Djordje Vukadinović

Rastanak se primakao?

Još uveče 13. juna, nakon što su saopšteni prvi rezultati prvog kruga predsedničkih izbora na kojima je kandidat vladajuće koalicije zauzeo četvrto mesto sa ponižavajućih 400 000 glasova, bilo je jasno da je ovoj Koštuničinoj vladi u političkom smislu slomljena kičma i da će sve nakon toga manje-više biti samo politička agonija, sa elementima političke farse. (Pri tome, za analizu ostaje jedino dilema šta je bilo tragičnije i gore: da li sama odluka da se Maršičanin gurne u predsedničku trku, ili njegova bleda kampanja, ili pak jadna podrška koju su koalicija, vlada, pa i sam DSS, pružali «svom» kandidatu?)

Bilo kako bilo, Koštunica je potvrdio nepisano pravilo, koje je više puta iskušavano i na njegovim prethodnicima, da se najviše greši upravo u trenucima uspeha i opuštanja. Tako se, na primer, Miloševiću nakon apsolutnog trijumfa na izborima 1990. dogodio 9. mart, posle Dejtona skandal sa lokalnim izborima 1996. a i većina dosovskih privredno-političkih nepočinstava učinjena je, ili bar pripremljena, za vreme postpetooktobarske euforije tokom prve godine vlasti. Tako su, izgleda, uspeh u formiranju vlade i poslovi u vezi sa tim toliko okupirali Koštunicu i njegovu ekipu da u prvi mah uopšte nisu primetili pogibelj koja se u vidu preranih predsedničkih izbora nadvila nad tek ustoličenu koaliciju. A kada su se osvestili, bilo je već kasno. (Uostalom, ni Milošević u jesen 2000. nije morao da ide na izbore, niti je Djindjić morao baš toliko da druguje sa Surčincima.)

Čas istine

Uzalud potonje (uostalom, teoretski ispravno) naglašavanje kako su predsednički i parlamentarni izbori različita stvar i kako se na prvim, u principu, glasa više za ličnosti, a na drugim za politiku. Uzalud pokušaji da se brzopleto raspisivanje predsedničkih izbora prikaže kao akt vrhunske principijelnosti nove vlasti («Eto, nismo morali, ali smo želeli da se zemlja institucionalno zaokruži, a Srbija najzad dobije domaćina»). Uzalud nastojanje da se bedan medijski nastup i odsustvo svake inicijative na informativnom polju predstavi kao znak ekstremne demokratičnosti ove vlade koja, eto, po prvi put u srpskoj istoriji, nema nameru da kontroliše javnost. Uzalud vajkanje da je vlada otpisana i dezavuisana pre nego što je stigla da učini bilo šta – svejedno da li dobro ili loše. Uzalud podsećanje da ovi predsednički izbori nisu imali karakter referendumskog izjašnjavanja o (ne)poverenju vladi, i da je, na kraju krajeva, vlada legitimna sve dok ima većinu u parlamentu.

Čestice istine sadržane u navedenim tvrdnjama neizbežno i ubrzano blede u sudaru sa oporim političkim realnostima. Da, na predsedničkim izborima se birači zaista primarno opredeljuju za ličnosti, ali tako je manje-više na svakim izborima, uključujući i one parlamentarne, koji se održavaju po proporcionalnom principu. Pogotovo je tako u politički - a i šire – slabo pismenoj Srbiji, hronično opterećenoj liderskim sindromom i potragom za «pravim vodjom». Da, kandidat je bio neadekvatan, trenutak nepovoljan, a mediji izrazito nenaklonjeni. Ali ne radi se tu o nepomerljivim astronomskim ili geološkim datostima, na koje ljudska ruka ima malo ili ni malo uticaja. Naprotiv, i trenutak i kandidat i kampanja i odnos prema javnosti bili su stvar odluke i Koštuničinog svesnog ili nesvesnog izbora. I sve je to bilo nesumnjivo loše, pri čemu će čak i najverniji privrženici Koštuničinog lika i dela u svemu tome teško moći da prepoznaju samo izraz tolerancije, poštenja i demokratičnosti, a ne i nešto od one poslovične DSS-ovske sporosti i smotanosti koju im protivnici tradicionalno spočitavaju. Da, junski predsednički izbori nisu prevashodno bili referendum o vladi, ali su dramatično povećali već ranije rašireni utisak o njenoj privremenosti i drastično oborili cenu njenih akcija na političkoj berzi. Najzad, legitimnost neke vlasti se ne svodi samo na postojanje ili nepostojanje odgovarajuće skupštinske većine - to je pitanje elementarne legalnosti i u normalnom svetu se uopšte i ne postavlja, baš kao što ni poštovanje zakona ne može biti suština nečijeg političkog programa. (Ali u političkim okolnostima koje vladaju u Srbiji valja ipak kao značajnu činjenicu istaći da se ova vlada, za sada, a po svemu sudeći i ubuduće, neće služiti svim onim nedemokratskim i moralno odurnim sredstvima kojima je njena prethodnica kupovala i krpila svoju parlamentarnu «legitimnost».) 

