Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Pomirenje unutar Srbije

   

Igor Ivanović

5. OKTOBAR I CRNO-BELA ESTETIKA

            Jasno je da je u novijoj srpskoj itoriji 5. oktobar postao nezvanični demokratski praznik. Dan velike pobede kada je Srbija konačno prihvatila kalendar Novog doba i ubrzala kazaljke na svom istorijskom časovniku. Ušla je u univerzalnu   vremensku zonu i primila nove globalne zapovesti u koje se ne sumnja. Teško onom ko nije podesio sat po novom vremenu!

            Ima li danas veće jeresi nego da vas optuže da ste izdali duh 5. oktobra, da ste prespavali ovaj datum ili da se zbog vas, ne daj Bože, posle petog nije dogodio 6. oktobar?! Zbog toga bi vas nova Inkvizicija sigurno poslala na medijsku lomaču! Teško da bi vas spasilo čak i naknadno ponizno pokajanje.

            Ipak, ne pada sneg samo da pokrije breg, već i da zveri ostave tragove. Četiri godine posle ove ''demokratske revolucije'' nije ni mnogo, ali ni malo, da se govori o ovim jasno uočljivim tragovima. Kada postoje činjenice i kada su lako vidljive onda ne treba čekati novi sneg da bi se otvorila rasprava.

            Sasvim je izvesno da je 5. oktobar veliki i značajan datum i da je ubrzao istoriju u Srbiji. Za ceo svet, a najviše za nas same, to je bio jasan znak onoga što je Hegel nazvao ''napredovanje ideje slobode''. Ali kao i kod svake revolucije, ma koliko ona bila plišana i urbana, dešavaju se organski poremećaji kao posledica snage promena. Ispod površine čistih talasa diže se pokrenuti mulj sa dna. Zrelost jednog naroda leži u tome da ovu normalnu pojavu polako vraća na njeno prirodno mesto, odnosno na društveno dno. Ako se to ne desi, kao što se nije desilo u našem slučaju, onda dolazi do novog zagađenja u državi.

Budimo realni, organizovani kriminal je kod nas ušao na velika vrata tek posle 5 . oktobra i kao ulaznicu je koristio susrete političkog sa mafijaškim vrhom. Putem fantomskog Predsedništva DOS-a marginalni političari su u najosetljivijem trenutku zajahali najodgovornija mesta u državi, kojima nisu bili dorasli. U skupštini se kralo i dalje, a oko vladajuće klike su se neki novi kumovi nezajažljivo bogatili. I kao najgore od svega, nacija je ponovo ostala podeljena. Umesto velike šanse za istorijskim pomirenjem, iskopani su novi rovovi. Sa ''prave'' strane, umesto nekadašnjih crvenih komesara, pa potom ''patriota sa mostova'', stali su ''reformisti''. Sve sa druge strane bilo je, kao i uvek, pogrešno, nazadno i neprijateljsko. U takvoj atmosferi isključivosti i podela,   agresivnom medijskom manipulacijom potisnut je na margine jedan drugi veliki demokratski praznik: 24. septembar! Ko se još seća ovog datuma?

            Bio je to veliki dan! Dan kada je strpljiva i ćutljiva Srbija rešila da uzme stvar u svoje ruke. Dan kada je vredna i napredna Srbija jasno pokazala svoju proevropsku orijentaciju. U najboljoj demokratskoj tradiciji, u redovima u kojima se stajalo satima i sa rekordnom izlaznošću, građani su hemijskim olovkama srušili modernu komunističku diktaturu. Demonstrirali su najviši nivo političke svesti i nacionalne odgovornosti. Epilog svi znamo: diktator je odbio da prizna izbornu volju građana i pokušao da je falsifikuje. Tada se dogodio 5. oktobar, kao tačka na kraju rečenice. Zato ova dva demokratska praznika, 24. septembar i 5. oktobar, imaju smisla samo zajedno, odnosno ako ih posmatramo kao demokratsku celinu. Jedan bez drugog gube puni smisao, kao što gubi svaka istorijska posledica bez istorijskog uzroka i obratno.

            Kako se, po principu spojenih sudova, desila ova zamena istorijskih teza? Kako se stalnim isticanjem i prenaglašavanjem 5 oktobra potiskivao značaj 24. septembra, gotovo do zaborava?

