Dušan Pavlović

"Obaranje vlade" zbog Čedomira Jovanovića

Nedavni pokušaji Demokratske stranke da pokrene javnu diskusiju o padu vlade Vojislava Koštunice propao je. Jedan od razloga za taj neuspeo pokušaj leži u tome što prava namera nije bila toliko da se sruši vlada, koliko da se konsoliduju prilike u Demokratskoj stranci iz koje je nedavno izbačen Čedomir Jovanović.

Suština sukoba između frakcije koju je u stranci predvodio Čedomir Jovanović i Boris Tadić sastojala se u odnosu Demokratske stranke prema ostalim strankama, pogotovu onima koje danas čine vladu. Jovanovićeva frakcija je shvatila da se DS nakon Đinđićeve smrti menja, te da to više nije ona Demokratska stranka koja sebe vidi kao jedinog odgovornog aktera za sprovođenje reformi u Srbiji. Insistiranje na politici jedinog odgovornog za reforme doveo je do velikog protesta u Demokratskoj stranci (jer stranci umanjuje koalicioni kapacitet), i Jovanović je isključen.

Činjenica da je Jovanović isključen ne mora da znači da on u mnogo čemu nije bio u pravu. Ali u politici se ponekad dešava da je manje bitno šta se tvrdi, a da je bitnije način na koji se to tvrdi, odnosno kakvim se argumentima ta tvrdnja brani. Recimo, saradnja sa Haškim tribunalom i hapšenje optuženih može se pravdati pozivanjem na svevišnje principe večne istine koju su spoznali samo odabrani (što implicira da su svi ostali neuki ili imaju pogrešna uverenja). Istu stvar je moguće dosledno braniti ukazivanjem na međunarodne i domaće obaveze koje Srbija kao država ima. Može se, recimo, reći kako je Srbija potpisnik ugovora u Dejtonu koji obavezuje na saradnju sa Tribunalom. Drugo, na saradnju obavezuje i domaće zakonodavstvo. Jer, Srbija je, nakon što se Savezna Republika Jugoslavija transformisala, preuzela tzv. zakon o saradnji sa haškim Tribunalom koji je u saveznoj skupštini usvojen 2002. godine, a koji Srbiju obavezuje na hapšenja i izručenja optuženih ukoliko to Tribunal traži.

Bilo kako bilo, od kada je na njeno čelo stao Boris Tadić, Demokratska stranka se u nekim aspektima svoje politike zaista približila politici onih stranaka koje smatraju da za sprovođenje reformi imaju svo vreme ovoga sveta, a u nekim aspektima se ponaša čak nereformski. Tako se, recimo, Demokratska stranka iz neobjašnjivih razloga zalaže za to da Kosovo ostane deo Srbije, u skupštini izbegava da podrži budžet kojim se propisuje restriktivna fiskalna politika (koja ne može a da ne bude na liniji ekonomskih reformi onako kako su one formulisane 2001. godine), a predsednik stranke, opet iz nerazumljivih razloga, štiti Miloševićeve generale . To u javnosti stvara nesklad između ciljeva i sredstava i projektuje loš imidž stranke. Otuda nije čudo kako Jovanovićeve optužbe da je Tadić “Koštunica sa laptopom” u javnosti ne ostaju bez prijema.

Namera da se u javnosti taj imidž malo popravi dovela je do najava za obaranje vlade. Za taj poduhvat DS u ovom trenutku nema nikakvu stratgiju. Ozbiljniji pokušaj obaranja vlade bi mogao da se pokuša najpre sa Radikalima, ali Radikali su po tom pitanju ambivalentni: oni žele izbore, ali još uvek ne žele da do tih izbora dođu uz saradnju sa Demokratskom strankom. Pitanje je takođe na kojoj osnovi bi ove dve stranke našle zajednički jezik u rušenju vlade. Svakako ne oko nesaradnje sa haškim tribunalom.

Rušenje vlade bi moglo da se proba i sa Srpskim pokretom obnove. Tu se zajednička osnova politike rušenja vlade mogla lakše uspostaviti. Ali u ovom momentu nije sasvim jasno u kojoj meri je vrh ove stranke sposoban da kontroliše svoje poslanike u skupštini. Poslanici SPO-a izgledaju zainteresovaniji od rukovodstva stranke da još neko vreme ostanu u skupštini, pa im pad vlade tu mrsi konce.

Postoji još jedan način da vlada okonča svoj mandat. To je donošenje novog ustava. Nakon njega bi logično morali da se raspišu izbori na svim nivoima. Ali to onda više ne bi moglo da se nazove obaranje vlade.

(Rep. 320/14; 8. decembar 2004)