Dragan Milosavljević

Srbija u raljama »nezavisnog novinarstva»

Djindjić protiv Djindjića

Autoru knjige »Djindjić u kandžama mafije«, žestoko osporene u Medija centru od strane »demokratske omladine«, i u maniru » kulturne revolucije« bačene na lomaču javne osude pre nego što je pročitana, valja skinuti kapu za dosetljivost.

Za sve one koji pomalo sumnjaju da mi »demokratski« i »pluralistički« u stvari biramo gubernatore a ne lidere, njegove knjige su poučne i inspirativne. Teraju na razmišljanje o pravoj prirodi i inspiratorima puča nazvanog »demokratskom revolucijom«, što ovde, pogotovo tokom učestalih izbornih kampanja, nije hobi ni takmaca ni navijača medju taocima mafije koja ima svoju državu.

Života Ivanović, penzioner, a ne aktivni novinar Tanjuga, kako je brže bolje javljeno u medijima, prevazišao je štosom svetski poznatog Milorada Pavića literarnog imitatora magične kocke gde se sistemom obrni-okreni traga za slaganjem do savrsenstva haotično razbacanih kockica – samo što se u ovom slučaju radi o istini.

Reč je o liku i delu kontrovezrnog premijera Zorana Djindjića, kako to Tijanić za bivšeg prijatelja hoće da kaže, »streljanog« od strane »skotova«, glodur veruje iz najbliže mu okoline.

Šta je to uradio Života, što će mu kad-tad doneti ako ne Pulicerovu nagradu, onda makar priznanje kao novinaru koji je baveći se još uvek misterioznom smrću, ali pre svega kontroverznim životom, likom i delom Zorana Djindjica, napravio epohalni rez u suštinu današnjeg vrhunskog novinarstva i publicistike, kao i bledim pokušajima imitacije od strane ovdašnjih misionara te žurnalistike koja je i plaćenička i strogo namenska. Oslonjena, doduše, više na strogu selekciju nego na golu laž, ali redovno praćena uvreljivom slikom, pod zadatim uglom.

Priredio je dve knjige o Zoranu Djindjiću, jednu u izdanju novinske agencije Tanjug pod naslovom »Srbija u Evropi« koja je uz sve počasti, pre svega rukovodstvu kuće, i novom direktoru Luki Mičeti, promovisana pre više od pola godine u Tanjugovom Medjunarodnom pres centru.

Bio je to omaž stranci i njenim prirepcima koji su Mičetu iz negostoljubive sredine NIN-a koji se uspustio u koketiraje sa patriotskom opcijom, transferisali na informativni Titanik koji tokom tranzicije uzalud traga za svojom santom, a horizonte motri bronzani Moša koji kontroliše ulaz. Da li samo to?

Od pada Milosevića, agencija - gde vrhunski novinari rade za 200 evra i to kao u rudniku - privremeno je uhljeblje crnogorskih kadrova bez odgovarajućih mandata. Troškove naravno snosi Srbija koja jedina medju bišim republikama nema svoju nacionalnu agenciju. Nekoliko spratova jedne od najlepsih zgrada u Beogradu, koja je pre rata bila poljoprivredna banka a posle rata OZNA, izdato je moćnoj firmi i ima dosta tanjugovaca koji se pribojavaju da će agencija otići u stečaj kao svojevrsna informacijska šećerana, a zgrada u »prave ruke«. Svaka vrednost ima svog Koleta.

Drugu knjigu, gore spomenutu kontroverznu, sa uslikanim Legijom iznad Djindjića, Života je pokušao da predstavi u konkuretskom »Medija centru« zadužbini »ljudskih prava», »nezavisnog novinarstva« i žurnalističkoj meki »Druge Srbije« Taj verovatni best seler će za razliku od »Srbije u Evropi« doživeti snažno interesovanje.

Čak je i visprena Bećkovićka našla za potrebno da ovu spornu beletristiku uvrsti u u »utisak nedelje« mada je to verovatno utisak decenije, ako ne i više od toga.