Sve se plaća

Čak i da vladin kandidat nije toliko insistirao da je u pitanju «sukob politika, a ne ličnosti», i čak da iza njega na spotovima i mitinzima nije bila postrojena čitava vladajuća garnitura na čelu sa Premijerom i pred kraj nešto bolešljivim Labusom, vlada bi teško mogla preživeti junsko izborno poniženje. Pogotovo ukoliko bi se na njega nadovezao novi neuspeh na predstojećim lokalnim izborima (koji, razume se, takodje «nemaju nikakve veze sa sudbinom vlade»), što bi dodatno povećalo nervozu i tenzije unutar vladajuće koalicije, a njen položaj u javnosti učinilo još nemogućijim. Već sama predizborna kampanja (u koju, ovoga puta, vladajuće stranke idu odvojeno) povećaće broj incidenata i javnih duela medju liderima vladajuće koalicije, koji ni do sada nisu delovali kao naroćito složna braća. (Istina, upućeni tvrde da je tih sukoba u samoj vladi zapravo mnogo manje nego što se spolja stiče utisak.) Gde nema sreće (para), nema ni sloge – i obrnuto – a sadašnja srpska vlada od početka oskudeva i u jednom i u drugom. Već nakon tri-četiri meseca od osnivanja, ona se našla u praktično bezizlaznoj situaciji. Njen opstanak zavisi od milosti drugih, tačnije, od Borisa Tadića i procene zapadnih političkih krugova da ne treba žuriti sa izborima i rušenjem aktuelne vlade, pre nego što ona u potpunosti ne iscrpe svoj «reformski potencijal». No, dok «medjunarodna zajednica» u tom pogledu barem pokazuje izvesnu doslednost (naime, na sličan način su, podjednako principijelno, podržavali i prethodnu vladu), šta reći za danas vladajuće stranke koje su dve godine trubile o skandalu da «vlada koju podržava jedva 20 procenata birača drži 100 odsto vlasti»? 

U najnezavidnijem položaju se, naravno, nalazi DSS, kao najjača i istovremeno i najodgovornija članica vladajuće koalicije, koja je ujedno bila i najžešći kritičar prethodne vlade. DSS i njegov lider sada plaćaju ceh svoje neodlučnosti i svojih nekapitalizovanih pobeda. Ironijom sudbine, Koštunica i DSS su u trenutku svog političkog vrhunca ostajali manje-više razvlašćeni, da bi se prve ozbiljnije vlasti dokopali tek onda kada je njihov politički zenit već uveliko prošao. Tako se, makar sa zakašnjenjem, potvrdilo da nakon nekapitalizovanih političkih uspeha, pre ili kasnije, mora stići zaslužena kazna, a sam DSS se našao u ulozi svoje mnogo kritikovane sabraće iz nekadašnjeg D(O)S-a. Kao da je nekom i negde naročito stalo da Srbija u završnu fazu evro-balkanskih (dez)integracija ulazi sa slabim i nestabilnim vladama, bez dovoljno legitimnosti i snage za ozbiljnije pokrete u bilo kom smeru.

