Djordje Vukadinović

Slavlje na Titaniku

Pobeda Borisa Tadića na predsedničkim izborima bila je savesno pripremana i nakon prvog kruga uveliko očekivana. Već nekoliko dana pre održavanja izbora u vazduhu prestonice, koja je, skupa sa svojim medijima, i najviše doprinela Tadićevoj pobedi, osećala se pobednička atmosfera. Bilo je jasno da bi eventualna pobeda Tomislava Nikolića predstavljala ne samo veliko iznenađenje, već i pravi politički zemljotres na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, i da bi u ovom trenutku taj zemljotres neminovno išao samo na štetu Srbije i njenih državnih interesa. 

Pobeda je, dakle, bila očekivana. Jedino iznenađenje bio je relativno veliki broj izašlih birača (oko procenat više nego u prvom krugu) i, kao posledica takve izlaznosti, za obojicu nekoliko stotina hiljada glasova više nego što se očekivalo. Pokazalo se da je Boris Tadić u kampanji za drugi krug mobilisao šire slojeve biračkog tela, tako što se, s jedne strane, uspešno predstavio kao poslednja brana od radikalske lavine, ali istovremeno i kao kooperativan, za sve vrste dogovora otvoren političar, koji ume da izmami podršku, barem privremenu, svih antiradikalskih snaga. Pošto je u drugom krugu dobio gotovo dva puta više glasova nego u prvom, čini se da je pored većine pristalica Bogoljuba Karića i Dragana Maršićanina, za njega glasalo i najmanje 100-200 hiljada onih koji u prvom krugu nisu izašli na izbore. Sada se, međutim, postavlja pitanje da li je Tadiću zaista bila potrebna tako “široka” kampanja, i neće li od nje, dugoročno, i on i Srbija imati više štete nego koristi. I nije li mu, možda, za pobedu nad Nikolićem bilo dovoljno da se usresredio na sada već prilično disciplinovano biračko telo Demokratske stranke, ojačano simpatizerima satelitskih stranaka, manjina i poraženih rivala iz prvog kruga.

Tadić je bio gotovo idealan predsednički kandidat. (Možemo se samo nadati da će biti barem upola tako uspešan i kao predsednik.) Mladji, lepši i neuporedivo energičniji od svog rivala, sa licem Džordža Klunija i demagoškim potencijalom Bila Klintona, Tadić bi bio favorit maltene na bilo kojim izborima bilo gde u svetu. Ovako se dogodilo da je, s profilisanjem širokog antiradikalskog fronta koji je neka vrsta replike starog DOS-a (svi značajniji poltički akteri, plus javne ličnosti, sportisti, glumci...), pomalo u drugi plan potisnuta personalna dimenzija njegovog uspeha. I što je još gore, produbljen je politički jaz koji Srbiju danas deli na dve nepomirljive opcije, dok je, nakon Maršićaninovog brodoloma i Koštuničine podrške Tadiću, mesto medijatora ostalo upražnjeno, bez velikih izgleda da ga u skorije vreme popuni neka relevantna politička snaga. A upravo postojanje tog "trećeg puta" i nekog respektabilnog aktera u srpskom političkom centru osnovni su garant one političke stabilnosti i nacionalnog kompromisa o kojima je Tadić toliko govorio u završnom delu svoje kampanje.   

Tadić je pobedio, a ponovno, makar privremeno oživljavanje u decembru jedva upokojenog DOS-a, cena je i kolateralna korist te pobede. U odnosu na onaj stari, iz 2000-te, ovaj novi DOS je proširen Srpskim pokretom odbrane, i u međuvremeno stranački organizovanim Labusom i Dinkićem, a stečeno iskustvo u protekle četiri godine možda bi mu moglo pomoći da izbegne neke greške koje su u proteklom periodu skupo koštale i njega i Srbiju. S druge strane, otežavajuća okolnost je to što, za razliku od 2001. godine, ovaj vaskrsli "demokratski blok" sada protiv sebe ima snažne i gotovo rehabilitovane Radikale, i što više nema ni pomena od onog društvenog entuzijazma koji je pratio formiranje prve DOS-ovske  vlade. Iako su, personalno gledano, Tadić i Koštunica (pa i Labus), sve uz budni nadzor Vašingtona i Brisela, možda srećnija i kooperativnija kombinacija nego što su to bili Koštunica i Djindjić, čini se da će i dalje biti veoma teško prevladati medjusobne animozitete i uskladiti sukobljene interese drugih i trećih ešalona ovih grupacija. U bari srpske politike i dalje je previše krokodila, a sve manje vode i plena. I to će postati očito vrlo brzo nakon ove post-pobedičke idile, a najkasnije u vreme održavanja lokalnih izbora.       

Tadić je pobedio. Međutim, ne bi se moglo reći da je ovde na delu bio mnogo prizivani “francuski scenario” (opšta politička mobilizacija u Francuskoj nakon ulaska Lepena u drugi krug poslednjih predsedničkih izbora). Naime, za razliku od Lepena, Tomislav Nikolić je u nedelju dobio gotovo 500 hiljada, odnosno 50 odsto glasova više nego u prvom krugu. To je, nesumnjivo, krajnji domet koji Radikali mogu dostići u današnjoj političkoj konstelaciji, ali i jasan dokaz da je ta stranka danas najjača stranka na srpskoj političkoj sceni. Radikali, s toga, nemaju mnogo razloga za nezadovoljstvo. Suočeni sa mobilisanom demokratskom (i "demokratskom") javnošću i otvorenim neprijateljstvom većine medija, oni su dokazali svoju vitalnost i s pravom očekuju da će u skoroj budućnosti, već na prvim izborima, verovatno dodatno poboljšati svoju već i ovako odličnu poziciju u Parlamentu. Da nije bilo te antiradikalske mobilizacije koja je povremeno prelazila granice dobrog ukusa, a o dobroj demokratskoj praksi da i ne govorimo, još jedan izborni neuspeh u času kada se činilo da je pobeda već na dohvat ruke po svoj bi prilici naneo težak udarac rejtingu Radikala. Ovako, sa oreolom "moralnog pobednika" i žrtve još jedne dosovske ujdurme, oni nastavljaju dalje i to sada kao jedina prava opozicija i jedina alternativa postojećoj vlasti. A to je pozicija koja se, ako u njoj dovoljno istrajete, u zemlji poput današnje Srbije mora kad-tad isplatiti.   

***

Tadić je, dakle, pobedio i svi su zadovoljni. Amerika i zapad, pre svih. A onda, po definiciji, i Vuk Drašković i G17 Plus. O nevladinom sektoru da i ne govorimo. Nakon svega što mu se dešavalo, na kraju je verovatno zadovoljan i sam Koštunica. A bogami, i radikali. Najsrećniji su, naravno, Tadić i njegove Demokrate, koji će, za razliku od Koštunice pre godinu-dve, sigurno umeti da kapitalizuju ovu masovnu podršku. Rečju, rezultatima ovog drugog kruga zadovoljni su skoro svi i - manemo li se preteranog demokratskog i moralnog cepidlačenja - skoro svi su na nekom, doduše, kratkoročnom dobitku.

A srpski politički Titanik ponovo ubrzava i hrli u novi susret sa svojom istorijskom sudbinom.