            Kao i uvek kod složenih društvenih pojava postoji spektar međusobno povezanih razloga. Neki od njih leže u činjenici da Srbija ima bogatu ustaničku tradiciju. Bilo da je reč , iz ugla srpskog naroda , o nesumnjivo pozitivnim događajima , kao što su Prvi i Drugi srpski ustanak i ustanak na Ravnoj gori, bilo da je reč o Topličkom ustanku i 27. martu koji su podignuti sa najčistijim namerama, ali su imali teške posledice; bilo da je reč o, po srpski narod, dugoročno spornim događajima kao što je partizanski ustanak iz Bele Crkve. Drugi razlozi leže u snažnoj mitskoj svesti kod nas koja je posledica epskog vaspitanja i kod koje ''bučna Srbija'' uvek ima prednost nad ''tihom Srbijom''. Treći korpus razloga zbog kojeg se desila pomenuta zamena istorijskih teza je, bojim se, najmnogobrojniji i u mentalitetnom smislu čini najveću prepreku razvoju moderne i proevropske Srbije. Reč je o činjenici da od Drugog svetskog rata u srpskom narodu besni građanski rat!

            Ovaj sukob između četnika i partizana se posle ratnog vihora preneo u mirnodobska vremena   i izvajao korito kojim će teći sve društvene matice. Ratni rovovi su zamenjeni političkim i svi neistomišljenici Brozovog komunističkog režima su sistematski progonjeni i anatemisani. Bilo da je reč o bivšim ravnogorcima, nedićevcima, naprednim intelektualcima, trgovcima, industrijalcima, seoskim gazdama, zanatlijama i sl. Režim je vršio stalnu represiju i alibi za svoja nedela tražio u permenetnoj propagandi. Tako je nastala crno-bela estetika u Srbiji, tako je stvarana kultura isključivosti, tako se formirao i gajio ritual mržnje ka neistomišljenicima, tako je netolerancija postala kolektivna svest. U istoriji srpskog naroda nije se desilo da jedna ideologija, njena propaganda i sva prateća umetnost u njenoj službi, budu tako precenjeni i imaju tako dugoročno štetne posledice. Pola veka komunističke propagande i umetnosti imali su za cilj držanje srpskog naroda razcepljenog i ideološki podeljenog, sve u cilju lakše i netolerantnije vladavine crvene oligarhije. Tu tehniku nasledio je Milošević , prilagodivši vokabular i simbole u skladu sa realnim parametrima njegovog vremena. U doba postmiloševićevske Srbije stvari su krenule napred, ali se suštinski ništa nije izmenilo. Vladalo se kroz nove podele i demagoške okvire ovog raspolućenja. Opet ''naši'' i ''njihovi'', opet rovovi, opet crno-bela Srbija. I kao da su sve pomenute vlasti svoje estetsko i ideološko utemeljenje crpel e iz partizanske propagande oličene u delima Veljka Bulajića, Edvarda Kardelja i solarno-botaničkog perioda Dobrice Ćosića (''Daleko je sunce'' i ''Koreni''). Čak i oni koji su od komunističke ideologije miljama daleko i koji istinski veruju u civilizacijske vrednosti demokratskih sistema, vremenom su na neki podmukli i neprimetni način postajali taoci ''partizanštine'', prihvatajući njenu isključivost, estetiku podela i nemuštost kada bi afere dolazile od strane ''njihovih''. Tako se lakše vladalo i tako se sticao lažni alibi za kvarenje iste te vlasti.

            Da se razumemo, za ovakvo stanje u Srbiji u kome još nije prestao građanski rat, odgovornost ne snose poraženi već pobednici. Rovove zakopava uvek onaj koji drži u ruci poluge vlasti i ruku prvi pruža dželat, a ne žrtva. Tek onda kada se ta ruka odbije, možemo govoriti o eventualnoj istorijskoj odgovornosti poraženih. Nema više razloga da Srbija ne krene putem pomirenja i preispitavanja dela svoje prošlosti na racionalan i istorijski validan način.

Možda je čovečanstvu potrebno ono što je Niče nazvao ''prevrednovanje svih vrednosti'', ali za Srbiju je dovoljno i prevrednovanje ovih vrednosti. Samim tim izvršiće se spontano i logično preumljenje vrednosnog sistema i odrediti novi, manji gabariti napumpanih veličina u našem kulturnom prostoru.

            Za početak je dovoljno i ovo: `ajde malo DOLE 5 OKTOBAR, `ajde malo GORE 24 SEPTEMBAR!

 
     
     
 
Copyright by NSPM