Dejan Vuk Stanković

Analiza predsedničke kampanje

  Neposredna prošlost institucionalne agonije 

Nakon tri neuspela pokušaja Srbija će konačno dobiti predsednika. Sva je prilika da će nakon 27. juna biti okončano isuviše dugo, konfuzno i politički neodrživo v.d stanje po pitanju prvog čoveka republike. I dok predsednički kandidati i njihovi izborni štabovi grozničavo razmišljaju o novim porukama koje bi doprinele podizanju rejtinga kod građana, procena kandidata, njihovih kampanja, kao i ishoda i smisla izbora, već sada može biti data.

Zakulisne političke igre među glavnim partijama nekadašnjeg DOS-a, DSS i DS kao i istrajavanje na nerealističnom normativno-institucionalnom rešenju u obliku famoznog izbornog cenzusa u oba izborna kruga, učinile su pitanje izbora predsednika Republike jednim od najkontraverznijih političkih pitanja post-petooktobarske Srbije. Na pitanju izbora predsednika se iskušavala ne samo lojalnost demokratskim vrednostima glavnih političkih aktera i kredibilitet političkog sistema već i postojanje zdravorazumskih političkih i moralnih postavki prisutnih u svakom demokratski ustrojenom političkom poretku. Tri uzastopna neuspela izborna pokušaja stvorila su uverenje ne samo o problematičnosti ponuđenih kandidata već i u delu javnosti, spornom karakteru izbora, čak i same predsedničke funkcije.

 Četiri relevantna predsednička kandidata

Gotovo sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da postoje četiri relevantna predsednička kandidata: Tomislav Nikolić (SRS), Boris Tadić (DS), Dragan Maršićanin ( DSS-G17plus-SPO-NS) i Bogoljub Karić (kandidat grupe građana „Da Srbija radi“). Lider radikala Tomislav Nikolić neosporno je favorit u prvom izbornom krugu. Njegov rejting kreće se oko 30%-31% i gotovo je izvesno da će imati prednost nad protivkandidatom u drugom izbornom krugu. Zahvaljujući dobrim izbornim rezultatima na novebarskim i decebarskim izborima protekle godine i nizu pogrešnih strateško-taktičkih poteza što DS-a, što DSS-a, SRS je uspela da stvori stabilno, brojno i disciplinovano biračko telo. Ova činjenica od posebne je važnosti kako s obzirom na faktor izlaznosti u prvom, a posebno u drugom krugu, tako i na odmeravanje snaga u drugom krugu. Uz navedeno treba napomenuti i da niska izlaznost do 53% povećava izglede Nikolića, čije biračko telo po pravilu ne izostaje sa birališta.  Disciplina Nikolićevih birača jednim delom može motivisati neopredeljene da ga podrže, a pre svega nameće nužnost brzih i neočekivanih političkih prestrojavanja kod njegovog konkurenta u drugom krugu. Sve u svemu, Tomislav Nikolić ima solidnu prednost nad ostalima kandidatima i ne treba da bude naročito iznađenje ukoliko on 28. juna postane predesednik Srbije. Pobeda radikalskog kandidata znači i početak kraja aktuelne Vlade. U svetlu te mogućnosti G17 Plus najavio je izlazak iz Vlade, a ni ostanak SPO-a u kontekstu nedavnih sporenja sa radikalima o izjavama Vuka Draškovića, ne nudi razloge za verovanje da je moguća bilo kakva kohabitacija sadašnjeg Koštuničinog kabineta sa Tomislavom Nikolićem kao predsednikom Srbije. 

Posle relativno uspešno obavljenog posla spašavanja DS-a od potpunog izbornog kraha nakon ubistva lidera stranke i premijera Zorana Điiđića, i višemesečne vladavine dvojca Jovanović-Živković, Boris Tadić se prihvatio novog i ne malog izazova - borbe za predsedničku fotelju. Za razliku od decembarskih izbora na kojima je ulog za DS-a i Tadića bio unutar-stranačka reforma i opstanak na političkoj sceni, na ovim iѕborima Tadić praktično nema šta da izgubi. DS je jedan od predvodnika opozicije sadašnjoj Vladi Srbije, i po ocenama jednog dela domaće i značajnog dela međunarodne javnosti, jedini istinski lider reformi u Srbiji. Tadićevi izgledi za pobedu nisu ni mali ni nerealni. Nije slučajno što za sebe kaže da je predsednik dogovora. Do pobede može stići ili direktnim dogovorom sa strankama vladajuće koalicije ili prećutnim, sa njihovim biračkim telom. Ukoliko pobedi, biće to brzi povratak njegove opcije u proces političkog odlučivanja, ako pak u drugom krugu izgubi od Nikolića, dobiće potvrdu svog neospornog liderstva među političkim partijama nekadašnjeg DOS-a ali i sadašnje vlasti. S druge strane, neulaskom u drugi krug, kandidat DS ne gubi gotovo ništa. Ostaje u opoziciji gde je i sada čekajući neku novu priliku da ponovo okuša sreću u političkoj areni.

Sa imageom drugog čoveka DSS i bez neke izrazite podrške svih koalicionih partnera njegove stranke u aktuelnoj Vladi, Dragan Maršićanin ušao je u političku borbu sa kandidatima opozicije. Za razliku od Nikolića i Tadića i ostalih protivkandidata, ulog u predsedničkoj kampanji predstavnika „Naše Koalicije“ višestruko je veći.  Reč je o, ni manje ni više, o demokratskom kredibilitetu i (samo)održanju postojeće Vlade Srbije. Izgubi li, nejaka Vlada će biti slabija nego što jeste, a opozicija će s dobrim političkim razlogom tražiti vanredne izbore. Usled ne mnogo mudro vođene kampanje, izgledi za drugi krug nisu ni približno onakvi kakvi su mogli biti. Naime, pre početka kampanje kao kandidat DSS-G17 Plus-SPO-NS, Maršićanin je raspolagao sa 1. 550. 000 glasova koliko je zbir pojedinačnog učinka svake stranke vladajuće koalicije na decembarskim izborima, što je više od glasova kojima su raspologala svi njegovi izborni takmaci. Niz, po Maršićanina nepovoljnih događaja u kampanji, pokazao je da inicijalna brojčana prednost nije neki naročit adut u aktuelnoj političkoj kompeticiji. Ipak, makoliko delovala nerealnom, eventualna njegova pobeda konsolidovala bi redove vladajuće koalicije i dala snažan demokratski impuls radu i programskim ciljevima.Vlade.

 Nekako iz drugog plana, što njemu nije svojstveno, predsednik novoformirane stranke „Snaga Srbije“, Bogoljub Karić nametnuo se kao nova relevantna politička ličnost. Za razliku od „trilinga“ favorita, Karić nijednog trenutka nije bio, niti je nečiji zamenik. (Nikolić i Maršićanin su još uvek Šešeljevi, odnosno Koštuničini zamenici, a Tadić je skoro deceniju bio u senci ne samo lidera DS, već i njihovih zamenika). Doduše, on je u politici početnik, ali harmoničan spoj poznatosti u širim društvenim slojevima i dobro organizovane kampanje munjevito su Karića učinili političkom ličnošću. Sloganom „U Srbiji ima hiljadu Bogoljuba“, Karić je građaninima Srbije ponudio biografiju kontraverznog i uspešnog biznismena. Treba naglasiti da visok stepen averzije stanovništva prema političarima i politici, predstavlja još jedan adut uspešnog poslovnog čoveka Bogoljuba Karića u političkoj borbi. 