 Posle trijumfalnog septembra, pa i decembra 2000, Koštunica je zabeležio dve polu-pobede na predsedničkim izborima 2002. godine, te polu-poraz na parlamentarnim izborima u decembru 2003. Da bi, napokon, usledila samo na prvi pogled nezaslužena i «ničim izazvana» katastrofa u junu 2004. godine, koju, pored ostalog, treba posmatrati i kao zakasneli odjek svih onih prethodnih propuštenih prilika i proigranih pobeda. Biti vlast u današnjoj Srbiji svakako nije najbolja moguća pozicija za popravljanje stranačkog rejtinga (zbog toga Tadić i neće žuriti sa ulaskom u vladu), ali još uvek nosi izvesne privilegije kojima se donekle kompenzuje muka svakodnevne borbe sa Karlom del Ponte, budžetskim deficitom, gnevnim sindikalcima, nezadovoljnim prosvetarima i organizovanim «proizvodjačima jagodičastog voća». DSS je, medjutim, za sada uspeo da na svoja sve slabija pleća primi najveći deo nepopularnog tereta vlasti, dok mu oni sladji i masniji zalogaji, iz ovih ili onih razloga, konstrantno izmiču, što je izvor već hronične frustracije i latentnog nezadovoljstva, kako medju biračima, tako i unutar njihovog stranačkog aparata. I sve je manje onih koji će u takvom stanju stvari videti samo poštenje i spremnost na samožrtvovanje radi viših državnih interesa. (DSS je takodje lansirao još jednu novinu u – ne samo - srpskoj političkoj praksi: naime, sklonost da onda kada su najjači na izbore idu u sumnjivim i nedefinisanim koalicijama, a kada su najslabiji, onda izlaze sami.)

Romantizam i realizam

 Uprkos svemu rečenom, DSS do daljeg ostaje relevantan faktor na političkoj sceni, i jedna od retkih članica vladajuće koalicije koja ima neku političku budućnost. Ipak, od postpetooktobarskog političkog giganta koji grmi o «izneverenoj volji naroda» dok ga Djindjić i družina drže podalje od vlasti, DSS se ovoga leta sveo na treću ili čak četvrtu stranku, koja u nekim delovima Srbije (Vojvodina, na primer), sve ozbiljnije počinje da strahuje i od izbornog cenzusa. Još pre desetak meseci DSS je vatreno prizivao izbore i narodni sud, a sada su došli u situaciju da u predstojeću sezonu izbora ulaze kao što su nekada nacističke žrtve ulazile u gasne komore – uglavnom pomireni sa sudbinom i uz bledu nadu u neko nadzemaljsko čudo. No, bez obzira na to što nosi bradu, Zoran Drakulić teško da može biti taj priželjkivani čudotvorac, iako, uz malo sreće i dobru kampanju, verovatno može zaustaviti, ili makar usporiti opasnu spiralu DSS-ovog pada.

Drakulićevo, u izvesnom smislu, zakasnelo, a u drugom, opet, možda i prerano aktiviranje, pouzdan je dokaz da su Koštunica i njegova stranka nezadovoljni onim što su bili, i kako su u javnosti predstavljeni, te da žele svoj tradicionalni imidž poštenih i pomalo smušenih nacional-demokrata da dopune slikom uspešnih menadžera i operativnih tehnokrata. Maršićanin, Pavlović, pa i Vuksanović, po svoj su prilici stradali kao kolateralne žrtve ovog repozicioniranja. I ma koliko da je ova promena, ili, bolje reći, dopuna imidža dobrodošla, veliko je pitanje u kolikoj meri će se ova planirana invazija u biračko telo G17Plus, DS i Bogoljuba Karića zaista dogoditi i da li će za to možda biti plaćena cena u vidu daljeg osipanja sopstvenih glasača, romantično zaljubljenih u mladog Koštunicu i onaj «stari» DSS. U svakom slučaju, pred kreatorima Drakulićeve kampanje stoji zadatak koji umnogome podseća na kvadraturu kruga, ali pri tome ne mora biti nemoguća misija.

Ipak, ovaj riskantan manevar sa Drakulićem bio je, zapravo, jedino logično rešenje s obzirom na kadrovsku oseku i političku nizbrdicu na kojoj se stranka trenutno nalazi. A pogotovo nakon Koštuničine odluke da posle predsedničkih izbora ne povuče očekivan i častan politički potez, odnosno, podnese ostavku i ide na nove parlamentarne izbore. Bilo bi dobro znati šta ga je u ovom poslednjem sprečilo. Da li je presudan bio spoljni pritisak? Da li pritisak stranačkog okruženja koje se konačno našlo nadomak konkretne vlasti? Da li iskrena nada da će se iz makar i uzdrmane premijerske fotelje ipak moći više učiniti na ostvarenju vitalnih nacionalnih interesa nego iz pozicije opozicije? Da li vera u mogućnost istorijskog dogovora sa Tadićevim DS-om? Da li pomalo opsesivna želja da ostane upamćen kao čovek koji je Srbiji doneo novi ustav i tako sa vlasti ode uzdignute glave? No, šta god da je bilo u pitanju (a verovatno je bilo od svega ponešto), po svoj prilici se radilo o sumnjivoj političkoj računici.

 Čak i ukoliko se Tadić na odredjeno vreme pokaže kao pouzdan oslonac Koštuničinoj nestabilnoj vladi, politička i moralna šteta koju će DSS kao stranka u medjuvremenu pretrpeti ostaće velika i nenadoknadiva. Od ustava i ovako i onako neće biti ništa, barem dok se ne umilostive radikali (što je nakon otvorene podrške Tadiću pred drugi krug praktično nezamislivo), a i eventualni materijalni ćar za stranku biće veoma mršav. Ukoliko ne dodje do nekog dramatičnog preokreta, tj. nastavi li se ovo koncepcijsko lutanje i fatalističko saživljavanje sa ulogom dežurnog krivca, taoca i, navodno, jedinog zaštitnika drhavnog interesa, DSS-ov stranački rejting će se i dalje topiti, kao i ostaci Koštuničine političke harizme, sve dok utapanje u majčinsko krilo novog/starog DS-a ne ostane jedina opcija. 

Čekanje raspleta

Ovim ne želimo reći da će vlada neminovno i ubrzo pasti, niti da će taj pad bilo kome doneti neku naročitu sreću. Sticaj okolnosti i kalkulacije kreatora srpske političke i društvene stvarnosti mogu dovesti do toga da Koštuničina funkcija «čuvara vlade u letnjem periodu» potraje još nekoliko godišnjih doba. Samo na prvi pogled paradoksalno, vladina evidentna slabost mogla bi biti faktor njenog preživljavanja. Ona je, naime, toliko slaba da gotovo nikome (izuzev donekle Kariću) i ne smeta, te bi, bar što se njenih najvećih zvaničnih protivnika tiče, kao neka vrsta privremenog rešenja slobodno mogla da još izvesno vreme nastavi svoje batrganje. Poenta je, medjutim, da od tog eventualnog produžetka ni Koštunica ni DSS, a po svoj prilici ni Srbija, neće imati koristi. Naprotiv. Upravo ona briga za nacionalne interese do kojih je Koštunici stalo, i oni demokratski politički ideali po kojima su on i DSS ranije bili prepoznatljivi, mogli bi biti najveća žrtva veštačkog održavanja u životu Koštuničinog kabineta u ovakvom sastavu. Ponekad je bolje grešku priznati nego u njoj tvrdoglavo istrajavati, iako je primera ovog poslednjeg prepuna srpska politička istorija. Nacionalni, državni i socijalni problemi sa kojima će se Srbija suočiti narednih meseci, odnosno godina, takvi su i toliki da se sa njima (ako uopšte) jedino može suočiti ona već pomalo zaboravljena «koncentraciona» vlada nacionalnog jedinstva, za koju se i Koštunica svojevremeno zalagao, a svakako ne ova razbijena vojska iz Nemanjine, podložna pritiscima i ucenama sa svih strana. 

Doduše, ako i ima mesta dilemi oko toga da li se i kako snalazi u vršenju vlasti, Koštunica je do sada barem nesumnjivo pokazao da ume sa vlasti da ode, te bi se možda u ovoj stvari ipak trebalo pouzdati u njegovu sopstvenu procenu. Vreme, medjutim, neumoljivo ističe i pitanje je koliko ga je za DSS i Koštunicu još uopšte preostalo. O Srbiji da i ne govorimo.

20. avgust 2004. (Kraća verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku EVROPA)