Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Djordje Vukadinović

Slavlje na Titaniku

Pobeda Borisa Tadića na predsedničkim izborima bila je savesno pripremana i nakon prvog kruga uveliko očekivana. Već nekoliko dana pre održavanja izbora u vazduhu prestonice, koja je, skupa sa svojim medijima, i najviše doprinela Tadićevoj pobedi, osećala se pobednička atmosfera. Bilo je jasno da bi eventualna pobeda Tomislava Nikolića predstavljala ne samo veliko iznenađenje, već i pravi politički zemljotres na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, i da bi u ovom trenutku taj zemljotres neminovno išao samo na štetu Srbije i njenih državnih interesa. 

Pobeda je, dakle, bila očekivana. Jedino iznenađenje bio je relativno veliki broj izašlih birača (oko procenat više nego u prvom krugu) i, kao posledica takve izlaznosti, za obojicu nekoliko stotina hiljada glasova više nego što se očekivalo. Pokazalo se da je Boris Tadić u kampanji za drugi krug mobilisao šire slojeve biračkog tela, tako što se, s jedne strane, uspešno predstavio kao poslednja brana od radikalske lavine, ali istovremeno i kao kooperativan, za sve vrste dogovora otvoren političar, koji ume da izmami podršku, barem privremenu, svih antiradikalskih snaga. Pošto je u drugom krugu dobio gotovo dva puta više glasova nego u prvom, čini se da je pored većine pristalica Bogoljuba Karića i Dragana Maršićanina, za njega glasalo i najmanje 100-200 hiljada onih koji u prvom krugu nisu izašli na izbore. Sada se, međutim, postavlja pitanje da li je Tadiću zaista bila potrebna tako “široka” kampanja, i neće li od nje, dugoročno, i on i Srbija imati više štete nego koristi. I nije li mu, možda, za pobedu nad Nikolićem bilo dovoljno da se usresredio na sada već prilično disciplinovano biračko telo Demokratske stranke, ojačano simpatizerima satelitskih stranaka, manjina i poraženih rivala iz prvog kruga.

Tadić je bio gotovo idealan predsednički kandidat. (Možemo se samo nadati da će biti barem upola tako uspešan i kao predsednik.) Mladji, lepši i neuporedivo energičniji od svog rivala, sa licem Džordža Klunija i demagoškim potencijalom Bila Klintona, Tadić bi bio favorit maltene na bilo kojim izborima bilo gde u svetu. Ovako se dogodilo da je, s profilisanjem širokog antiradikalskog fronta koji je neka vrsta replike starog DOS-a (svi značajniji poltički akteri, plus javne ličnosti, sportisti, glumci...), pomalo u drugi plan potisnuta personalna dimenzija njegovog uspeha. I što je još gore, produbljen je politički jaz koji Srbiju danas deli na dve nepomirljive opcije, dok je, nakon Maršićaninovog brodoloma i Koštuničine podrške Tadiću, mesto medijatora ostalo upražnjeno, bez velikih izgleda da ga u skorije vreme popuni neka relevantna politička snaga. A upravo postojanje tog "trećeg puta" i nekog respektabilnog aktera u srpskom političkom centru osnovni su garant one političke stabilnosti i nacionalnog kompromisa o kojima je Tadić toliko govorio u završnom delu svoje kampanje.   

Tadić je pobedio, a ponovno, makar privremeno oživljavanje u decembru jedva upokojenog DOS-a, cena je i kolateralna korist te pobede. U odnosu na onaj stari, iz 2000-te, ovaj novi DOS je proširen Srpskim pokretom odbrane, i u međuvremeno stranački organizovanim Labusom i Dinkićem, a stečeno iskustvo u protekle četiri godine možda bi mu moglo pomoći da izbegne neke greške koje su u proteklom periodu skupo koštale i njega i Srbiju. S druge strane, otežavajuća okolnost je to što, za razliku od 2001. godine, ovaj vaskrsli "demokratski blok" sada protiv sebe ima snažne i gotovo rehabilitovane Radikale, i što više nema ni pomena od onog društvenog entuzijazma koji je pratio formiranje prve DOS-ovske  vlade. Iako su, personalno gledano, Tadić i Koštunica (pa i Labus), sve uz budni nadzor Vašingtona i Brisela, možda srećnija i kooperativnija kombinacija nego što su to bili Koštunica i Djindjić, čini se da će i dalje biti veoma teško prevladati medjusobne animozitete i uskladiti sukobljene interese drugih i trećih ešalona ovih grupacija. U bari srpske politike i dalje je previše krokodila, a sve manje vode i plena. I to će postati očito vrlo brzo nakon ove post-pobedičke idile, a najkasnije u vreme održavanja lokalnih izbora.       

Tadić je pobedio. Međutim, ne bi se moglo reći da je ovde na delu bio mnogo prizivani “francuski scenario” (opšta politička mobilizacija u Francuskoj nakon ulaska Lepena u drugi krug poslednjih predsedničkih izbora). Naime, za razliku od Lepena, Tomislav Nikolić je u nedelju dobio gotovo 500 hiljada, odnosno 50 odsto glasova više nego u prvom krugu. To je, nesumnjivo, krajnji domet koji Radikali mogu dostići u današnjoj političkoj konstelaciji, ali i jasan dokaz da je ta stranka danas najjača stranka na srpskoj političkoj sceni. Radikali, s toga, nemaju mnogo razloga za nezadovoljstvo. Suočeni sa mobilisanom demokratskom (i "demokratskom") javnošću i otvorenim neprijateljstvom većine medija, oni su dokazali svoju vitalnost i s pravom očekuju da će u skoroj budućnosti, već na prvim izborima, verovatno dodatno poboljšati svoju već i ovako odličnu poziciju u Parlamentu. Da nije bilo te antiradikalske mobilizacije koja je povremeno prelazila granice dobrog ukusa, a o dobroj demokratskoj praksi da i ne govorimo, još jedan izborni neuspeh u času kada se činilo da je pobeda već na dohvat ruke po svoj bi prilici naneo težak udarac rejtingu Radikala. Ovako, sa oreolom "moralnog pobednika" i žrtve još jedne dosovske ujdurme, oni nastavljaju dalje i to sada kao jedina prava opozicija i jedina alternativa postojećoj vlasti. A to je pozicija koja se, ako u njoj dovoljno istrajete, u zemlji poput današnje Srbije mora kad-tad isplatiti.   

 

***

Tadić je, dakle, pobedio i svi su zadovoljni. Amerika i zapad, pre svih. A onda, po definiciji, i Vuk Drašković i G17 Plus. O nevladinom sektoru da i ne govorimo. Nakon svega što mu se dešavalo, na kraju je verovatno zadovoljan i sam Koštunica. A bogami, i radikali. Najsrećniji su, naravno, Tadić i njegove Demokrate, koji će, za razliku od Koštunice pre godinu-dve, sigurno umeti da kapitalizuju ovu masovnu podršku. Rečju, rezultatima ovog drugog kruga zadovoljni su skoro svi i - manemo li se preteranog demokratskog i moralnog cepidlačenja - skoro svi su na nekom, doduše, kratkoročnom dobitku.

A srpski politički Titanik ponovo ubrzava i hrli u novi susret sa svojom istorijskom sudbinom.  

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM