugačiju životnu i filozofsku biografiju od Vojislava Koštunice. On je, naime, pripadao osam godina mlađoj i modernijoj generaciji srpskih filozofa. Ta inače poratna generacija je na filozofsku scenu izašla sredinom sedamdesetih, u periodu nastavnog i institucionalnog vakuuma, posle nasilnog uklanjanja “praksisovaca” sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i iz univerzitetskog obrazovnog procesa. Đinđić, dakle nije bio emotivno vezan realnom titoističkom predistorijom filozofskih bundžija i stradalnika, ali ni mistifikacijama i satanizacijama mesta i uloge filozofje u tadašnjoj jugoslovenskoj politici. U 68’ nije učestvovao ali ga je, poput mnogih drugih mladih ljudi tzv. rok generacije, zapahnuo njen radoznali i emancipatorski duh.

Još uvek nije dovoljno ispitana činjenica kako su se osećali studenti koji su počeli bavljenje filozofijom u nastavnoj pustoši koju su izazvali tadašnji titoistički ideolozi i aparatčici. [2] Prvi susret mladih ljudi sa filozofijom, skoro sigurno, bio je ispunjen dvostrukom inhibicijom: političkim “cunamijem” koje je netom pretrpela oblast kojom su tek počeli da se bave i sniženim kvalitetom nastave na filozofskim disciplinama koje su, u glavnom, ostale bez profesora. Pretpostavimo da je možda ta, u tom času mladalačka, osujećenost usmerila Đinđića ka političkoj sferi, ka oprobavanju mogućnosti da se upravo kroz praktičnu politiku prevlada poniženje filozofije, zapravo, očigledna politička poniženost samog filozofskog mišljenja. Ko zna, da li je Đinđić, koji je kao dvadesetpetogodišnjak - npr. u tekstu u “Gledištima” 1977. godine - pomno ispitivao Marksov stav o “ukidanju filozofije”, [3] već tada pomišljao na njeno spašavanje kroz političko ostvarenje?

Bilo kako bilo, ma koliko se u početku oslanjao na izučavanje mladog Marksa, nadareni filozof  Đinđić nije bio dubinski struktuiran u samo jednom filozofskom pravcu, niti se isključivo vezivao za jedan koherentan kompleks filozofskih ideja. To se nije desilo do kraja njegovog života. Đinđić se izjašnjavao i ponašao kao instinktivni levičar. U njemu su, u jednom veoma specifičnom trenutku evropskih strahova od terorizma, bez ubedljivog obrazloženja, prepoznavali čak i anarhističke sklonosti. Iako je pomno izučavao Marksovo delo i pisao o Marksovoj filzofiji, takođe nije zabeleženo da se deklarisao kao marksista.

Đinđić je imao veliki čitalački kapacitet i dugi čitački hod. Zapaženo je da je preveo dela Ignacija Lojole, Pjotra Kropotkina, Edmunda Huserla, Vilhelma Diltaja i Rajnharta Kozaleka. Utemeljen u poznavanju nemačke klasične filozofije i Marksovog opusa, katoličkog jezuitizma, ruskog anarhizma, hermeneutike i fenomenologije, okrenuo se filozofskim iskustvima kritičke filzofije frankfurtskog kruga i filozofiji Jirgena Habermasa. Napisao je i nekoliko knjiga, od koji su najpoznatije Subjektivnost i nasilje, Jesen dijalektike i Jugoslavija kao nedovršena država. [4] Zoran Đinđić je pre svega bio nadareni tumač filozofije a manje originalan mislilac. Od njegove tri za života napisane knjige dve su filozofski korektni školski radovi, dok je treća kniga zbirka nadahnutih političkofilozofskih reakcija na tekuće događaje. Ipak, tek predstoji izrada potpune bibliografije radova Zorana Đinđića rasutih u mnogim naučnim časopisima, ali još više u stručnoj periodici, publicistici, medijima i štampi. Time će intelektualna slika njegove filozofske i političke pojave, svakako, biti upotpunjena. [5]

Đinđićeva poslovična radoznalnost otežavala je stacioniranje u nekoj od privlačnih filozofskih paradigmi. Radoznaliji i živahniji od Koštunice, Đinđić je brzo i lako menjao filozofska i politička interesovanja i sa više filozofskog i životnog hedonizma uživao u vratolomijama slobodnog mišljenja. Otuda, kao nesmireni situacionista, nije podlegao iskušenju da ispoveda ortodoksna filozofska uverenja. Njega je više okupiralo svakodnevlje, drastični problemi socijalnog, kulturnog i političkog života, koji nisu nalazili jednostavna filozofska razrešenja. U tom smislu, Đinđić je inklinirao vitalističkom, zapravo biofilnom i aktivističkom pristupu filozofiji. Takav pristup je podrazumevao angažman i izvan filozofije, ili uvlačenje filozofije u, recimo, politiku. A kada se to dešavalo, a dešavalo se - uz punu svest o prožimanju - onda se nastojalo na uspehu. Pojam uspeha u filozofiji i politici se, doduše, veoma razlikuje, ali to očigledno, kao da nije bila prepreka Đinđićevim podjednako jakim dvosmernim htenjima.