U središtu njegovog nastupa je zalaganje za porodični biznis i oporavak privrede koje je skladno ukomponovano sa visokim stepenom autentičnog domaćinskog pijeteta prema nacionalnoj tradiciji i kulturi. Treba primetiti i da je jedini bizmismen među političarima u kampanji, za razliku od svojih oponenata, prvi otvoreno govorio o teškim i bolnim pitanjima srpske politike kao što su Kosovo i saradnja sa Haškim Tribunalom, ali i o ulasku u EU kao i kontraverzama vezanim za naplatu ekstra profita njegovoj kompaniji „Mobtel“. Ne bez dobrih razloga, Karić beleži rast rejtinga od martovskih 2,6% do majskih 11,2%, sa otvorenom mogućnošću daljeg napretka.

U ekonomski-socijalno posrnuloj državi, Karićeva poruka dovoljno je sugestivna da već sada, a naročito u bliskoj budućnosti, može biti značajan faktor na političkoj sceni. U drugi krug po svemu sudeći ne može, ali njegov izborni rejting biće dovoljno  visok da podrška koju uputi jednom od kandidata u drugom krugu bude značajna za ishod izbora. Uz to dobar rezultat na predsedničkim izborima dao značajan implus razvoju njegove stranke.

Sadržina i tok predizborne kampanje 

Tok i ključne zaplete predizborne kampanje treba posmatrati iz perspektive tri pitanja: 1) Kakav je poželjni profesionalni i moralno-psihološki profil predsednika Srbije 2) Koji su prioritetni problemi društva i države u Srbiji 3) Kakav je i koliki je uticaj dnevno-političkih događaja na tok predesedničke kampanje.

Uticaj dnevno-političkih događaja na predsedničku kampanju izuzetno je snažan. Hapšenje Milorada Ulemeka Legije i nedoumice oko suđenja za ubistvo Zorana Đinđića, šećerna afera i zaplet oko hapšenja vlasnika MK Miodraga Kostića, ponovna tematizacija naplate poreza „Mobtelu“, kao i čitav niz drugih večitih opštih ali i konkretnih tema kao što su skupštinske rasprave, licitiranje sa patriotizmom i politikanstvo u odnosima sa Hagom, učinili su predsedničku kampanju konfuznom i punom negativnog naboja. Neretko rečnik uvreda i kleveta, optužbi i kontraoptužbi daje ton političkim sporenjima.

Zanimljivo je primetiti da su dnevno-politički događaji u kontekstu predizborne kampanje omiljena tema ovdašnjih spindoctors. Oni su potpuno svesni da ovim temama može brzo, efektno i lako politički profitirati. Ova kampanja potvrdila je oprvadanost sentence „da brzina ubija“ kao i to da primaljivost lakog dobitka ne znači da se do njega uvek i stiže. Izjava visokog funkcionera DSS-a i vladinog činovnika Dejana Mihajlova potvrđuje navedenu tezu. Kontraproduktivnost izjave još zvaničnog šefa izbornog štaba „Naše Koalicije“ ne može biti jasno kvantitativno izmerena, ali se o njenom negativnom uticaju na rejting Dragana Maršićanina može doneti vrlo jasan zaključak. Pored ostalog „Slučaj Mihajlov“ rečito govori i o nespremnosti srpskog birača da prihvati negativnu kampanju kao obrazac političke komunikacije, što je svakako pozitivna pojava.

Već navedena istraživanja poželjnog profesionalnog i moralno psihološkog profila, kao i skupa glavnih problema društva i države, omogućavaju razumevanje kako psihološke mape srpskog birača tako i sadržaja predsedničkih  programa i obraćanja kandidata. Neposredno istražujući ove teme, agencija „Marten Board International“ došla je do sledećih zaključaka: Na ceni kod birača u Srbiji su ljudi iz sveta ekonomije. U odnosu na profesionalne političare, oni imaju dvostruko veći stepen podrške kod građana (eksperti iz oblasti i ekonomije i uspešni biznismeni uživaju poverenje 61% nasuprot profesionalnim političarima za koje se izjasnilo 31,1%). S druge strane, sposobnost u rešavanju konkretnih problema i poštenje imaju nesumnjivi primat kada je reč o moralno-psihološkom profilu kandidata za predsednika Srbije. Takođe ekonomsko-socijalna pitanja (životni standard građana, oporavak i privredni razvoj zemlje, nezapolenost i kriminal i korupcija) dominariraju nad svim ostalim važnim socijalnim i političkim temama.

Navedeni podaci objašnjavaju ogromnu zastupljenost ekonomsko-socijalnih tema u aktuelnoj predsedničkoj kampanji. Kandidat grupe građana „Da Srbija radi“ Bogoljub Karić najviše govori o hitnom i efikasnom rešavanju problema nezaposlenosti, oporavka privrede i pokretanja proizvodnje. Simbolika razbijanja katanca na vratima zatvorenih fabrika i proizvodnih postrojenja najupečatljiviji je prizor Karićeve kampanje ali ujedno i metafora ekonomskog stanja u Srbiji. Katanac na vratima, znak je posrnule i opustošene srpske privrede i velikog siromaštva, dok gest njegovog razbijanja označava nedvosmislenu nameru da se sumornom svakodnevicom radikalno i neizostavno prekine. 

I ostali kandidati opozicije govore o nužnosti energičnog rešavanja socijalno-ekonomskih problema. Tomislav Nikolić, lider radikala, otvoreno obećava da će se u Srbiji živeti „realno“ bolje neposredno nakon njegovog izbora, dok kandidat DS-a, Boris Tadić oslanjajući se na pozitivne efekte ekonomskih reformi iz prethodne tri godine, zagovara njihov energičan nastavak i poboljšanje životnog standarda. S druge strane, govoreći o socio-ekonomskim temama, kandidat vladajuće koalicije insistira na već vidljivim pozitivnim dostignućima ne tako davno izabrane Vlade Srbije pocrtavajući pritom nužnost svoje pobede kao garanta daljeg napretka u socijalno-ekonomskoj sferi.

Spoj dominatnih socijalno-ekonomskih tema i izjašnjavanja o dnevno-političkim događajima bitno određuje sadržaj i tok predizbornih kampanja.U aktuelnom političko-medijskom galimatijasu, prenebregavaju se barem dve notorne političko-pravne činjenice:

Ustavna ovlašćenja Predsednika Republika nisu ni na koji način neposredno vezana za sferu ekonomije i socijalne politike, već su prvenstveno što reprezentativna i u određenom smislu nalik ovlašćenjima u (polu)predsedničkim sistemima (posebno u slučaju vanrednog stanja). Drugo, funkcija Predsednika Republika kao simbola političkog jedinstva povlači imperativ uzdržanosti od odveć često banalnih dnevno-političkih sporenja.

Uprkos svemu Srbija će imati predsednika

Umesto zaključka bilo bi možda uputnije dati komentar na još jedan podatak iz istraživanja MBI koji zaslužuje pažnju. Na pitanje „Da li verujete da će Srbija nakon izbora predsednika bolje funkcionisati kao država?”, potvrdno je odgovorilo svega 20,5% , dok je ostatak ispitanika dao iznijansirano skeptičan odgovor. Dakle, presek stanja u biračkom telu čini primetnim izrazit nedostatak vere u autoritet predsedničke funkcije i kredibilitet političkog sistema. Autoritarni način vladanja Slobodana Miloševića i institucionalna agonija u postpetooktobarskoj Srbiji imali su i još uvek imaju izrazito negativan učinak. Nema sumnje da je nedostatak poverenja u institucije sistema velika  prepreka razvitku institucija političke demokratije i javne političke kulture primerene liberalno-demokartskom poretku.

Uprkos svemu, Srbija će krajem juna dobiti svog prvog čoveka. Ma ko bio izabran, od njega će se očekivati da pokaže visok stepen političke zrelosti, otvorenost za razgovore i delotvorne sugestije koje će pomoći građanima da prebrode sumornu realnost života u Srbiji.