Ivan Milenković

Hronično izbegavanje problema

Svoj tekst Hronično vanredno stanje (NIN, 16. 12. 2004.) Đorđe Vukadinović započinje ponešto pleonazmatičnom tvrdnjom da je Srbija „gotovo šizofreno rascepljeno društvo“ (kao da u pojmu „šizofrenija“ nije već upisan „rascep“), ali je, na svu sreću, i „umorno društvo“, kojem umoru ima zahvaliti što se njegovi zavađeni delovi međusobno ne kolju. Ovakav početak navodi na pomisao da sledi analiza društva, ali u istom, uvodnom pasusu, Đ.V. ničim nenanajavljeno sa socijalne problematike prelazi na „nacionalnu frustraciju“, zatim dramskim aoristom (protraćismo, uspesmo, završismo, dođosmo, videsmo, pobedismo, izgubismo) u najboljem stilu Dobrice Ćosića dijagnosticira problem, potom sa lakoćom prelazi na „nacionalnu i državnu konsolidaciju“, „nacionalnu politiku“, „nacionalnu šizofreniju“, „nacionalni sunovrat“, da bismo se sa društvom ponovo susreli tek u završnom pasusu („rastrojeno društvo“). Prelazak sa društva na naciju jedva je uočljiv, spontan, gotovo samorazumljiv gest, ali ako taj i takav prelaz napravi teoretičar formata Đorđa Vukadinovića onda je tu pre reč o nehotičnom, a simptomatičnom previdu: nerazlikovanje društva ( societas ) i nacije ( natio ) sasvim je normalna pojava za profesionalne opsenjivače prostote koji u sebi srećno spajaju aroganciju sa neznanjem, ali, kao što je poznato, quod licet bovi, non licet Iovi , što će reći da ono što je dozvoljeno Aleksandru Vučiću ili Nebojši Bakarecu nije i Đorđu Vukadinoviću. Reč je, naime, o prvorazrednom teorijskom problemu o kojem se, međutim, jedan od najobrazovanijih teoretičara ovdašnjih uporno ne izjašnjava: kako je moguća nacija danas? Pitanje je intonirano kantovski (kako je moguća metafizika?, kako je moguć predmet?) , jer i odgovor zahteva kantovsku ozbiljnost i invenciju, a ne zamorno prepričavanje šta je ko i zbog čega imao primetiti glede incidenta sa predsedničkom kolonom, mimogred garnirano sumnjivim dnevno-političkim opservacijama.

Šta bi, dakle, trebalo da znači „nacionalna politika“? Jel' to ono kad predsednik države misli da u nacionalnom interesu optužene za ratne zločine treba izručiti sudu UN, a predsednik vlade ne misli zato što mu je, za razliku od predsednika države, stalo do nacionalnog interesa? (Dilema je, naravno, lažna, ali zato pokazuje sav opasni potencijal „nacionalnog“ kao polja bogom danog za političke proizvoljnosti.) Ili to odgovara onom psihotičnom stanju koje Đ.V. naziva „nacionalna šizofrenija“? Uostalom, da li se metafora šizofrenije uopšte može primeniti na kolektivitet koji nije organski ustrojen? Naravno da ne može, zato je fikcija nacije i nužna, ali pre toga valja objasniti kako je zajednica shvaćena po analogiji sa organizmom danas moguća, uprkos veoma ubedljivim teorijskim i još više empirijskim pokazateljima da je takvo poimanje zajednice još samo nekrofilno poigravalje neraspadnutim lešom. I kakav je sad pa to „nacionalni sunovrat“? Jel' to ono kad se kaškamo u sopstvenom izmetu, a sve se gradimo kako neopisivo lepo miriše, ili je tu ipak reč o teškom trovanju fantazmom nacionalnog? I šta je to „nacionalna frustracija“? Jel' to ono kada jedan režim zaredom izgubi tri do pet ratova, a da nije učestvovao barem u tri? Negativni potencijal nacionalnog zaista je neiscrpan, dočim se njegov pozitivni potencijal nekako ne da artikulisati. Đ.V., svejedno, iskazuje žal za nikad nedostignutim nacionalnim jedinstvom (premda nije jasno kako bi se nazvala ona pošast s početka devedesetih kada je Ševeninžanin, posle predanog rada na stvarima nacionalnim, jel', dobio sedamdeset i kusur odsto glasova tada izašlih birača, pa sa tim i takvim nacionalnim konsenzusom uneredio sve šte se dalo unerediti u bližoj i daljoj okolini?). S obzirom da iz teksta Đ.V. sledi kako je nacionalna nerascepljenost bolja od nacionalne rascepljenosti, po čemu se onda njegova pozicija razliku j e od pozicije Karla Šmita, teoretičara sa kojim Đ.V. ne deli nijedan teorijski, politički, ili moralni postulat? Ako je (nereflektovana) osnova teorije Karla Šmita upravo jedinstvo nacije, iz čega proizlazi da spoljašnji neprijatelj, odnosno rat , jeste konstitutivan za ono političko, dok unutrašnji neprijatelj to nije jer stasis , unutrašnji sukob, slabi to jedinstvo, razara nacionalno tkivo i nagriza ono političko, ako je tome tako onda bi Karl Šmit, jamačno, potpisao sve što je Đ.V. napisao, premda, jednako jamačno, Đ.V. ne bi potpisao radove K.Š.

Najzad, nasuprot monokauzalnim objašnjenjima naših nedaća Đ.V. nudi plurikauzalna objašnjenja, polazeći od binarne opozicije dva „korpusa nacionalne politike“, „radikalskog“ i „demokratskog“. I opet samorazumljivost, kao da su ta dva korpusa naprosto   dijalektički polovi kojima je potreban samo onaj hegelovski izmiriteljski trzaj da bi se slili u blaženo mitsko (nacionalno) jedinstvo. Kao da radikalski korpus (valja uočiti još jednu organicističku metaforu) nije godinama veselo i značajno doprinosio Miloševićevom režimu i još veselije opravdavao, sve šegačeći se, kako kaže Đ.V., zločine toga režima u ime nacionalnog interesa, dabome. Za to vreme je demokratski korpus demonstrirao epsku nesposobnost da preuzme vlast, a kada ju je najzad preuzeo i sprovodio kako je umeo, stavljanje u istu ravan sa radikalskim korpusom u najmanju je ruku neumesno. Utoliko bi se i pozivanje na sadašlje faktičko stanje (u smislu rascepljenosti jel') i te kako dalo dovesti u pitanje jer nije reč o zacementiranim, bogom datim odnosima, već o interpretaciji koja bi se ozbiljno morala pozabaviti pitanjem DSS-ovskog sprovođenja radikalske „nacionalne politike“.

Kako god, da bi legitimisao svoj govor , Đorđe bi Vukadinović morao najpre da pokaže kako je nacija nešto ipak više od sablasti, od pukog ali delotvornog fantazma, od klinički mrtvog, ali refleksno pokretljivog organizma (moderni način iskazivanja lojalnosti zajednici) koji poput džinovske dekaptirane žabe, usled galvanizacije, mlatara svojim beživotnim kracima i pravi štetu.

( Autor je urednik Nove srpske političke misli )