Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Dragan Milosavljević

Treniranje kičme

Ovih dana su evropski zvaničnici, razgovarajući u Briselu o sudbini Kosova na temu »standardi pre statusa«, pomenuli konfederaciju ovog od nedavno američkog protektorata sa Srbijom i Crnom Gorom. U kom slučaju, zaključuju mudraci, »montenegrini« ne bi morali na referendum. Uštedelo bi se na parama, živcima a možda i na krvi. Balkan je to, voli da proizvodi sopstvenu istoriju, ne pita za cenu. A upravo to valja onemogućiti da ne bi Rovci ili Vasojevići, tamo negde u gudurama ukresali Treći svetski rat.

Zato ako vam ta izričita preporuka liči na neuvijeno grub savet o »mirnom rastanku zbog potreba evropske stabilnosti«, a da se pritom ne testira narodna volja u bar dve članice virtuelne tvorevine, koja će trajati koliko prosta deoba paramecijuma na preostale balkanske banana države, verovatno ste u pravu.

Ali tim gore po vas ako u celom scenariju posle krvavog razbijanja prethodne Jugoslavije i naknadnog priznanja da pravog povoda upada u Irak nije bilo, to jest bio je izmišljen od strane CIE i MI 6, prepoznate nekakvu uobičajenu neokolonijalnu praksu. U vidu logične karike žestoke borbe za kontrolu energetskih resursa, njihovih koridora, pa čak i vodu. Onu pijaću koja je sve vise deficitarna.

U zemlji u kojoj danas sve monetarne tokove drži jedna nevladina organizacija, maskirana u političku partiju, kojoj asistiraju pijavice iz tegle neoliberalnih »doktora«, gde hiljade špijuna poput termita rastaču ostatke tkiva bezbednosti, vojske, a visokoobučeni specijalci vodećih zemalja NATO, loveći bosanskog Robin Huda, opipavaju puls Srbiji, rizikujete ako držite otvorene oči.

Može vam se učiniti da država u kojoj živite jeste obična fatamorgana i opsena u kojoj, osim brojnih televizijskih stanica koje prozvode nekakvu debilizujuću pornografsku veselost i listova koje u anacionalnom trabunjanju predvodi »najstariji list na Balkanu«, sve ostalo je slika i prilika »spžene zemlje«.

Srećom da nema mnogo mesta i prostora gde biste preneli ovakva zapažanja a pogotovo ne na vodećim medijima koji su ovih dana u istinskoj pozitivističkoj afirmativnoj groznici utrkivanja ko će dati veći značaj poseti novoizabranog predsednika povratnika iz SAD, odakle je doneo pun kofer obećanja. Doduše, iz njega izdajnički ispod nabubrelog poklopca viri ultimatim o neophodnosti izručenja Mladića u veoma kartkom roku »ili slede sankcije«.

U celoj toj groteski lobotomije zaista nije odudarala ceremonija dočeka predsednika na vratima državne televizije, pre ugovorenog intrevjua, gde je ulogu slona u staklarskoj radnji odigrao direktor, čiju je napadnu ležernost u iskazivanju dobrdošlice na temu OK burazeru, sad ćemo da te uramimo, opravdavala činjenica da je na vreme u svojoj kolumni u NIN-u, u »caru Borisu« prepoznao »Koštunicu sa lap topom«. Bilo je to odmah pošto je napustio poziciju Vojinog savetnika. Ko umije. . . . .

Pokazalo se tako da divlje i nezaustavive medijske »grdosije« koje gaze sve pred sobom mogu praviti piruete na jednoj nozi. Pod uslovom da u cirkusu, kakva je danas srpska vlada kojom, reklo bi se, upravljaju medijski moćnici, a ne oni njome, dobije adekvatan tretman - dosta sena u jaslama i ulogu glavne zvezde.

Ništa manje tugaljivo nije bilo gledati šlihtanje voditeljke, iskusne medijske kobre čiji ujed dok je harala u » slobodnim medijima« niko nije preživeo. Sada bezuba se preslišava u gomili pripremljenih afirmativnih pitanja predsedniku koji je zaista taj sat delovao »svetski a naše«.

Ali to je samo televizija koja glumi da Srbija želi i odobrava doslovce ono što snuje njena skorojevićka elita. Život je ustvari negde drugde, gde tranzicioni Srbi iz dana u dan pod sve većim opterećenjem vežbaju elastičnost kičme poraženog naroda kome još ne polazi za rukom da projektovanu sudbinu najgoreg evropskog parije prihvati kao nešto zasluženo i od Boga dato. Malte ne poklon u vidu prava na opstanak. Ništa više od toga.