Ne zbog spisateljskih opservacija autora, mada je Živorad dobar novinar, već zbog proste činjenice da su obe knjige zapravo priredjeni govori filozofa i političara Djindjća i novinara koji su o njemu pisali u rasponu od nekritičke glorifikacije do ocena da se radi o najtalentovanijem učeniku Makijavelija, dakle djavolovom šegrtu. To su vodeći novinski mudraci i rekli, naravno, tek pošto je ubijen.

Prva knjiga Tanjugova, dakle govori o Djindjicu dr Dzekilu, druga o Mr Hajdu.

Vrlo prosto reklo bi se. Bilo je potrebno samo iz ogromnog priliva materijala koji pristiže u novinsku agenciju kao iz neke komine filtrirati dva brendija .Postupak odavno poznat, u servisiranju političkih potreba satanizacije ili šlihtanju odredjenim političkim figurama ili trendovima. Cela ta tehnologija dobro je savladana u nekada uticajnoj državnoj agenciji. Bilo je to još u vreme dogradnje i nadradnje životnog lika i dela neumrlog Broza, politike nesvrstanosti i nepogrešivosti partije, a potom politike i »posle Tita Tito«.

Ali niko se nije setio kao promućurni Života da u razdvojenim knjigama u kratkoj pauzi pokaže da su dva lika u istom telu dr Dzekil i Mister Hajd okosnica celog jednog sistema koji je zamenio jednoumlje vestinom vrhunskog cinizma u manipulisanju i koje sebe promoviše i na ovim prostorima kao neku vrstu nove religije.

Kako je to lepo sročio Orvel »istina je laž«, »ropstvo se naziva slobodom. «Ispranim mozgovima servira se to u vidu nevladinih dekreta koji od trenutka svog uvodjenja od strane sadašnjeg gospodara sveta postaju neporeciva realanost u kojoj živimo. U kojoj je posprdanjem sa nacionalnim interesom malima oduzeto pravo na kritičko promisljanje kako sopstvene sudbine tako i sudbine države koju smatramo svojom domovinom. Njima se ugradjuju čipovi da budu prepoznati kao nepokorni nosioci »teorije zavere«.

Poznato mi je da je gospodin Života Ivanović čovek koji vlada sa najmanje četiri svetska jezika i ima jednu od najvećih dioptrija za koje sam ikada čuo. Gotovo ceo svoj radni vek proveo je u Agenciji čitajuci svakodnevno desetine i desetine vodećih svetskih listova. Njihovi su eminetni uvodničari i analitaičari odradjivali onaj deo političkog posla koji smo mi ovde smatrali nezavisnim novinarstvom.

Prvo je servisirao duboko konspirativne crvene i crne biltene, publikacije koje su stizale na stolove Titovih aparatčika da bi isključivo oni znali šta nam neprijatelj sniva o glavi, ali kao i u svim svetilistima, ta vrsta istine, to jest pogleda na svet prožetog jasno fiksiranim interesom onih koji vladaju svetom, bila je moć pravosvestenika. Znao je Života da se Jugoslavija raspala bar deset godina pre armagedona koji se pripisuje Srbima. I pisao o tome i upozoravao .Optužili su ga da je nacionalista.

Veselim se pri pomisli da je Života makar kao penzioner izašao iz utrobe galije i sa palube doviknuo svima koji još imaju uši da čuju, oči da vide i pamet da razmisljaju. »Ljudi nemojte misliti tudjim glavama i meriti tudjom savesti«. Dovoljno je kupiti dve knjige o dve istine o jednom čoveku da bi se shvatilo da je jedna od najvecih enigmi za balkansku pamet dobro uznegovani princip dvostrukih standarda jedne civilizacije koju je ovih dana zapadni autor nazvao »demokratskom kolonizacijom«.

Nažalost, čak i jedan vispreni Zoran Djindić nije shvatio da je njegov posao kao i onih koje zastupa isključivo da vesla i to po komodi, a ne da drži kormilo u ruci.

Tu lekciju ostali iz šlihtarske DOSOVSKE »elite», koji glume političke ambicije, dobro su shvatili.Oni bi svakako mogli u svojoj biblioteci da drže obe knjige o liku, delu i sudbini premijera države koja što vise stremi Evropi sve je bliža »Ognjenoj zemlji«.