Rečeno je da aktivistički egzistencijalni stav pomenutog tipa ukazuje da bi Zoran Đinđić, uzevši u obzir njegovu veliku energiju, bio podjednako uspešan i u nekim drugim oblastima, a ne samo u primarnoj filozofskoj i naknadnoj političkoj vokaciji. Zoranu Đinđiću je klasična i akademski etablirana filozofija bila tesna. S obzirom na političku pojavu ne bi se, međutim, moglo reći da mu je druga politička ljubav bila slabija od one prve, filozofske. Trebalo bi se zamislti nad utiskom da je u Đinđićevom udvojenom filozofsko/političkom liku naposletku prevagnuo praktični političar sklon zaboravu filozofije, nad filozofom sklonom moralnom podsećanju političara. Kada je reč o moralu politika je veoma zaboravna, pa se i praktični Đinđić libio moralnih pouka. Štaviše, (politički) moralizam je u jednoj “na nož” dočekanoj javnoj izjavi preporučio religioznom i crkvenom upražnjavanju. To još uvek ne znači da je Đinđićev politički kredo bio utemeljen na bezobzirnom imoralizmu, već samo da se u kontrastu prema opreznom Koštunici, više okretao praktičnim posledicama aktivnosti, nego njenim moralnim pretpostavkama.

Kao i oko Koštunice, i oko Đinđića je postojala izvesna ljubopitljivost kolega filozofa i partijskih istomišljenika na koji način će se snaći u praktikovanju politike. Izvesne sumnje plele su se oko neuhvatljive brzine njegovog rasuđivanja i naglog, skoro trenutnog zaključivanja. Mnogi su mislili da je reč o nepromišljenosti, čak brzopletosti. Otuda su u šaljivim animacijama i simboličkim predstavljanjima njihovog suparništva izabrane likovne predstave kornjače i zeca. Asinhronija je izgledala otprilike ovako: što je Koštunica bio sporiji Đinđić je bio brži, a pošto se politička trka trčala ukrug, dešavalo se da se Đinđić prevelikom odmicanjem, u stvari, opet približava zaostalom Koštunici, dok se Koštuničinino preveliko zaostajanje, Đinđićevim približavanjem odjednom pretvaralo u izjednačavanje, baš kao na početku kružne trke. Pomalo komično, ali izgledalo je da se Đinđić pretičući Koštunicu, u stvari, izjednačava sa njim. Naposletku, oba trkača su ispala iz političke trke, jedan privremeno, a drugi, nažalost, tragično i trajno.

No, potrebno je prisetiti se da je i pre definitivne odluke da se nepovratno otisne u, kako se na kraju pokazalo, kobne vode politike, kroz nedug i na nesreću, nedovršen fiolozofski opus, Đinđić je ispoljio dovoljnu nadarenost da bi bio upamćen kao retka, ako ne i unikatna pojava u novijoj srpskoj filozofiji. [6] Đinđić je prvi srpski filozof koji je postao predsednik vlade, ali i jedini srpski filozof koji je svoj politički angažman platio glavom.

Budući da, kako je pomenuto, niukom pogledu nije bio tradicionalista, a još manje filozofski ortodoks, Đinđić je kroz hitre i prilagodljive reakcije na događaje oblikovao prepoznatljivo pragmatično ponašanje. On sam je u više navrata isticao da državu shvata kao jedno veliko preduzeće pa je poziv političara doživljavao kao poslovodstvo. Otuda je u prvom planu bio Đinđićev ekonomski reformizam koji je korespondirao za unutrašnjim, a možda i više sa spoljašnjim nalozima tranzicije, pre svega deregulacije tržišta i svojinske transformacije, tj. privatizacije. U poslovima tog karaktera ispoljavao je zavidnu veštinu.

Suprotno Koštuničinonom legalizmu Zoran Đinđić je u dosokratskom razdoblju inaugurisao tzv. pragmatizam. Đinđićev politički pragmatizam nije bio toliko filozofski utemeljen, niti je imao dublju vezu sa istoimenim filozofskim pravcem, koliko je ishodio iz dva prilično nefilozofska izvora: haotične i prevratne socijalne situacije i njegovog nervoznog političkog temperamenta. Đinđić je, naime, po živahnom političkom i filozofskom temperamentu bio antipod Vojislava Koštunice. Dok su na izgled flegmatičnog Koštunicu događaji sustizali, nervozni Đinđić im je hrlio u susret. Dok je Koštunica demokratske vizije utiskivao u stvarnost, Đinđić je iz elemenata oskudne stvarnosti cedio slike budućnosti. Đinđić je bio umešan okazionalista, žudan brzog ispunjenja svake iole povoljne političke prilike, dok je Koštunica, zarad održanja političke etike i ravnanja prema pravnim procedurama i normama, propuštao čak i izuzetne prilike, odlažući njihovo ispunjenje za, kako se pokazalo, gora vremena. Da nisu ušli u nepomirljivi sukob koji je, između ostalog, ubrzao rasturanje demokratske koalicije oni bi, verovatno, bili kooperativni. Ali, ta hipoteza idealne komplementarnosti nekadašnjeg dosovskog tandema Đinđić-Koštunica potiče pre iz naivnog sentimentalizma, nego iz grube realnosti srpske politike. (…)

Ovaj tekst je deo sireg ogleda autora pod nazivom 'Filozofija kao politicka sudbina'