Izmoždena i osirotela većina okupljena je oko ivice političke baruštine, u kojoj su ostali samo oni najkrupniji krokodili. U nedostaku posla, često i hleba, gledaju u kaljugu gde se odvija obračun između domaćih tajkuna i stranih eksperata. Gradjani jos nisu obavešteni od strane medija da je ulog u ovom makljanju njihova sopstvena koža, to jest da jedini njihov istinski izbor čeljust žilavih Slobinih oligarha ili »privilegija« da budu bez bola u trenu progutani od mastodonata. Oni više od decenije krče puteve demokrature u bivšim zemljama lagera. I na samoupravnom nesvrstanom Balkanu.

Dakle, taj dvoboj inostranih i domaćih alavih nemani, gde blato pršti na sve strane, na ekranima dobro profiltrirano kroz uređivačke politike bivših sekretara Skoja i njihovih potomaka, sada kloniranih patuljaka medijske mondijale, deluje gotovo ljupko. Mada su u igru uvučeni i sindikati i gladni radnici i neisplaćeni seljaci, pa letnje odmeravanje snaga preti da izmakne kontroli i nastavi sa kao vrela politička jesen.

Ogromni ulozi su u pitanju na »demokratskom ruletu», može se razumeti iz argumenata suprotstavljenih. Ne samo stotine miliona, ili brojne milijarde evra, opranih ili koje čekaju na pranje kroz ponuđene političke partijske filtre, već su tu i sudbinska pitanja kao što je, recimo, jednostrano povlačenje tužbe protiv pojednih članica NATO agresora, uz uveravanja da se možemo pouzdati u reč datu u četiri oka da će našim primerom poći i ostali. Muslimani i katolici koji na toj političkoj igri živaca protiv vekovnih pravoslavih suparnika računaju na dobitke stotine milijardi evra ratne odštete. Teritorije su uglavnom konzumirali u protekloj etapi.

Zaista zvuči groteskno da su idejni tvorci krvavih scenografija Merkala, Vase Miskina i Račka spremni da budu jemci Srbima u partiji u kojoj ovi mogu izgubiti i državu i gaće, dostojanstvo izgleda više nije na ceni niti je platežno sredstvo.

Začudo sa kakvom lakoćom pripadnici elite u tim brzacima diplomatije, vojne strategije koju uopste ne poznaju, zamki i osvedočenih lukavosti vladara sveta, kojima je jedino važno pokriće za agresije i pljačke, titraju na brzacima između Evrope i Amerike, reklo bi se poput bezbrižnih plutanih zapušača koji su nepotopljvi upravo zato što nemaju nikakvu težinu.

Neopterećeni bilo kakvom dražavničkom odgovornošću, od koje je recimo patio jedan Pašić, lišeni »balasta« iskustva i promišljanja. Oni se drže matice između Haga i Vašingtona, koja ih nosi, koja im daje pogon, srećni i zadovoljni da su na površini i čvrsto nameravaju da na njoj ostanu i opstanu. Pa čak i ako se sve oburva u ponor, oni znaju, isplivaće u nekakvu zavetrinu rezervisanu za prvoborce demokrature.

Teško je u takvim okolnostima zaobići citat iz poslednje knjige mnogo hvaljenog i mnogo kuđenog komuniste i »reformatora«, čoveka, a to je danas retkost, koji je umro pre sopstvenog uverenja, pokojnog Stipe Šuvara. On je poručio u svojoj zadnjoj knjizi »Jugoslovenski karusel« da na ovim prostorima od Ljubaljane do Đevđelije »nema demokratije i demokratskih procesa. Ima samo međusobne trgovine partijskih kartela« , a cinični, nepopravljivi i neuhvatljivi Brana Crnčević to drugim rečima kaže čim su mu greškom dali reč: »Danas partije izlaze na izbore samo zato da bi međusobno trgovale zabludama i glasovima svojih birača.«

To se sve može lako sagledati pogledom kroz prozor i zato u ove vrele dane spustite šalone i gledajte televiziju. Tamo će vam politički prvaci, uz nezaobilazne blizance (Vuk i Velja) objasniti da se danas u budućnost, onu evropsku, može stići samo zatvorenih očiju, a držeći njih za ruku. Jer oni, za razliku od nas, znaju put. Mada, svi smo mi čitali Domanovića. . . .

28. 07. 2004 .

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM